Archive for the ‘godišnje liste’ Category


15.01.2023

2022: Knjige, stripovi, albumi, serije

posted by admin

in blog, godišnje liste

TV 2022: Top 10+1

Život se ponovo namestio tako da mogu više da gledam serije. Posle skromne pauze, dakle, skromna lista preporuka. Većina ima književni predložak ili je scenario pisao genije. Zaključke izvlačite sami.

Better Call Saul (AMC): Najviše radosti minut po minut, sekund po sekund. Ne samo najbolja serije prošle godine, već i proteklih nekoliko, a zaključna sezona je kruna tog dostignuća. Plus ono finale.

Andor (Disney+): Suverena dominacija. Ovo je serija Tonija Gilroja, a ne Star Wars, dobar nauk za sve te nesrećne franšize sa loše odabranim scenaristima, ali uzalud se nadamo da su nešto naučile. Predivne sekvence urezane u moždanu koru: pljačka trezora, bekstvo iz zatvora, sahrana, motivacioni revolucionarni govor.

The Old Man (FX): Šund krimić stare škole kakve najviše volim, nije slučajno po majstoru žanra Tomasu Periju. Izvedba vrhunska, od režije nalik filmskoj do glumačkih bravura armije staraca. Retko dobro oko za mlada lica kao pandan starim njuškama u flešbekovima.

Atlanta (FX): Tek sam ušao u svet i već sam zamađijan koliko je to uopšte moguće.

Slow Horses (Apple+): Zanimljiv spoj parodije špijunca i ozbiljnosti, najbliže Alanu Fordu što ćemo u dogledno vreme dobiti u mejnstrimu. Geri Oldman, uh.

The Peripheral (Amazin Prime Video): Urnebesni koncept reda visoke filozofije i čiste tabačine, tri velike SF ideje po kadru, budućnosti iza ćoška kojoj nezaustavljivo hrlimo. Gibson je opet nešto prvi smislio: koktel katastrofa koji može da nam dođe glave. Da nisu zbrljali finale i da su pametnije birali glavnu glumicu, bilo bi na vrhu.

Black Bird (Apple+): Denis Lehejn, ne samo pisac genijalnijih romana iz ovog veka (Reka Mistik) već i jedan od dežurnih scenarista Žice, prvi put je dobio da se malo sam igra na TV-u. Zli jezici kažu Mindhunter light, a žele da kažu, nije hladno da se smrzneš uprkos temi.

The Lincolny Lawyer (Netflix): Po drugom serijalu aktuelnog kralja krimića Majkla Konelija, radi mnogo bolje nego što bi smelo, uprkos formatu gnusnih advokatskih serija iz devedesetih i čudnom izboru glumca nakon nezamenjivog Metjua Mekonahija u istoj ulozi na filmu. Maestralno zapleteno i razrešeno.

Severance (Apple+): Nisam očaran, ali je ovaj Kafka sreće Lost imao svoje momente.

Reacher (Amazon Prime Video): Pošto sam fan knjiga, nikad neću biti do kraja zadovoljan, ali na dobrom su putu. Luda zabava.

*bonus serija iz 2021.*

Midnight Mass (Netflix): Kakav dragulj. Uronite s verom (gnjah gnjah). Zbog ovog velike nade polažem u vest da se Majk Flanegan poduhvatio Mračne kule.

Muzika 2022: Top 10+1

Kriterijum za muzičku listu, kao i uvek, isključivo bezbroj preslušavanja.

The SmileA Light for Attracting Attention: Vreme je za priznanje – nisam bio oduševljen s poslednja dva albuma Radioheada, ali ovo je nešto drugo: bubnjar Sons of Kemet, dinamika trojca, dinamika dve izolovane kreativne sile i eto magije.

The Afghan WhigsHow Do You Burn?: Bend koji me, kad malo bolje razmislim, nikada nije izneverio, još od ranih devedesetih. Zrelost starih alternativaca jedno je od lepših čuda na ovom svetu bez čuda.

Danger Mouse & Black ThoughtCheat Codes: Možda sam poludeo, ali ovde povremeno čujem kako duhovi ranog Wu Tanga pokušavaju da izbiju na površinu. Predivno.

Fontaines D.C.Skinty Fia: Kakvo iznenađenje. Kakva finta. Kakav razvojni put. Kakva uvodna pesma.

Beach HouseOnce Twice Melody: Kad smo kod razvojnog puta, bend koji nije s ove planete otišao je ovim duplim albumom još dublje u galaksiju.

Band of HorsesThings Are Great: Dok svira, stvari su sjajne.

Brian EnoFOREVERANDEVERNOMORE: Za mene avantura i izlazak iz “zone komfora“ koji se isplatio. Duhovna muzika dobila novo značenje.

Spoon, Lucifer on the Sofa: Stari favoriti isprobavaju nove mogućnosti uključujući čistiji rokerski zvuk (od kog su se udaljili na poslednjim albumima), čak zvuči kao da su malo više slušali QOTSA (što nikad ne može biti loše).

WilcoCruel Country: U poslednji čas uletelo na ličnu preporuku, samom mi verovatno ne bi palo na pamet da isprobam i ispao je veliki favorit. Dvadeset jedna ogoljena pesma. Ne mogu da prestanem da slušam.

King Gizzard and the Lizard WizardIce, Death, Planet, Lungs, Mushrooms and Lava: Ispostavilo se da sam slučajno nabo bolji od pet albuma (!) koje su izdali ove godine (podvig koji su već izveli 2017.), ali ovaj bend nastavlja da bude nenormalan i fenomenalan. Da sam ga otkrio ranije tokom godine, bio bi mnogo bolje pozicioniran.

“bonus album iz 2021*

IdlesCrawler: Stigao je na red za slušanje tek početkom 2022, možda zato što nisam bio previše oduševljen trećim albumom, ali zaista je nešto posebno. Slično kao Fontaines D.C., izigrali su sva očekivanja i bili nagrađeni za rizik.

Knjige/Stripovi 2022: Top 6+4

Uvek sam bio svaštojed, ali u poslednje vreme su to skoro isključivo krimići. Znam, dosadan sam. To vam je što vam je.  

Ova je bila čudna čitalačka godina, kao i svaka u kojoj aktivno pišem roman. Teško je i objasniti šta se dešava: suština je da sam mušičaviji i izbirljiviji nego i inače. Ostavio sam mnogo više knjiga na polovini nego obično (sve ću ih pre ili kasnije završiti, postao sam taj lik). Neke druge dovršene (obnovio sam Čendlera, Spilejna, Mekbejna, Strauba) odlučio sam da ne izdvajam ovde. Takođe, kad sam proveravao evidenciju, šokirao sam se koliko sam malo domaćih knjiga čitao, za razliku od prethodnih godina kada je to postalo baš uobičajeno. Ispravićemo. 

Red Square, Martin Cruz Smit (1992): Ovo je bilo veliko uživanje. Ne znam kako Amerikanac indijanskog porekla toliko kida SSSR, ali ni ne želim da znam. Smit ima sve: pogled na svet, kontrolu teksta, ludačke opservacije, jedinstvenu ekspresivnost, da ne govorim o složenom zapletu i živopisnim sekvencama; oduševio bi me i iznenadio na skoro svakoj drugoj strani. I opet je uspeo da uklopi inspektora Renka u određeni trenutak u istoriji Sovjetskog Saveza – ovde, u trećem nastavku, za vreme pokušaja državnog udara iz 1991. Naslov je jedna od žešćih koski za prevod – ne radi se samo o moskovskom Crvenom trgu, već i o Maljevičevom Crvenom kvadratu.

IQ, Joe Ide (2016): Nova zvezda krimića, umešan i stilski izbrušen pisac azijskog porekla koji je za igralište odabrao savremeni crnački mitos Los Anđelesa sa sve reperskim zvezdama i njihovim mikrosvetom, i u njega smestio Šerloka Holmsa iz geta i neprijatnu varijaciju na doktora Votsona. Sveže, uzbudljivo, razigrano. Ovaj roman mu je prvi, u međuvremenu je serijal samo rastao, a pisac stekao toliki status da mu je zadužbina Rejmonda Čendlera poverila da osavremeni Filipa Marloua.

Žena s drugog kata, Jurica Pavičić (2015): Nastavljam s otkrivanjem ovog fantastičnog pisca: Žena je kao akustičarski album između dva raskošna konceptualna (čekaju me na gomilici njegova poslednja dva romana, Prometejev sin i Mater Dolorosa), ali je za umereni hičkokovski omaž na tragu Patriše Hajsmit ovo prilično uspešna mešavina krimića i glavnog toka pretočena u naše jedinstvene prilike (potentni tragičarski odnos svekrva-snaja).

B Is For Burglar, Sue Grafton (1985): Superzvezda talasa ženskog krimića iz osamdesetih koja je zamalo uspela da dovrši monumentalni projekat jednog romana za po svako slovo abecede (ostalo joj je da završi samo Z kada je umrla). Baš ovaj sam skinuo sa police prijateljice koja ih ima sve zato što je slovo A bilo pozajmljeno i nevraćeno, a tek sam kasnije saznao da je slučajno omiljen među fanovima. Shvatam i zašto: nezaustavljivo razmotavanje radnje od sitnih događaja ka krupnijim, prirodno i glatko, bez predaha, vrlo ubedljivo, sve kako volim. (Na slici je slovo E jer sam u međuvremenu B vratio vlasnici).

The Devil’s Alternative, Frederick Forsyth (1979): Sve je zakuvala Ukrajina u ovom ambicioznom superspektaklu iz 1979. gde su se supersile upetaljale tako da ne mogu da se raspetljaju bez potencijalnog Trećeg svetskog rata. Ekonomičnost izraza, ubedljivost brojnih aktera, intrige na najširem mogućem platnu, sve je tu. Načinjao sam neke druge njegove romane i nisu mi ubedljivi kao ovaj, ali ne odustajem.

Forever and a Day, Anthony Horowitz (2018): Nije najbolji najamnik koji je pisao o Bondu posle Fleminga, ali je u vrhu (najbolji je verovatno Kingsli Ejmis ili možda neki romani Džona Gardnera, koji je imao zadatak da proznog Bonda prirodno presadi u osamdesete.) Prvi sjajan momenat je što je ovo prikvel Kazino Rojala, što znači da se dešava cca 1952. i ubedljiv je u svakom pogledu: Bond je i dalje Bond, ali na neki način junoša, tojest fizički i psihički precizno u trenutku neposredno pre nego što će stupiti na svetsku scenu kod originalnog tvorca. Na momente je više krimić nego špijunac, što je takođe u duhu Fleminga. Tvorac Fojlovog rata i gomile pastiša na temu Agate Kristi i Konana Dojla (u vlastitim romanima je on sam detektiv), ovde se nije obrukao.

Na slici se prošvercovao još Harlem Shuffle Colsona Whiteheada (2021), kojim sam oduševljen, ali ga još nisam dovršio, najviše zato što namerno kočim.

Najviše su me dojmila ova domaća strip izdanja iz 2022. (sa izuzetkom Colta & Peppera, koji je iz 2021, ali sam ga tek sad nabavio):

Sara, Gart Enis i Stiv Epting (Darkwood): Kakvo osveženje vratiti se nekadašnjem favoritu, skoro kao da sam seo sa starim prijateljem na pivo (nije neuobičajena situacija za Enisa). On je tu na svom terenu: potresna ratna priča, pojačana savršeno dočaranim odredom sovjetskih snajperistkinja koje zadržavaju nemački prodor na Istočnom frontu. Neverovatan pripovedački talenat, zaista, imao sam utisak da mi miluje mozak. Na kraju sam se osećao kao da sam pročitao prozni roman.

Krcko, Rejmon Mašero (Komiko): E, ovo sam čekao! Raskošno izdanje, oprema, bonusi, lepo obrađeni i sakupljeni prvi albumi. Na sve to, iskorišćen je originalni prevod ni manje ni više nego Duška Radovića. Blago, imam u kući blago. (Ćerka: Kad si mi ovo kupio? Ja: Nisam tebi kupio, već sebi. *gleda me s nevericom* U redu, ali meni ovo i dalje izgleda kao da je za mene.)

Colt & Pepper, Darko Macan i Igor Kordej (Fibra): Jedan od najboljih novih stripova koje sam čitao još od… hm, Maršala Bassa? Čisto uživanje. Macan stalno sve bolji, Kordej stalno sve bolji, to što serijal u Francuskoj nije obnovljen posle dva albuma neću ni da komentarišem. Sve mi se sviđa – najblaže rečeno – od likova, preko gradnje sveta do organizacije pripovedanja (u šest kratkih priča pre nego poglavlja).

Nesavladivi 3, Paskal Žuslen (Čarobna knjiga): Moram da priznam da sam očekivao da će caka da umori, ali ne samo da je uspeo da je učini svežom i naučio da je razvija, već su same priče postale zarazno zanimljive, emotivne, potresne čak. Štampa ovog najbolje miriše.

15.01.2023

2021: Knjige koje su život značile

posted by admin

in blog, godišnje liste

Uz ove strane knjige sam najlakše podneo 2021. Sve su uslovno krimići (tužite me). Neke su nagrađivane (slučajno). A STAB IN THE DARK se smatra prvim velikim Blokovim romanom iz dugovečnog serijala o melanholičnom detektivu-amateru Metjuu Skaderu. I zaista, prava mala jednostavna, laserski fokusirana otrovna bombona. FAIR WARNING je treći deo spontane Konelijeve trilogije o novinaru (mojoj omiljenoj vrsti istražitelja) u kojoj se usput dokumentuje evolucija savremenog novinarstva – tu smo još kod specijalizovanih uzbunjivačkih portala, na korak do podkasta, a sajt i likovi koji ga vode preuzeti su imenom i prezimenom iz stvarnog života (bio sam šokiran kad nam je otkrio na kraju). Poznajem i poznavao sam više od dvadeset godina ljude koji ne samo da poseduju sve romane Tonija Hilermana (dvadesetak komada), nego su ih i pročitali, a ja sam tek sada otkrio zašto. Tip je razbijao kako piše. U SKINWALKERSIMA su mu se prvi put susrela dva indijanska detektiva iz zasebnih serijala čija je nadležnost rezervat Navaho nacija; najsimpatičniji majstorski detalj je da je stariji moderan, a mlađi konzervativan. Edgarom ovenčani THE CHATTAM SCHOOL AFFAIR je barokni izlet u mračne tajne iz prošlosti jednog minijaturnog mesta i njegove najslavnije atrakcije, privatne škole sa dugogodišnjim ugledom i tradicijom (može da se oprosti od njih, gnjah gnjah). Književno ambiciozan, izuzetan pripovedački talenat. Za kraj, Foletov ubitačni dublet iz 1978. i 1979, slavna UŠICA IGLE koja je, ako mene pitate, savršena mala knjiga, i potpuno nepoznati TRIPLE, o (ne toliko) fiktivnom izraelskom projektu šezdesetih da pokrene vlastiti nuklearni program. Folet je bolje nego iko uspevao da postigne da zaboravim ko sam, gde sam i kada sam, kvalitet koji se najviše tražio prošle godine.

A 2021. su mi u rukama završile i neke sjajne domaće knjige. Što se tiče romana UZVIŠENOST, u redu, pristrasan sam, skoro kao što bih bio prema vlastitom delu, ali probajte, šta vas košta. Niste još čitali ovakvo nešto. CRVENA VODA je bio roman koji me je patosirao, “knjiga koju bih mogao da preporučim svakome” (ovaj, da citiram samog sebe). Pavičić i Kristian Novak su u komšiluku dostigli redak ideal: savršen hibrid krimića i mejnstrima (deo razloga zašto su uopšte toliko čitani), a ja još uvek pokušavam da prokljuvim kako su to uspeli. FIRENTINSKI DUBLET u kom Milovan Glišić juri Džeka Trboseka bio je vrhunska zabava, ali ne samo to: zbog uverljivog pripovedanja i besprekorno istražene građe, kako sa engleske tako i srpske strane, deluje kao da istovremeno pripada korpusu obe književnosti (kako bi to, možda, Dikens uradio?). PETLJA: volim kad se proslavljeni pesnici okušaju u prozi, jer će se gotovo sigurno baviti rečenicom. Rečenica je ovde maestralna. Aleksić je još, pri tom, prevashodno dečji pesnik, pa je kontrast transfera utoliko veći: sadržaj je u svakom smislu žestok (seksa, nasilja i tragičnih sudbina koliko voliš), ali bih rekao da je autoru prijalo, pa se nadam da će biti toga još. MORE JE BILO MIRNO je grafička novela u najboljem smislu žanra: atmosferična, proživljena, emotivna, zaokružena. Tanja i Tatjana su se na kraju pokazale kao savršen spoj: simbiotski, nadograđen, jači u zbiru nego u pojedinačnim delovima. NAŠ VRŠNJAK DYLAN DOG je knjiga eseja, ali kakvih: bez obzira da li ste temi vični ili možda niste (kao ja), u njihovoj toplini prija jednako kao u vrsnim kratkim pričama (uskoro ću otkriti kako je stvarno u Dinkovim pripovetkama, njegova zbirka je pretekla za ovu godinu).

01.01.2021

Eskapizam 2020

posted by admin

in blog, godišnje liste

Za prošlu Novu godinu prvi put nisam pravio godišnju listu u nekom obliku poslednjih skoro dvadeset godina i svi znamo kako se to završilo. Nisam smeo da rizikujem i ove.

Ovo je, naravno, manje godišnja lista a više dnevnik preživljavanja. Do sada su stvari od snova koje oduševljavaju, opuštaju, ushićuju, usrećuju, teraju da se nakratko zaboravite bile izbor. Od sada su i preka potreba.

Nema serija. Nije da ih nimalo nisam gledao, ali bilo je stvarno simbolično i zanemarljivo u odnosu na nekadašnje domete. I ništa preterano vredno prijavljivanja. Svakodnevni život mi je i dalje toliko tesan da sam nešto morao da žrtvujem. Odlučio sam se za to. Za sada nisam zažalio.

Kad se pogleda šta sam slušao i čitao tokom pandemijske godine, nema recepta. Poslednjih godina sam zastranio u krimić, pa lista to nužno i odražava, ali bilo je i jedne horor poslastice, SF klasika, izvrsnog stripa, a na vrhu spiska je jedna biografija.

Izostale su knjige iz ove godine, mada je i te kako bilo šta da se čita.

Postojala je i gomilica sa domaćim knjigama, starim i novim. O njoj možda više u narednom periodu, ako dozvoli. Protekle kalendarske godine ništa nije bilo normalno.

Možda se negde preklopimo, ali nema veze i ako se ne desi. Ovo je mene sačuvalo.

Muzika

Prva tri su mi svi albumi godine, zato što sam ih zaista sve puštao iznova dok mi nije pozlilo, pa i nakon toga.

All Them Witches – Nothing As the Ideal
Nešvilski trio sam otkrio tek sad, te sam požurio da nadoknadim propušteno – poslušao sam i sve njihove prethodne albume – ali ovogodišnji mi je ipak najbolji. Možda zato što je sniman u Ebi Roudu (ne verujem). Možda zbog besprekorne produkcije bubnja (oprostite, mi iz vremena kad je dobra produkcija bubnja – ili bilo čega – bio više izuzetak nego pravilo i dalje smo frustrirani). Ali možda najpre zato što ima prirodan tok i besprekornu celinu. Istovremeno je stoner rok, psihodelija i uvrnut kantri (sjajna „The Children of Koyote Woman“, možeš da isteraš dečka iz Nešvila, ali…). Kunem vam se da povremeno čujem kako na površinu pokušava da ispliva Helmet, čuvar večne vatre monolitnog rifa. Skoro svaka pesma mi je favorit, ali možda najviše  „See You Next Fall“ (daleko bilo).

Sault – Untitled (Black Is)
Kad smo već kod produkcije bubnja, kako je samo čudna ove, nisam do kraja siguran da je dobra, ali je makar… zanimljiva. Ova ploča ima onu magiju, crnu magiju, da prostite, kakvu su imali najbolji trip-hop albumi devedesetih, samo ovde sa soulom i ar-en-bijem kao glavnim sastojkom. A tu je i Majkl Kivanuka. Skoro svaka pesma je favorit, ali možda najviše „Stop Dem“. I zaista, stop dem.

The Stripes – The New Abnormal
Posle njihovog slavnog debija, nijedan njihov drugi album me nije privukao, do ovog. A ovaj nisam mogao da prestanem da slušam. Kakvo nadahnuće, svežina, varijacije, melanholija. Takođe, Njujork. Favoriti? Sve, ali možda najviše „Ode to Mets“ i „Brookly Bridge to Chorus“.

Khruangbin – Mordechai
Dežurni saundtrek letnjeg lokdauna, ali doktor preporučuje za svaku priliku.

Thundercat – It Is What It Is
Još neko za koga se ne bih iznenadio da intergalaktički carinici tipa Men in Black nehajno pomenu da je na našoj planeti samo sa tranzitnom vizom. Naslov albuma kao životni moto koji će nas, bojim se, pratiti još neko vreme.

Mnogo sam slušao još i: Einsturzende Neubauten, Moses Sumney, Bob Dylan, JARV IS, Run the Jewels, Bruce Springsteen, Car Seat Headrest, Rolling Blackouts Coastal Fever, Mark Lanegan, Idles.

Knjige i jedan strip

Ross Macdonald, Tom Nolan
Ko me malo bolje poznaje, zna koliko nisam ljubitelj dokumentarizma ni u kom obliku. Ako mene pitate, publicistika (non-fiction) je laž koja se izdaje za istinu, dok je proza (fiction) istina koja se izdaje za laž. Uvek pre biram ovo drugo (don’t @me). Ali biografija Ross Macdonald iz 1999. godine nije s ovog sveta. Priznajem, mora bar malo da vas zanima materija da bi vas iole dotaklo. A materija je život jednog od najboljih pisaca krimića u istoriji, za mene verovatno najboljeg. E sad, da bi knjiga bila ovoliko dobra pomogla je kontroverzna ličnost neponovljivog Mekdonalda, njegova (često tragična) sudbina i jedinstvena spisateljska karijera, sve zahvalna građa sama po sebi, ali je Tom Nolan tu uradio još nešto neverovatno: bio sam u glavi čoveka, osećao sam njegove emocije, često dan za danom, onako kako ih je on proživljavao. Nolan je ukrstio ludački temeljno istraživanje, uz pomoć ispovesti stotine svedoka, sa vlastitim lucidnim opservacijama i nemalim spisateljskim talentom (ponekad čak, namerno ili nenamerno, oponašajući stil samog Mekdonalda). Petsto strana drži pažnju sve vreme, jedva sam čekao svako veče da nastavim sa čitanjem, a knjiga je uspela triput da me rasplače. Pod stare dane me je naučila mnogo o književnosti, životu i ovom nenormalnom bitisanju. Nisam to želeo ove 2020. godine, ali izgleda da je to ono što mi je bilo potrebno.

Gods of Guilt (2013)/The Poet (1996) – Michael Connelly
Ispada da mi je Konoli trenutno glavna hrana za dušu, nije prvi put da je bio slamka spasa kad je teško. Iako je, s razlogom, proslavljen kao tvorac savremene detektivske ikone Harija Boša, ima i još nekoliko uspešnih serijala, pa sam se oprobao i s njima: Gods of Guilt je pretposlednji „advokat iz Linkolna“ (najnoviji je izašao ove godine i odmah zaseo na godišnje liste), prava mala majstorija krimića u podžanru sudska drama – radnja je podeljena na tri vremenski razdvojena ročišta, kao što bi u stvarnom svetu – dok je The Poet knjiga koja ga je praktično proslavila devedesetih, u podžanru genijalnog serijskog ubice i još uvek previše duguje Tomasu Harisu, ali je usput prvi roman u fascinantnoj trilogiji o propadanju i transformaciji novinarskog posla u novom dobu. Alhemijski pokušavam da raščinim kako Koneli uspeva da mu stil bude toliko nehermetično za najšire čitalačke mase a da usput ne vređa inteligenciju zahtevnijeg čitaoca. Još uvek nemam rešenje.

Retro (2004)/Nicotine Kiss (2006), Loren D. Estleman
Otkrio sam novog omiljenog pisca. Ovako pozno u igri, prilično veliko dostignuće. Estlmen je pored krimića jednako dobar i u vesternima (krenuo sam da čitam sveži, Wild Justice, čist spektakl), kao i u pastišima o Šerloku Holmsu (Sreće Drakulu, Sreće doktora Džekila, itd.). Ispolirana rečenica, humoristički talenat stend up komičara, maštoviti zapleti. Skoro suviše dobar da bi bio istinit.

The Tribe (1982), Bari Wood
Otkrio sam još jednog novog omiljenog pisca. (Hm, onda možda i nije tako teško.) Ranih devedesetih sam u horor knjigama stalno nailazio na reklamu za ovu, koja mi je bila posebno intrigantna zbog: a) postavke sa stradanjem Jevreja u koncentracionim logorima, neobičnom temom za klasičan horor roman i b) činjenice da ju je pisala spisateljica zaslužna za predložak omiljenog mi Kronenbergovog filma Dead Ringers (distributerski prevod, npr. Ukleti blizanci). Vud je doživela određeni stepen revitalizacije u aktuelnom nostalgičarskom naletu fiksiranom na horor džepnjake osamdesetih i sad kad sam je se konačno dočepao tridesetak godina kasnije, mogu samo da se zapitam šta bi se dogodilo da sam je čitao kad sam prvi put postao svestan njenog postojanja: da li bih već tad razumeo koliko je moćna ili je to rezervisano za ovo vreme? U svakom slučaju, njen horor nije toliko strašan koliko je ozbiljan i majstorski napisan. Uzeo sam da čitam i njene druge knjige, nema ih mnogo, ali jednako su dobre.

The Drowned World (1962), J. G. Ballard
Ova je bila i godina otkrivanja propuštenih klasika. Ne mogu baš odmah da krenem sa Prustom, zar ne? Ali Balard je istinski vizionar za ovo vreme, baš kao što je Filip Dik bio za prethodno, kad smo se više bavili (krhkom) prirodom stvarnosti. Sad smo svedeni na svoju pravu meru: posledice naših kretenskih impulsa. Dok sam ga čitao, Balard mi je uradio nekoliko stvari: pošto sam to obično činio u večernjim satima dok sam spadao s nogu od posla, na momente bih krenuo da haluciniram, što mislim da nije sasvim nenamerni efekat piščeve namere. Drugo, malko mi se smanjilo divljenje prema trilogiji Southern Reach Džefa Vandermera: tako vam je to kad ne saznajete redom ko stoji na ramenima kojih divova, ali sa knjigama je dobro to što za većinu nikad nije kasno da ih otkrijete.

Reckless (2020), Ed Brubaker i Sean Phillips
Uh, koliko mi je samo ovo leglo. Savršeni tandem Brubejker-Filips uradio je originalni grafički roman na 144 strane, zaokruženu priču u novom ciklusu o krajnje neobičnom istražitelju nalik živopisnim proznim serijalima iz šezdesetih. Uzbudljivo, inovativno, nepredvidivo, emotivno. Da sam uživao još malo više, bilo bi ilegalno. Druga dva „romana“ očekuju se još koliko ove godine. 2021. samo zbog toga već izgleda bolje.

31.12.2018

Dnevnik čitanja, slušanja & gledanja u 2018. jednog mladog oca

posted by admin

in blog, godišnje liste

Možda novog oca, svežeg. Mladog, ne znam baš.

Bila je ovo godina u kojoj mi se život izmenio. Iz korena. Nisam sanjao da je u ovolikoj meri to uopšte moguće. I verovatno u pravi čas.

Kao što to obično biva sa toliko radikalnim tumbanjem, nije sve bilo bez izazova (“Jesi lud? Roditeljstvo je nešto najteže što će ti se desiti u životu.”) S druge strane, sada čitave dane mogu da provodim s mojom novom omiljenom osobom na svetu. Dobra godina? You bet your ass.

U trenucima najvećeg haosa, od starih aktivnosti najbrže sam našao vremena za čitanje. Tokom perioda prvobitne fizičke i psihičke iscrpljenosti nisam, doduše, mogao da čitam bilo šta. Da bih lagano ušao u štos, ispočetka su mi pomogla izdanja Veselog četvrtka. Hvala im na tome.

Tokom većeg dela godine nalazio sam se na frekvenciji jednog čoveka, kako radi uživanja u čitanju, tako i inspiracije za pisanje (jeste, uspevao sam čak i da pišem). Njegovo ime je Lorens Blok. Aktivno piše od šezdesetih, a sam kaže da ne zna koliko je knjiga objavio, manje od dvesta, ali „dobrano više od sto“. Više decenija vodio je naizmenično najmanje četiri serijala, a najslavniji je onaj o Metjuu Skaderu, nelicenciranom privatnom detektivu koji se odupire zovu sirena po imenu alkohol. On bi, ali ne može; ako popije, ubiće ga. I ta seksualna tenzija između njega i dobre kapljice čini dobar deo dinamike 17 romana o Skaderu, plus odlični zapleti i zapažanja. Pročitao sam dva naslova iz poznijeg perioda, The Devil Knows You’re Dead (1993) i Everybody Dies (1998), a čitaću ih uskoro još, prosto sam nezasitan. Pitko, pametno, elegično, mračno.

Koristio sam se kindlom mnogo više nego inače, jer je zbog nevelikog stana i opštih okolnosti najlakše bilo čitati u mraku dok ostali spavaju. Zato neke domaće knjige još uvek jedva čekaju da stignu na red. Na gomilici su trenutno Odustajanje Jelene Lengold, Tuđine Igora Marojevića, Yahoo Bojana Babića, 24 Marija Pavlović, slučajno svi u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

U tom sastavu je i Black Light (2018) Miomira Petrovića, jedna od dve domaće knjige koje sam s pažnjom uspeo da pročitam još u rukopisu. Black Light je mali trijumf u naučnofantastičnom žanru i van njega, prosto da se čovek zapita zašto takvih knjiga nema više. O romanu sam opširnije pisao ovde.

Drugi je bio novi roman Darka Tuševljakovića, za koji se nadam da ćete uskoro imati prilike da ga čitate i vi, jer je nešto novo i luuudo, svakako najbolje što je Darko do sada napisao.

Od svežih stranih knjiga najviše su me se dojmile dve. Svuda ćete naleteti na hvalospeve za Sunburn (2018) Lore Lipman i to s pravom. Lipman potiče iz moćnog pripovedačkog domaćinstva koje deli sa Dejvidom Sajmonom (The Wire, Treme, The Deuce), ima jedan detektivski serijal i gomilu samostalnih romana po kojima je možda još poznatija, a koji svi odreda imaju prost, genijalan koncept: šta se stvarno desilo iza svih onih tragičnih priča u crnoj hronici koje čitamo svakodnevno o otetoj bliznakinji ili majkama koje napuštaju decu, jer to u novinama nikad nećete saznati. U ovom romanu nije do kraja odustala od te formule, ali ju je obogatila novim detaljima (hiper moderan omaž rodonačelniku noara, Poštar uvek zvoni dvaput Džejmsa M. Kejna, jer nema boljeg momenta od današnjeg da se osveži model niskih strasti u vreme loše ekonomije). Svi se slažu da je ovo do sada njen najbolji roman, što je prilično velika pohvala jer je Lipman oduvek pisala kao san, san letnje noći o sladoledu. Mislim da trenutno na svetu nema mnogo pisaca koji bolje uspevaju da ogole savremenog čoveka.

Ne legnu mi svi romani o Hijeronimusu „Hariju“ Bošu Majkla Konelija. Do sada mi je najbolji City of Bones (2002), koji je poslužio kao jedan od predložaka za prvu sezonu naslovne serije. Ovaj najnoviji, Dark Sacred Night (2018), usrkao sam kao na slamčicu, za dva dana. Pomogao je koncept naizmeničnih poglavlja između Boša i Konelijeve nove serijske junakinje po imenu Balard, koju je predstavio u prošlogodišnjem The Late Show. Da li pod uticajem Balardove (koja je još tvrđi orah od Boša) ili nečeg drugog, ali ionako minimalistički stil ovde je još svedeniji, melanholična policijska procedura samo vozi i piči. Banalna realnost kao nešto od čega ne možete da odvojite pogled.

Najbolji strip protekle godine za mene bila su zapravo dva, oba od istog autorskog tandema Ed Brubejker-Šon Filips. Kill or Be Killed  (2016-2018) je okončani serijal u dvadeset mesečnih svezaka s intrigantnom premisom (šta biste radili kad bi od vas, u zamenu za vlastiti život, zahtevali da ubijate ljude koji su to potpuno zaslužili?), ali je njegov najjači aspekt zapravo raspričani Brubejkerov pripovedački glas. Filips je do savršenstva doveo svoj svedeni, moderni noar stil. Možda je još i bolja bila My Heroes Have Always Been Junkies (2018), zaokružena grafička novela okvirno smeštena u univerzum Criminala, Brubejkerovog i Filipsovog povremenog krimi serijala, kome se od 2019. godine vraćaju u mesečnom formatu, evo otprilike čim odbrojimo za Novu godinu pa još malo.

U veselim danima bebećih grčeva od svih lekova najviše je pomagala muzika. Relativno brzo se isprofilisao detetov muzički ukus – bez učitavanja, postalo je više nego jasno šta joj prija, šta ne. Nešto od toga nam je spaslo život. Tata je muziku za sebe više slušao tokom vožnje, tako da je njegov izbor prilagođen tom žanru.

Ćerkina lista


1. Bonobo – sve

2. Mazzy Star – So Tonight That I Might See [Capitol, 1993]

3. Julee Cruise – Floating into the Night [Warner, 1989]

4. Slowdive – Just For a Day [Creation, 1991]

5. Beach House – Bloom [Sub Pop, 2012]

Tatina lista


1. Damon Albarn Double Bill: Gorillaz – The Now Now [Parlophone]/The Good The Bad and the Queen – Merrie Land [Studio 13]

2. Paul Weller – True Meanings [Parlophone]

3. Hop Depression (specijalno izdanje emisije Pop Depresija za hip-hop, na ovom linku zimski i letnji miks)

4. Kurt Vile – Bottle It In [Matador]

5. The Prodigy – No Tourists [BMG]

Šampion van konkurencije: Childish GambinoAwaken, My Love! [Glassnote, 2016], jer mi je to najviše prijalo za volanom, pogotovo tokom hladnog povratka sa toplog gostovanja u Vršcu.

Jedino još nisam uspeo glatko da vratim u život gledanje serija/filmova. Logistički je teško, a i kad se ukaže rupa, radije je popunim nečim drugim. Za devet meseci tek sam nedavno uspeo da pogledam jednu jedinu stvar, i to Killing Eve [BBC America], osam epizoda, bez tona. Utisci su mi oprečni, nije bez gomile problema, ali je makar ludački zabavno, a prosjaci ne mogu da budu probirljivi. Više sreće s tim dogodine!

09.01.2018

2017: Šta sam čitao i čitao

posted by admin

in blog, godišnje liste

Kao što sam predvideo pre godinu dana, 2017. mi je bila zajebanija i od 2016. ali već smo se složili da će od sada stalno biti tako, svima. Desile su mi se najteže stvari u životu, ali i najlepše (jer tako to ide, je li). Izašla je čak i ta knjiga, ali je uopšte uzev bilo manje dragocene energije za čitanje i pisanje. Napisao sam četiri priče, što nije totalni fijasko; s druge strane, nisam uspeo da dovršim čitanje nekoliko ogromnih knjiga koje sam uredno nabavio, evo stoje mi kraj uzglavlja i mame me (sigurno će stići na red: to su, najpre, Gnomon Nika Harkaveja, The Rise and Fall of D.O.D.O. Nila Stivensona i Moonglow Majkla Šejbona – retko se sreću toliko dobro izvajane rečenice kao u ovoj poslednjoj). I, naravno, više sam čitao domaće nego inače.

Strane

borne1

Kao pre nekoliko godina sa slavnom trilogijom Southern Reach koju ćemo uskoro imati prilike da gledamo u filmskom obliku, knjiga koja je 2017. najviše otvarala čakre bila je Borne Džefa Vandermira (predlog za jedan od mogućih prevoda naslova: Porod). U istovremeno izopačenom i jezivo zamislivom svetu u ne tako dalekoj budućnosti (ovim tempom, već koliko sutra), poznati pojmovi porodice, odgoja i ljubavi redefinišu se u nešto novo, ali ne sasvim nepoznato. Priča o inteligentnom fikusu u „zlom crtaću sa Cartoon Networka“ (Darko) uspevala je konstantno da zadivi i očara, ali me je najviše oduvao ekonomičan, bistrooki stil koji je poetiku postizao zadržavanjem samo na onom što je bitno.

U domenu starog dobrog „starog dobrog“, kao u prethodnom periodu veteran majstor Ros Mekdonald, ove godine me je razmahanim stilom oduševljavao njegov slavni savremenik i prezimenjak Džon D, ali ni u jednoj knjizi kao u One Monday We Killed Them All (1961). Roman deluje kao zrelija varijacija na njegov slavni The Executioners (po kom su snimljena čak dva filma Cape Fear) i na momente sam morao da se borim za dah od bravuroznog pisanja i emotivnosti, a na svakoj drugoj strani dešavalo mi se da poželim da podvučem nešto (što inače poslovično ne radim). Da nije zbrzanog kraja, bila bi mi to jedna od boljih knjiga koje sam uopšte čitao, ali primetio sam da je nestrpljenje česta mana štancatora Mekdonaldovog tipa (skoro sto knjiga i 1.000 priča za četrdesetak godina). S tim što je Mekdonald uprkos tom i takvom ritmu – ili baš zbog njega – jedan od većih pisaca koje znam.

Dobar deo godine živeo sam hraneći se kratkim pričama. Tako mi došlo. Na listi su prednjačila dva veoma različita spisatelja koja su me najviše podsticala na pisanje sopstvene kratke forme. Brajan Hodž je jedan od onih retkih autora koji se sve vreme razvija i sve je bolji: od ranih modernih romana strave i užasa (Deathgrip), preko ambicioznog naučnofantastičnog trilera (Prototype), do brutalnih krimića u stilu Elmora Leonarda (Wild Horses i Mad Dogs). Najveći kvalitativni kvantni skok, međutim, napravio je poslednjih godina u lavrkraftovskoj noveli koju je modernizovao, osvežio i poveo u raznim neočekivanim pravcima. Ako ste u prilici, potražite naslove kao što su „The Same Deep Waters As You“, „On These Blackened Shores of Time“ i „It’s All the Same Road in the End“. Ne bi trebalo da zažalite, ali šta ja znam.

Druga je bila baronesa nihilističkog krimića Rut Rendel, koja od pre neku godinu više nije sa nama, a i dalje se oseća odsustvo njenih novih romana. Sve njene kratke priče (u kojima je takođe briljirala) sakupljene su u dva pregledna toma koja neće prijati vašem bruhu, Collected Stories i Collected Stories 2. Njen uticaj na mene najviše se ogledao u sposobnosti da potencijalnu pretnju i intrigu pronađe u najdosadnijem, najbanalnijem detalju iz svakodnevnog života. Nakon što sam je gutao početkom godine, postalo je sasvim normalno da mi u pričama junaci postanu, na primer, penzioneri šahisti sa keja.

Domaće

Srebrna-magla-pada-70276

Već sam dvaput ranije davao „blurb“ (zvučni slogan najčešće kolege pisca specijalno za koricu), ali nikad kao za Srebrna magla pada Srđana Srdića (Partizanska knjiga, 2017). Srdić me je, naime, počastvovao sukcesivnim slanjem prva četiri poglavlja romana dok je ovaj još bio u nastajanju, a ja sam mu vraćao svoje impresije ne znajući da će se one na kraju naći u bilo kakvom zvaničnom svojstvu (verovatno nije ni on, ali mu se dopala moja reakcija na treće poglavlje – upravo onakva kakvoj se nadao – kao i međusobno oprečne reakcije još dvoje probnih čitača). I onda ih je na koricu stavio sve tri, iliti kao što sam kaže: „Ako ne možemo da se zezamo za svoje pare, za čije ćemo“ (knjiga je izašla kod izdavačke kuće koju vodi sa Vladom Arsenićem).

A čitalačke impresije posebno su bitne kad je u pitanju ova knjiga jer bi mogle da budu intenzivne: ovaj pripovedni i stilski eksperiment ume da zbuni čak i knjižare (prelistate li knjigu brzo ćete znati zašto), ali ima unutrašnju logiku koja obogaćuje tekst i nije je teško dešifrovati; na mene je delovala otprilike kao povratnički Tvin Piks s one moje druge ovogodišnje liste: na trenutke sam se plašio šta ću zateći na sledećoj stranici, što je osećaj koji mi knjiga dugo nije izazvala; do te mere da sam se zapitao, kad već većina nas nije u prilici da bude nadahnuto piskaralo kao pomenuti Džon D, što ne bismo u retkim trenucima kad objavimo knjigu gurali sebe i čitaoce do krajnjih granica novoga? Srdić je radio upravo to svojom jedinstvenom verzijom savremenog psihološkog romana i romana toka svesti, vršeći istovremeno egzorcizam na sebi i čitaocima spremnim da ga slede gde god pođe. Posebno preporučujem da se u čitanju svakog drugog poglavlja pridržavate navedenih muzičkih sugestija: nesvakidašnje iskustvo.

Pisci iz kikindskog sada već apokrifonog Mikronasilja – pa još Srđani pride – bili su posebno vredni ove godine: kratki ali efektni roman Gori gori gori Srđana Tešina (Arhipelag, 2017) istovremeno je, između ostalog, piromanski triler, sado-mazo igrarija, opsesivna potraga za identitetom, esej na temu kreativnog pisanja i artikulisani krik koji besno želi da se izdvoji iz haosa. Maltene pankerski stakato poglavlja, disparatni fragmenti u vidu zapisa o snovima, dramskih monologa i dijaloga, upitnika, zapisnika, novinskih isečaka i mnogo toga još na kraju grade monolitno jedinstvenu celinu, toliko čak da mi je više meseci posle čitanja ostala u jasnom sećanju (a kako vreme protiče i utisak o njoj mi je, bogami, sve bolji). Preporučujem čitanje u što manje sedenja zarad maksimum efekta (izvodivo u jednom dahu).

Sjećanje šume Damira Karakaša (Lom, 2017) psihoterapijski je povratak u ličko detinjstvo u vreme SFRJ, jedno pravo malo remek-delo, izbrušenog minimalističkog stila na granici prozne pesme, bez greške maestralno izveden od početka do kraja, ispričan kroz ultrakratka poglavlja prepuna živopisnih detalja koja isprva liče na zaokružene pripovetke sa sve naslovima i okvirnom temom. Isprobajte, zaslužili ste.

Maestralna pripovedačica je i Olja Savičević Ivančević, koja me je romanom Pjevač u noći (Lom, 2017) nasmejala, razgalila, nadahnula i često zadivila nizom jedinstvenih slika i bizarnom pričom o scenaristkinji sapunica i njenom prvom neprežaljenom mužu, ludom konceptualnom umetniku koji stanarima svoje splitske zgrade u poštanske sandučiće ostavlja pričice inspirisane komšijskim parom što ne mari da li usred noći vodi ljubav kraj otvorenog prozora i koliko glasno. Roman koji me je fascinirao u celosti sve do… pa tih petnaestak stranica završnice. Nije mi se dopao taj kraj – vidim da možda nisam jedini – ali mi je ono što mu je prethodilo toliko dobro da sam voljan da zažmurim. Na jedno oko.

Sadržaj knjige Naknadne istine Darka Tuševljakovića (Arhipelag, 2017) opravdao je jedan od boljih naslova godine. Tuševljakovićeva druga zbirka još je jedan korak dalje na žanrovski neistraženu i neodredljivu teoriju, i utoliko uzbudljiviji. Uslovno rečeno prave fantastike nije bilo mnogo (na primer, u strašnoj i meni posebno dragoj „Karantin“ i najčudnijoj „Zvuk stajnveja u praznoj Sali“), ali je začudnosti i uvrnutosti bilo čak i kad je pisac u realističnom ključu secirao posledice nedovoljno daleke prošlosti („Drina, bez filtera“) ili kad su gradski momci naprosto pljačkali banke noseći maske sa Bajaginim likom („Jahači magle“). Ili posebno tada. Ma ne razumeš, doktore, ja noću sanjam nojeve.

Goran Skrobonja se u poslednjem, najambicioznijem i najličnijem romanu Kada kažeš da sam tvoj (Laguna, 2017) postmodernistički poigrava pitanjem „ko priča priču“ (rukopis u rukopisu), povremeno ulećući u tekst kroz fusnote upravo kao „Goran Skrobonja“ (jeste, ovaj naš). Knjigom i generalno provejavaju ličnosti iz stvarnog života (slavni strip crtač Igor Kordej ili pevač Džakarte Igor Popović, na primer), rame uz rame s izmaštanim. Rezultat je nemoguće pitka i originalna mešavina ispovedne proze, fekšna („faction“, za razliku od „fiction“) i živahnog generacijskog romana, o epohi bliske istorije koja je, bar kad je u pitanju muzika i pop-kultura an ženeral, godinama mitologizovana do neprepoznatljivosti. I zašto onda ne bismo pitali prvoborca kako je stvarno bilo ili makar kako je on to doživeo (preživeo). Ima seksa i droge jer rokenrol, ali i razoružavajuće iskrenosti i emotivnosti.

U slučaju romana Ponoć u njenim rukama Zorana Penevskog (Laguna, 2017) i zbirke priča koja funkcioniše kao roman Na osami blizu mora Zorana Ferića (Booka, 2017) stigao sam tek ozbiljnije da zavirim u njih, ali mi se mnogo dopalo ono što sam tamo video. Prenosim u ovu godinu.

Darko-Tusevljakovic-Naknadne-istine-e1505250312974kada_kazes_da_sam_tvoj-goran_skrobonja_v

02.01.2018

2017: Šta sam gledao i slušao

posted by admin

in blog, godišnje liste

TV serije

The-Leftovers-Season-3-Poster

The Leftovers [HBO]

Srce sam poklonio ovima, radili su mi šta su hteli. Oni koji su želeli, hah, objašnjenja (prema mom iskustvu, takvih zapravo nije bilo mnogo), nisu samo promašili adresu, već čitavu planetu. Ovo, od početka, nije bila ta serija. Ovo je bila serija koja je, na momente gotovo neizdrživo, govorila o gubitku, izlaženju na kraj sa žalošću i šta znači živeti u ova nenormalna vremena (koja ništa ne objašnjavaju ali zato klepaju po ušima). A u disertaciji o svim religijama sveta, poenta je, naravno, bila u veri, makar ličnoj, koju slepo poklanjamo  jedni drugima, nevezano za to je li nečija priča istinita ili ne, jer, ono… vera. Treća i poslednja sezona bila je više produženi epilog nego ravnopravno poglavlje, ali joj nije smetalo da ima neke od spektakularnijih epizoda uopšte, kao onu s lavom na trajektu ili o Kevinovoj bivšoj ženi. Svaka serija koja uspe da uvrsti Wu-Tang Clan (Band? ha-ha) kao katalizator za puštanje suze, nešto radi kako treba. Neki uživaju da gledaju kako svet gori… i usput se još drže za ruke. Ovo će se vrteti iznova.

Twin Peaks: The Return [Showtime]

„Ako moraš da pitaš, nikad nećeš znati.“ Nikad bolje nisam shvatio tu staru anglosaksonsku nego kad hordi zbunjenih, uvređenih i iznerviranih nije bilo jasno šta mi ostali vidimo u ovome. Šta sam ja video? Preko potrebnu dekonstrukciju i prodrmavanje statusa kvo, nepredvidljivost i apsolutno neporecivu umetničku nadahnutost (i slobodu), odbijanje da se sledi utabani, umrtvljujući ritam korporativne bindž zabave. Jedan od najvećih ludaka svih vremena u današnjem svetu bio je najnormalniji čovek koga ćete sresti. Doktor prepisuje ako želite da vam se stomak grči od nelagode, neizvesnosti i nemogućnosti da pretpostavite šta će se dogoditi ne svakog sledećeg minuta, već svake sledeće sekunde. Zdravo za dušu.

Godless [Netflix]

Mini-serija, čedo Skota Frenka, autora jednog od omiljenijih mi filmova svih vremena (The Lookout), imala je bukvalno sve: od gradova žena i gradova crnih veterana do šerifa koji slepi i mule koja je već oslepela, preko nadrealno svirepog nasilja do operetskih pasaža, sve skupa sa natprosečnim brojem likova koje sam voleo i za čiju sam sudbinu strahovao zbog jednog od najstrašnijih negativaca svih vremena. Usput je našao vremena za poseravanje po umetnicima (onaj nesrećni novinar), sto puta ekonomičnije, ubedljivije i zrelije od jednog Darena Aronofskog. Godless sam gledao kao savremeni vestern od preko sedam sati, a sitne nesavršenosti poslužile su kao mladeži koji su sve samo dodatno ulepšali.

Mindhunter [Netflix]

Davno nisam ovako stukao neku seriju za dva dana kao penzioni plan Dejvida Finčera. Mnogo više istorijsko istraživanje nego pravi krimić ili triler, bilo je teško saživeti se sa nekim kao što je istražitelj Holden Ford (zasnovan na stvarnom Džonu Daglasu), ali u tome i jeste poenta: taj neophodan, dragoceni posao nije mogao da uradi baš svako. Bil Tenč (zasnovan na stvarnom Robertu Resleru) bio je ljudsko lice, a Ed Kemper monstruozno (u bravuroznom tumačenju Kamerona Britona, mada moram da priznam da sam se više ježio od Džerija Brudosa). Posle nekog vremena, maske su se neminovno pomešale tako da nismo znali ko je ko. Banalnost zla nikad nije bila ovoliko demistifikovana a i dalje strašna.

Dark [Netflix]

Još jedan naslov, ovaj put iz sve jače nemačke kuhinje (da sam stigao da ga pogledam do kraja, Babylon Berlin bi se sigurno našao ovde), koji je pokazao da ne mora uvek scenario da bude najjači sastojak da bi serija bila uspešna (kao što to obično mislim i tvrdim). Dovoljno je samo da izvrsni budu gluma, režija, muzika (Ben Frost!) i fotografija, pa onda priča sme da bude i prosečna. Vešto se, međutim, rukovalo vremenskim paradoksom, večitim kamenom spoticanja u pričama o putovanju kroz vreme (odlučili su se za pristup „oduvek se sve ovako desilo“), a pred kraj sam morao da se zapitam o čemu će se uopšte raditi u narednoj sezoni, ali su se setili da izaberu nov vremenski rukavac koji je sve vreme bio tu. Prosto je šokantno koliko je ovo bila priča o odraslima za odrasle, za razliku od nekih koje su bile o deci za decu. Congratulieren!

Počasno mesto: Noah Hawley Double Bill: Fargo 3/Legion

Muzika

_bVUO4VbGfQtu5QvPLbqCeBMd7H-syDjKw2lgdYqCWs

LCD Soundsystem – American Dream [DFA/Columbia]

Sedamdeset minuta koje sam slušao manijački, jer nema druge reči za takvo ponašanje. A zašto mi je baš toliko legao ovaj? Zato što je imao sve: kreativni bes na više načina, od frustracije zbog gubitka trke s vremenom (“Emotional Haircut”) do obračuna sa bivšim prijateljem (“How Do You Sleep”), ali i odu Dejvidu Bouviju (“Black Screen”) i za mene pesmu godine (“I Used To“, ovde nadahnuti video spot iz kućne radinosti montiran od epizode Black Mirrora). Bogatstvo zvukova i tekstova koji su imali odgovor na sve, čak i za fanove koji zameraju zbog neodržane reči povodom samonametnutog povlačenja (“You can change your mind!”). Stih godine: “You got numbers on your phone of the dead that you can’t delete.”

QOTSA – Villains [Matador]

Nikad mi neće biti jasna odluka da Mark Ronson bude producent, ali su se na albumu i dalje našle neke od najboljih pesama koje su Džoš i ekipa sklepali (“Fortress” kao najizrazitiji primer, ali ne samo ona). Na spiritualističkoj seansi su se povezali sa ZZ Top i Led Zeppelin, ali je generalno izgledalo kao da na ovom albumu više zna(ju) šta rade nego na prethodnom. Sem te odluke sa Markom Ronsonom. Nju nikad neću razumeti.

Warhaus – Warhaus [PIAS]

Moje omiljeno belgijsko tajno oružje (posle dEUS), igračka Martena Devolderea iz Balthazara, izdalo je ove godine drugi album, istovremeno učinivši zvuk pitkijim i tužnijim, što se očituje već u jednostavnosti naslova (za razliku od urnebesnog naziva prvenca “We Fucked a Flame Into Being”). Kanalisanje Leonarda Koena za novu generaciju pretvorilo se u uopšteno sjebane, nestašne barske pop šansone. Svi mi možemo da se trudimo da budemo ovoliko kul, ali džaba.

Beck – Colors [Capitol]

Poslednji Beckov album kod mene je proizveo najčudnije osećanje do sada (a nije da neki njegovi prethodni nisu postizali slično): uspeo je da izazove istovremeno prijatnost i neprijatnost, kao kad bi vas neko golicao dok vas ne zaboli. Poigravao se poznatim elementima, preraspoređujući ih u nešto što bi deklarativno trebalo da je veseo disko-pop, a zapravo sam se više gubio u mislima nego da se radilo o otvorenom festivalu mraka. Zvuk ovog albuma ostaće mi večno vezan za prizor mešenja psihodeličnog, šljokičastog, inteligentnog plastelina.

Tinariwen – Elwan [Anti/Epitaph]

Pustinjski ratnici iz severnog Malija (regije koja je iznedrila neobično velik broj talentovanih gitarskih umetnika) umesto kalaša opasali su električne gitare. Pod tim imenom rade još od 1979, ali im je ovo tek sedmi album (ali i već sedmi od 2001. godine). Njihov prepoznatljivi reski a umirujući “pustinjski bluz” ovaj put je posebno ubedljiv i samouveren. Od kontra-ritma pripašće vam istovremeno muka i bićete opijeni kao preko potrebnim izlaskom u prirodu. To što su na ovom izdanju sarađivali sa Kurtom Vajlom i Markom Laneganom je simpatično, ali ne i presudno. Nije loše za likove koji ne daju da ih omete to što su ih na smrt osudile islamske militantne grupe.

Počasno mesto: Charlotte Gainsbourg – Rest [Because]

 

30.12.2016

Top 15 albuma, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2016

posted by admin

in blog, godišnje liste

Neću vam pričati o tome koliko je užasna bila 2016, sve će godine odsad biti takve. Samo ću vas podsetiti da sam prošli put odlučio da tri godišnje liste (muzika, knjige, TV/film) koje na svoj sajt kačim više od decenije (a van njega i duže), smutim i prospem u jednu. Ima tih lista previše, realno je gnjavaža sastavljati ih i čitati, pogotovo zato što se često prave samo da bi postojale. Zato sam odlučio da preporučim samo ono što je meni iskočilo, u čemu sam uživao, što mi je pružalo zadovoljstvo i vidalo rane, u nadi da će nešto od toga pomoći i vama ili makar poslužiti kao korisna informacija. I po pet stvari od svega, da ne preteramo. Taj bućkuriš nije ispao tako loše, tako da sam ga ove godine ponovio. Muzika je bila sjajna, serije su mi sve skupa bile nešto slabije, pogotovo neke od masovno voljenih (ili samo postajem namćor), a u čitalačkom pogledu nije mogla biti loša godina u kojoj sam otkrio ne jednog, već dva nova omiljena pisca.

teens_of_denial_car_seat_headrest

Car Seat Headrest, Teens of Denial [Matador Records]

Koliko ovih dana uopšte imamo vremena da se posvetimo nečemu? Da se nisam posvetio ovom albumu, ne samo da mi ne bi bio album godine, već mi se ne bi dopao ni na prvo slušanje. A u njemu nisam otkrio samo jedan novi svet, već čitave univerzume. Prilično zavidno dostignuće danas, za jedan album. Iza ovog čudnog čudnog imena stoji 24-godišnjak iz Sijetla koji na bendkempu ima desetak (!) albuma sklepanih u domaćoj – ali ne i kućnoj – radinosti, budući da je sve vokale snimio na zadnjem sedištu svoga auta (otud ime). Teens of Denial donosi nov materijal prvi put zabeležen u studijskim uslovima s bendom. Nadovezavši se na tradiciju pomalo zaboravljenih Pavement i Becka – što se mene tiče, mimo i više od toga – momak je organizovao zvučni atak šesnaest gitara (bar tako zvuči), uz opušteni, raspričani, milenijumski tok svesti o filozofiji učenja na svojim greškama, rekreativnoj upotrebi droga i noćnom saobraćaju. Prva muzika posle dugo vremena koja me je naterala da iz sveg glasa uz nju pevam u vožnji. Doduše, možda zato što sam bio sam u kolima. I pod temperaturom. Ali svejedno.

thenightof

The Night Of [HBO]

Zaljubljen sam u pisanje Ričarda Prajsa. Više u scenarije, doduše, nego u prozu. I ne samo u njegove dijaloge, u kojima čujem muziku. Zaista je čujem. Osećam zavist i strahopoštovanje prema načinu na koji vas ubedi da su likovi radili nešto i pre nego što smo ih sreli, a nastaviće to da rade i kad ih ostavimo (u poređenju s tim, većina ostalih serija izgleda kao da smo likove zatekli u pripremama za susret s nama i jedva čekaju da odemo, a ostalo su samo loše sklepane kulise.) Sve je tu bilo baš po mom ukusu. Savršen tempo pripovedanja, samouvereno sklapanje kockica, građenje bogatog i strašnog univerzuma, inspirativni naslovi epizoda koje su više kao nekakva poglavlja. Bila je to kriminalistička serija u kojoj je većina zasebnih elemenata bila dobro poznata, ali su zajedno činili sasvim novu celinu – što je, kad malo bolje razmislite, danas ideal žanrovskog rada bilo koje vrste. Najmanje tri ljudska lika odavde mogu da dobiju svoju seriju, da ne računam mačku i ekcem. A lik Džona Stouna postao je Veliki detektiv u rangu jednog Kolomba.

sudjaje-i-furije

Suđaje furije (2015), Lauren Groff

Knjiga koju sam prevodio gotovo svake noći u prvoj polovini godine prosto je kako-tako morala da mi obeleži 2016. Ali nisam je zavoleo samo zbog Stokholmskog sindroma, već i zato što je poslužila kao ludačka inspiracija za moje pisanje. Pre svega toga, međutim, bilo je ludo čitalačko iskustvo. Grofova je vrsni stilista, odlično poznaje ljudsku prirodu i zna da ne mora da bude komplikovana i nacifrana da bi bila “duboka”. Rašomonijada nije nova stvar, naravno, a poređenja sa Iščezlom (Gone Girl) vrlo su površna, pa se na njih ne obazirite. Ipak, može vrlo lako da vam ne legne. Knjiga nije čak ni savršena. Ali toliko je nabijena sirovom energijom, hrabrošću koja se graniči sa drskošću, nepatvorenom inovacijom, šokantnom sposobnošću da bude intelektualna ali ne i nerazumljiva, relevantnim promišljanjem znakova vremena s kraja prošlog i početka novog milenijuma, viviseciranjem braka, prirode umetnosti i života uopšte, da gotovo ne možete ostati imuni na njene čari. Loto i Matilda su istovremeno veći od života i životni, neuhvatljivi, neponovljivi. Deterministička biblija: levo ili desno skretanje kod Albukerkija može vas obeležiti za čitav život, a čak i ako niste želeli da na kraju ispadne kako je ispalo – pored toga što uopšte nije moralo da ispadne loše – verovatno je tako bilo i jedino moguće.

post_pop_depression_front_cover

Iggy Pop, Post Pop Depression [Caroline International/Loma Vista]

Uvek zadržimo dah na vest da će se neka stara muzička faca udružiti sa mlađom, jer nije uvek prošlo kako treba, a umelo je da bude i katastrofalno (znate na koji par posebno mislim). U godini u kojoj je najugroženija vrsta bila vremešna  muzička legenda, Igi Pop je u svom 69. letu izgleda morao da započne sa svođenjem računa. Odlučio je da ima snage za još jednu veliku ploču, a samo je trebalo da odabere prave saradnike. Kao da je mene pitao, takvo sudbinsko preispitivanje dovelo ga je na prag Džoša Homija iz Queens of the Stone Age. Kolaboracija je srasla bolje nego što je bilo ko smeo da se nada. Pored toga što su Džoš i Igi urnebesan tandem u javnim pojavljivanjima, držeći se za ruke i terajući šegu, đavoli jedni, najvažnije je kakav je na kraju ispao Post Pop Depression (svaki put kad vidim naslov ne mogu a da ne pomislim da je smišljen kao zezanje na račun emisije Ivana Lončarevića). Album je izrodio, između ostalog, dva instant mega hita (“Gardenia” i “Sunday”) koji se zavuku u mozak efikasnije od uholaže, trenutno mi omiljenu “In the Lobby” (koja me, kunem se, na momente podseća na Bauhaus, što, kad malo bolje razmislim, i nije tako čudno) i za kraj sjajno elegičnu “Paraguay”. Kažu da je Post Pop Depression album koji je zauzeo najviše mesto na top listama od svih Igijevih, prošle godine je imao najuspešniju turneju, a objektivno, album je za sebe u vrhu i Igijevih i QOTSA albuma, što je malo koja supergrupa uspela da postigne.

trapped

Ófærð (Trapped) [RÚV]

Iznenađenje godine i možda najdraža serija od svih. Da se naš dragi šef policije iz islandskog mestašca pojavi i u proznom, serijskom obliku, i to bih čitao. Možda najveće dostignuće serije – a bilo ih je mnogo, od atmosfere, preko glume do likova – jesu skromni dometi misterioznog zapleta koji se na kraju uverljivo, realistično i zadovoljavajuće rasplete. Jao, ta špica.

5114svyfcel-_sx321_bo1204203200_

Make me (2015), Lee Child

Ovo je dvadeseti roman o Džeku Ričeru. Dvadeseti. Samo sam ga uzeo u ruke i pročitao. Tek tako. Odavno nisam. Lekar mi je zabranio. Inače bih stalno pisao ovako kratkim rečenicama. Dobra dopuna uz roman je Reacher Said Nothing: Lee Child and the Making of Make Me, šokantno svedočanstvo novinara Endija Martina kome je Čajld dozvolio da mu bdi nad glavom dok piše novi roman, a ovaj je to iskustvo pretvorio u knjigu koja je pisana kao da je još jedna o Ričeru. Jeste. Istim kratkim rečenicama. Između ostalog, tu smo saznali anegdote kao što je ona da je Čajld seo i napisao prvih nekoliko efektnih rečenica ovog romana (“Moving a guy as big as Keever wasn’t easy. It was like trying to wrestle a king-size matress off a waterbed. So they buried him close to the house.”), a Martin se nadneo nad njega i pitao ga: “Ko je Kiver?” Čajld ga je samo pogledao i rekao: “Ne znam.” Prilično fascinantno za nekoga ko se smatra jednim od trenutno najboljih majstora zapleta (verovatno i jeste). Od pomenutog početka, kad Ričer impulsivno siđe s voza u selo od trista stanovnika, do poslednjeg obračuna na farmi svinja, desi se svašta, a ništa od toga ne možete da predvidite (najbolje je da ni ne pokušavate, samo se prepustite vožnji). Čajld i dalje napreduje, razvija se, brusi svoj ninđucu. I da. NIKAD TOM KRUZ, UVEK DŽEK RIČER!

a_moon_shaped_pool

Radiohead, A Moon Shaped Pool [XL Recordings]

Uz najbolju volju nije mi išlo slušanje prethodnog albuma, tako da sam ovaj dočekao s određenom dozom skepse i smanjenih očekivanja, ali najveći bend na svetu ne bi bio bla bla bla da i dalje nije u stanju da iznenadi prekombinovanjem zvuka, redefinisanjem tekstova, izvrtanjem filozofije. Na albumu se nalaze neke mi od omiljenih njihovih stvari (“Ful Stop”, “Identikit”), gudače su svirali kao gitare a gitare kao gudače, tekstove pisali bolno direktno umesto uvijeno u sedam oblandi, a pesme su se pretapale jedna u drugu suptilno i bez napora stvorivši na kraju celokupni utisak koji bi mogao da se nazove, hm… “napad panike u niskom letu”? Rečenica godine.

billions-keyart

Billions [Showtime]

Možda dramaturški najstaromodnija serija u ovom izboru i kao takva ono što mi je baš trebalo. A bila je najjača upravo tamo gde su druge zakazale: sočan zaplet, samouverena karakterizacija i rasterećena zabava. Ovde se stvari samo dešavaju jedna za drugom i zanimljive su. Ozbiljno kao serije iz HBO-ove i AMC-ove kuhinje, samo što posle nemate želju da se ubijete: za sat vremena svake epizode imao sam utisak da dobijam više mesa nego u nekim celovečernjim filmovima.

rascarani-svetdarko-tusevljakovic-jaz-184x280x

Raščarani svet (2016), Jelena Lengold

Jaz (2016), Darko Tuševljaković

X (2016), Želimir Periš

Odmah da raščistimo (raščaramo?): sve pisce lično poznajem i veoma su mi dragi, ali to ne menja činjenicu da su sjajni pisci. Ili pogotovo da su ove godine objavili odlične knjige.

Zbirka priča Raščarani svet predstavlja mali ali značajan zaokret za Jelenu Lengold u odnosu na dosadašnje: pripovetke su ovde kraće, ogoljenije, mračnije. Ima tu, između ostalog, uspešnog koketiranja sa fantastikom i psiho-trilerom, a naslovni svet nekako je još više preteći nego pre: pored toga što od njega uvek možete da očekujete najgore, kao da je usput sklon tome da nam se i podsmeva. Uprkos tome što često srećemo likove koji su sami ali ne i usamljeni, tužni ali bogatog unutrašnjeg života, same priče su širokog tematskog spektra i varijacija. U zbirci sa deset priča ujednačenog kvaliteta, većine iz moje omiljene egzibicije zvane “pisano specijalno za knjigu”, ipak su mi se istakle “Nedelja” i “Vreme”, majstorski ciničan krimić bez zločina (da li?) i majstorska spekulativna naučna fantastika (da li?). Ali to nije sve. Jer, kako to obično biva, najjače je ostavljeno za kraj: priča “Zavesa” efektno mi je izmakla tlo ispod nogu, a volim da mislim kako nije imalo veze samo sa priznanjem spisateljice s početka da je apsolutno ispovedna, već da je objektivno bila posebno nadahnuta i ubedljiva. Bilo kako bilo, lagao bih vas kad bih rekao da to nije jedan od razloga zbog kojih uopšte čitam.

Sve priče nisu ispričane dok god imaju vaš lični pečat i emociju (inače bi sve bile ispričane još u antičko doba). Drugi roman Darka Tuševljakovića Jaz, u izdanju Arhipelaga, ličan je i emotivan koliko je to uopšte moguće. Čak i ako ne govori o svom životu, on prosto tako pristupa likovima, hipersenzitivnim na svet do granica izdržljivosti, zanimljivim upravo zbog toga. Dve strane medalje, smeštene na Krf i u Kragujevac, u različitim vremenskim periodima, na kraju tvore celovitu priču iz žanra zajebani međuljudski odnosi, ekonomično ispričanu, toliko uverljivu da imate utisak da ste je sami doživeli, s naglašeno subjektivnim pristupom fantastici (od vašeg čitanja zavisi koliko ćete tu fantastičnih elemenata videti i kakvih). Jaz, čijim je naslovom Darko uspeo da nadmaši čak i moj četvoroslovni,više se nadovezuje na njegovu zbirku priča Ljudske vibracije nego na prvi roman: iz istog je melanholičnog univerzuma neposredno pred smak sveta. U svemu ostalom u međuvremenu je toliko sazreo kao pisac da će biti uzbudljivo videti kuda će nas dalje odvesti. Ako preživimo.

Prošle godine sam ovde pisao o koncept-zbirci priča zadarskog pisca Želimira Periša, sledeće ću se možda baviti jednim od njegovih krimića, ali ove godine mi je ključna bila njegova nova zbirka pesama X. Jeste, zbirka pesama. I to kakva. Takva da sadrži pesmu koja se zove “kaže ti meni mama pa nije ti to poezija”. Duhovito, ironično, muzikalno. “Blazirani, prepotentni cinizam”, kaže sam pesnik posprdno za svoju megafonsku taktiku. U par navrata čitao sam njegove pesme drugima naglas, i trezan i pripit (nije tako dobro kao kad slušate pesnika lično, ali nemate ga uvek pri ruci kad je najpotrebniji) i nisam ih mnogo unakazio, izgleda, jer se ljudima dopalo – ili su pesme naprosto tako dobre da im je nemoguće nauditi. (Jesu.) Zbirka je podeljena na tri dela i u svakom imam svoju omiljenu pesmu: u ‘pjesmama za izvikivanja’ to je “zlo zlo zlo”, u ‘pjesmama za šaputanja’ fantastična “imam ja frenda koji ima ženu”, a u ‘pjesmama za mrmljanja’ “čitav život čovjek pravi puške”. Ali najviše mojih favorita svakako je među ovim šaputavim (možda to govori nešto o meni?). Ko bi odoleo naslovima kao što su “vibrator moje prijateljice skuplja prašinu”, “hrče li vaš novi muž” ili “posvetit ću ti jednu masturbaciju” (same pesme su još bolje nego što naslovi obećavaju). Onom prilikom kad sam ga slušao uživo, grupa pisaca i ja ostrašćeno smo ga ubeđivali da njegova buduća zbirka pesama ne treba da se zove kako je zamislio, ali on je samo odmahivao glavom kao da zna šta radi. I, naravno, znao je (potkrepljeno pesmom “promišljanje o x i prilog promišljanju o x”). Pisac je uvek u pravu (pesnik, pardon). Nabavite.

sturgill_simpson_a_sailors_guide_to_earth

Sturgil Simpson, A Sailor’s Guide to Earth [Atlantic]

Hello, my son. Welcome to earth.” Tako glasi prvi stih prve pesme na albumu u celosti posvećenom Simpsonovnom novorođenom sinu, nešto kao vodič za snalaženje u ovom sve luđem svetu (ako mislite da je takav početak potresan, čitajte tekst pesme dalje). Nisam neki kantriša, to se zna, ali čovek ume da: klepa stihove, baladira, kantriše i roka (što reče jedan moj drugar, u poređenju sa standardnim kantrijem, ovo je Pink Floyd). Instruktivna epopeja prigodno se završava epskim ludilom po imenu “Call to Arms”, koje uspešno parira uvodnom spektaklu zvanom “Welcome to Earth”. Tu je, naravno, i pesma Nirvane u psihodelično-šlagerskom ruhu. Iako ovaj album lako može da natera u plač, možda mi nijedan ove godine nije služio kao takav melem za dušu i živce.

quarry

The Quarry [Cinemax]

Nema mnogo plaćenih ubica kao glavnih junaka kriminalističkih romana, ali ih ima. Najslavniji je, naravno, Keler Lorensa Bloka. Pre njega, međutim, još sedamdesetih, tu je bio Kvori Maksa Alana Kolinsa, u međuvremenu vaskrsnut i u novom veku. Romani o Kvoriju su nadahnut palp, a tvorci serije (inače poznati po Rectify) i režiser (inače poznat po Banshee) obogatili su ga dodatnom teskobnom psihološkom dimenzijom koja je savršeno legla “priči o poreklu” (Kvori iz knjiga je nikad nije dobio ovako detaljno). Sporo, depresivno, brutalno, ali dobro. Jedna od veštijih rekonstrukcija sedamdesetih, ne samo izgledom već i duhom, što, između ostalog, znači da muzika ubija. Moj novi omiljeni glumac, Logan Maršal-Grin, Tom Hardi za radničku klasu, fascinantna je faca (pogledati obavezno i film The Invitation).

9aa87bf69c0f444ba807ae412001d027

Before the Fall (2016), Noah Hawley

Kad se pre dve godine pojavila serija Fargo, izgledalo je da je tvorac i scenarista svih deset epizoda došao niotkuda. Pre toga je objavio četiri romana zanimljivih premisa i imao skromno iskustvo televizijskog producenta. U međuvremenu, posle samo dve sezone, Fargo je postao planetarni hit, a Hauli je počeo da priprema seriju po Kurtu Vonegatu i dovršio televizijsku premijeru X-Mena zakazanu za februar. U međuvremenu, objavio je još jedan roman. Svi njegovi romani samo zvuče kao da su žanrovski, zapravo su prijemčiv mejnstrim. Nekoliko ključnih premisa nove knjige: pad aviona; studija putnika u flešbekovima; misterija. Da, znam na šta vas podseća kad neko izgovori te reči, ali ovo nije Lost u prozi, ni izdaleka, samo vešto i elegantno napisana beletristika o tome šta znači biti živ (i mrtav) danas. Uz pomoć pojedinačnih sudbina zbunjenih, uplašenih, jednostavnih ljudi, Hauli buši balon stvarnosti i pokazuje nam da iza njega stoje skromne želje, teskoba običnog čoveka i teror medija koji konstantno rađa destruktivnost, sebičnost i narcisizam. Neko bi možda mogao opravdano da se požali da nije ništa posebno ili revolucionarno – sasvim sigurno nema nikakve cake tipa svi su mrtvi (u stvari, čekajte… nema veze, čitajte), ali sve na jedan viši nivo izdiže što čovek piše kao san. Nije ni čudo za Fargo i sve ostalo.

skeleton_tree_album

Nick Cave and The Bad Seeds, Skeleton Tree [Bad Seed Ltd.]

Bilo je teško napisati svega nekoliko redaka o ovome, mogu da zamislim kako je tek izgledalo pisanje čitavog albuma. Nego, odavno imam teoriju: u većini slučajeva ćete na albumu nekog benda naći manje ili više skrivenu stvar koja ukazuje na to kako će zvučati sledeći. Bio sam spreman da se opkladim u velik novac da je na Push the Sky Away to naslovna pesma i na ovom smo dobili praktično osam takvih. Samo što to nije do kraja istina. Jeste, neizdrživo je bolno. I da, Voren Elis je konačno dovršio proces šamanskog kroćenja Kejvovih demona; zvuči kao da je od svih dosadašnjih desnih ruku on ostavio najviše traga na zvuk Bad Seedsa. Na samom kraju imate pesmu koja odskače od ostalih i mogla bi da pokaže kako će zvučati sledeći album, samo što kukavički odbijam u to da se opkladim.

309052-3

Braindead [CBS]

Nije velika tajna da sam ljubitelj serije Dobra žena. I ova je penzioni plan Ridlija Skota, a mnogo više nego tamo, scenaristički bračni par King, zgađen onim što se dešava na američkoj političkoj sceni, a odmah po okončanju svog dugovečnog i uspešnog čeda, iskočio je letos s objašnjenjem zašto je američka politika tako nenormalna. Dobili smo ekstravagantnu satiru sa elementima sf/horora (gotov uvek u službi humora i kritike). Negde oko sredine su se malo pogubili i, naravno, nije im odobren nastavak, što je možda i dobro, jer je u međuvremenu priča postala teška alternativna istorija u odnosu na stvarnost. Ili nije? Ali bila je ovo pitka i skaredna zabava, plus mogao bih doveka u krupnom planu da gledam ekspresivno lice Meri Elizabet Vinsted. Jedan od besprekornijih pilota u skorijoj istoriji.

51a59snykjl-_sy344_bo1204203200_

The Tooth Fairy (1995), Graham Joyce

Među staritetima, gle, knjiga stara više od dvadeset godina. Na Grejema Džojsa sam navukao najmanje jednog prijatelja a da su mi njegove knjige godinama i dalje stajale na polici netaknute. Čovek nas je, u međuvremenu, prerano napustio, a bio je jedan od najboljih pisaca svoje generacije kome prosto ništa ne može da se zameri. A niste čitali ništa slično ovoj knjizi, zaista. Slatko-gorka, zastrašujuća priča o odrastanju trojice drugara i jedne drugarice, od odličnog, zlokobnog uvoda u kom štuka iz obližnjeg jezera odgriza dva nožna prsta jednog dečaka, do pobližeg upoznavanja sa drugim koga posle gubitka prvih mlečnih zuba noću počinje da posećuje zlokobno stvorenje koje on zove Vila Zubić. Figura je odbojna, neuhvatljiva, sveznajuća, preke naravi, a ispočetka joj se ne zna čak ni rod. Potresne sudbine u britanskom gradiću, tragedija odrastanja, fragmentarno i bez jasne linije priče a pregledno i logično. Kod nas je objavljena samo jedna Džojsova knjiga, slavnija od Vile zubić, prevedena kao Magija života (The Facts of Life). Može i ona da posluži.

30.12.2015

Top 15 ploča, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2015

posted by admin

in blog, godišnje liste

Svakom po zasluzi, izgleda. Za mene je 2015. bila teška godina. Delovalo je da neće biti: u februaru mi je izašao treći roman. Promotivne aktivnosti bile su ispočetka zabavne i zahvalne. Ali davanje dugih intervjua za pisane medije tim povodom otprilike je isto toliko zahtevno koliko i pisanje samih priča; nekim čudom, doduše, uspeo sam usput negde da uglavim i dve prave priče. Sklepao sam i dva nečega što bi moglo da se opiše kao spoj tritmenta i klasičnog filmskog scenarija. U avgustu sam putovao na sjajan festival fantastike u Istri. Sa festivala sam se vratio pravo na operaciju umnjaka, od koje se do kraja ni danas nisam oporavio. U oktobru sam bio na sjajnoj književnoj koloniji u Crnoj Gori. Između sam, kad sam uspeo da se saberem od raznih bolova, čitao šizofreno, gomilu priča na raznim mestima, ponešto publicistike za razonodu i istraživanje, brojne knjige koje sam odbacio nepročitane, a u jednom malom broju njih i uživao. U tom posebnom raspoloženju, tražio sam nešto… što sam teško nalazio. Istovremeno uzbuđenje i smirenje za um, golicanje i milovanje, iskonsku lakoću moćnog pripovedanja. Nema toga baš tako mnogo kad malo bolje razmislite. Nešto sam nalazio na neočekivanim mestima. Opet sam imao više sreće sa starijim delima. Druga sreća bila je što sam na književnoj koloniji kod Svetog Stefana bio uparen sa neverovatno nadarenim piscima iz regiona koje bih sve redom mogao da čitam, a neke nakon toga i jesam. Serije sam gledao radi opuštanja. Muziku sam slušao jer pomaže. Iako bih mogao da sastavim punokrvne liste od po deset ili više mesta za sve kategorije kao što sam to radio poslednjih iks godina, odlučio sam da ih skratim, izmešam i ponudim samo ono što me je stvarno dotaklo. Pa šta ispadne.

The_Leftovers,_season_2,_official_art

The Leftovers [HBO]

Pričao sam već o tome koliko mi je bio odbojan pilot prve sezone. Pričao sam već o tome kako me je Dejmon Lindelof prijatno iznenadio ostatkom… i onda u međuvremenu opet usrao stvar filmom Tomorrowland (retko fušerajski i besmislen scenario). I sve sam očekivao samo ne da će druga sezona ispasti ovakva, da će ovoliko odskočiti od prethodne i svega drugog u ponudi. Nahadnuta, besprekorna orkestracija pojedinačnih poglavlja i čitave sezone, dramski naboj navijen do pucanja, bez sekunde praznog hoda (koliko god to neverovatno zvučalo za ovakav naizgled “spori” sadržaj). Ogroman umetnički rizik se isplatio i to mi deluje kao dobar kreativni putokaz za sve stvaraoce u ova proračunata, hladna, predvidiva vremena. Išlo se na emociju. Išlo se na instinkt. Izbegavalo se objašnjavanje. Zabavno mi je kako je armija ljudi reagovala na finale kao da je ono Dejmonovo iskupljenje za kraj Losta, a čovek je praktično uradio isto što i tada – simfoniju plakanja, grljenja i instant religijske filozofije; možda smo neki u međuvremenu sazreli, a možda je samo u Leftoversima bolje leglo. Nije bitno. Ništa me nije toliko ganulo u serijskom formatu ove godine. Posle većine epizoda bih ustao i, bez zezanja, aplaudirao. Neke sam reprizirao (ko je gledao, zna i koje), što je osećaj veoma sličan neutaživom nagonu za preslušavanjem dobre muzike a nisam ga osetio od… pa starije pomenute serije. Nije za svakog, ali je kao izmišljeno za mene.

113

Seveneves (2015), Neal Stephenson

Osamsto strana knjige delovalo je mnogo kraće. Ne baš kao dvesta, ali tu negde. Ovaj spoj visokobudžetne priče o smaku sveta i detaljnog uzročno-posledičnog promišljanja moguće budućnosti nije savršen – malo mu je falilo da bude – ali je ostavio toliki utisak na mene da mu ništa ne zameram. Kao mator magarac sam se zaljubio u svemir, bogami ga se i uplašio, a nijednom od ta dva nisam ranije bio sklon. Sasvim sigurno nisam naučnički tip, a pogotovo ne otkidam na tehno disertacije (kojima ova knjiga, inače, obiluje i neki se žale na njih, ali šta da im radim). I shvatio sam gomilu toga o svemu, možda najviše o prolaznoj lepoti života u izluđujućem treptaju. I nikad to nije bilo tako bolno evidentno nego kad je Stivenson u drugoj trećini knjige skočio 5.000 godina u budućnost (nije greška u broju nula) i uradio to savršeno uverljivo i u skladu sa svim što se desilo pre. Neverovatno dostignuće, ovih dana ne mogu da predvidim ni šta će biti za pet godina. I kad je izgradio uverljiv novi svet i naveo nas da nam je stalo do svih tih novih likova, opet je uspeo da uradi ono sa čim je uprskao krajeve gomile drugih svojih sjajnih knjiga: izgubio strpljenje i prerano završio. Ludo je za knjigu od 800 strana reći da deluje zbrzano i nedorečeno, ali upravo mu se to desilo sa takvom završnicom. O novom svetu koji je smislio mogao bih da čitam još toliko, ali radujem se ovom što imam i svake večeri merkam naše noćno nebo sa blagom strepnjom.

0883870075060_600

Alabama Shakes, Sound and Color [Rough Trade]

Morate biti velike face da u arsenalu imate takav Glas, ali da vam je podjednako važna Muzika, a onda to i pokažete: ne znam mnogo bendova koji sa toliko dominantnim vokalom ne bi prigušili sve ostalo. Na drugom albumu trupa iz Alabame je potrefila skladnu mešavinu modernog i tradicionalnog, jedan od relevantnijih stilskih izraza danas. Skuvali su bogat južnjački gulaš-paprikaš od svega – uzbudljivog, reskog i pomalo intelektualnog roka, preko neočekivanih šujgejz momenata do seksi soula i bluza – iznedrivši zarazne pesme koje je bilo nemoguće ne slušati ukrug, iznova i iznova, dok vam ne pozli. Tako i inače prepoznajem vrhunsku hranu i muziku: ova ploča je poslužila kao pravi odgovor na večitu dilemu može li vam presesti od suviše dobrog. Ne može. Slobodno zagrabite repete.

saul

Better Call Saul [AMC]

Bila je ovo godina u kojoj su, uprkos očekivanjima većine, trijumfovali spinofovi. Kod ove serije me je najviše iznenadio njen ton: umesto najavljene komedije – a komičnih elemenata ima – dominirala je melanholija čoveka koji nije uspevao da bude loš, uprkos vraškom trudu i opisu radnog mesta. Sve skupa je to dalo jedan neobičan amalgam koji bih, u nedostatku boljeg, nazvao “tužna žestina”, koja mi posebno prija u svim oblicima (neki od najlepših primera su grupa The Clash ili roman Mrtva zona Stivena Kinga). U ovom rasterećenom džem-sešnu tvoraca serije Breaking Bad, pored nenametljivog citiranja starijeg, slavnijeg brata, dobili smo još nekoliko poklon bonusa, među kojima se najviše istakla Majklova zadovoljavajuća “priču o poreklu”. A onda se ispostavilo da je sve skupa savršeno imalo smisla, karakter Sola Gudmena – koji se čak ni ne zove tako – dobio je veću širinu, a serija se istovremeno okončala zaokružena i otvorena, i to tako da se niko ne bi bunio ni da je tu stala. Što je manje-više zajedničko sa gotovo svim mojim serijskim favoritima ove godine.

combatordinaire01

Le Combat Ordinaire (2004), Manu Larcenet

Ne samo da je ovo najbolji strip koji sam čitao ove godine, već i godinama unazad. Ne poznajem dobro “ispovedni” strip – volim radove u sličnom duhu Luisa Trondhajma i Čestera Brauna, na primer – ali u ovom slučaju to je prosto nevažno jer se radi o autentičnom remek-delu i žao mi je što, po običaju, kasnim, ali mi je drago što sam uopšte stigao. A do mene je strip došao anegdotskim sticajem okolnosti kakav bi pasao među njegovim koricama (hvala pozajmljivaču). Ima tu svega, od čiste pripovedačke hipnoze i crtačko-kompozicione magije, izluđujuće spontanosti i ritma, hvatanja za glavu, smejanja i plakanja, do najčešće solidno zaglavljene knedle u grlu. Kažu mi da postoji film po stripu koji nije baš dobar, ali ne možeš imati sve. Pao sam na ovo kao neki pubertetlija, otišlo je toliko daleko da evo štekam drugi album.

LOW_OnesSixes_cover

Low, Ones and Sixes [Sub Pop]

Ovako 2015. godine zvuči muzika nezemaljskih melodija koje nisu na prvu loptu, ne liči ni na šta što ste čuli do sada (često čak ni na prethodni opus benda), a deluje tako prirodno kao da ste kao slušalac oduvek polagali pravo na nju. Uvlači se pod kožu sporije od njihovog velikog prethodnog remek-dela The Great Destroyer, ali zato verovatno zadire dublje. Mormonski bračni par skovao je mračni, monolitni, moderni gotik, koji je, možda sam lud, ipak ulivao neku dozu optimizma.

mekdonald

The Galton Case (1959), The Wycherly Woman (1961), Zebra-Striped Hearse (1962), Chill (1964), Ross Macdonald

Kutak za vremeplovski trenutak: jedne godine sredinom osamdesetih čitao sam roman za romanom Rosa Mekdonalda, najslavnijeg i gotovo sigurno najboljeg naslednika Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera, objavljene u zagrebačkoj krimi ediciji “Trag”. Pročitao sam ih najmanje desetak. Iako je suviše knjiga a premalo vremena – nikad istinitija mudrost nego ovih dana – neke pisce vredi ponovo posetiti. Nešto od svedenog šarma koji me je opčinio još onih dana osetio sam i sad, ali, naravno, zapazio sam mnogo toga više. Suva elegenacija pripovedanja, ni gram sala, gotovo nadrealna atmosfera Kalifornije osunčane  spolja i trule iznutra, porodične spletke lažnih naslednika, incesta i gorih stvari sve ovo čine maltene više psihološkim nego detektivskim romanom. Zašto sam se dohvatio baš ova četiri? U svom opusu Mekdonald je imao nekoliko faza, a najviše je ostao upamćen upravo po ovoj: kad je glavnog junaka umesto detektiva od krvi i mesa koji se ljubaviše i daje i dobija batine, pretvorio u posmatrača, hroničara, anđela svedoka pravde i hodajuću savest svih likova i nas čitalaca. Gos’n Kenet Milar (Mekdonaldovo pravo ime) mi je, ukratko, uleteo u pravom trenutku. Uz sve to, kolaju glasine da će se braća Koen poduhvatiti ekranizacije romana Black Money (1966), koji se maltene nadovezuje na ovaj niz i, kao što možete da pretpostavite na osnovu opisanog, tu nema skladnijeg braka.

Fargoseason2promo

Fargo [FX]

Drugačija živuljka od prve sezone, a opet nekako slična, posebno kad se uzme u obzir da je integralni deo suludog stvaralačkog univerzuma braće Koen (koji je ovaj put proširen na gomilu filmova pored originalnog Farga, te smo tako imali konstantne aluzije na sve živo, od Milerovog raskršća preko Velikog Lebovskog do Arizone juniora). Plus, krvi do nosa, limfe do ušiju. Po tonu igre mačke i miša naoružanih do zuba na momente me je podsećalo na Ovo nije zemlja za starce, a čak i to su režirala njih dvojica, pa je u redu. Posle za mene neodgovarajuće histeričnog režiserskog pristupa u prvoj epizodi, brzo je ponovo uspostavljen laserski fokus i vremenom konstantno pojačavan gas. Detalji su suludi, kao i uvek: tokom scene sa predsedničkim kandidatom Ronaldom Reganom u toaletu ostao sam bez daha, od smeha i jeze; saundtrek je bio onoliko dobar kao što svi pričaju i velika lekcija za “birače muzike po serijama” (kolena su mi zaklecala kad su za kraj jedne epizode pustili Rat svetova a za početak druge Black Sabbath), a tu su bili i zbunjujući…. ono… mali zeleni. Ali kao neko ko je preživeo dotičnu kontroverznu dekadu mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da je čak i to bolesno autentičan detalj: u osnovnoj školi sam, na primer, imao drugara koji je tvrdio da je noću redovno viđao NLO nad našim naseljem, a po opisu se nije mnogo razlikovao od ovog ovde. I da vas pitam još samo nešto: Dušo, jesi li ti to izbola taoca?

Clutch-Psychic-Warfare-Review

Clutch, Psychic Warfare [Weathermaker]

Kafanske lovačke priče u Teksasu, gde se raspreda o aferama sa vešticama, preljubama koja se poslovično završavaju skraćivanjem za glavu i naučnofantastičnim teorijama zavere, moraju biti vraški ubedljive. Pomaže kad se pripoveda uz pijani, prljavi bugi. Probajte da vozite kola uz ovaj tekstualno često duhoviti a muzički smrtno ozbiljni preki hard-rok, rok-operu kakvu bi danas iznedrili ZZ Top da su koju deceniju mlađi, i posle recite da “šoferski bes” nije izlečiva bolest.

mucenice

Mučenice (2013), Želimir Periš

Porno glumica, kolumnistkinja i generalno velika kulerka Stoja tvrdi da postoje dve vrste muških feminista: oni koji “plaču nad sudbinom žena u svetu” i oni dobri. Zadranin Želimir Periš je, između ostalog, dobar feminista. U ovoj knjizi je u 15 priča iz izrazito lične vizure podjednako slavnih i anonimnih žena oslikao tajnu istoriju sveta koji posle više nećete videti istim očima. Isto tako, toliko su temeljno obrađene gotovo sve jedinstveno “ženske situacije” da kao pisac, na primer, gotovo nemam više potrebu da posećujem istu teritoriju. Zbirka je jedna od onih retkih zverki sa pričama pisanim specijalno za nju, neobjavljenih ranije na drugim mestima; zbog toga možda negde od polovine deluje i kao mozaik-roman, a opet su priče raznovrsne, različitih poenti i žanrova (često vrlo, vrlo mračne, a povremeno se poigravaju s istinski neočekivanim obrtima), uvek iz prvog lica a fascinantno šarolikih glasova, uvlače vas u sebe ščepavši vas za rever, gušu i creva. I dok će vas neke slavne junakinje iznenaditi identitetom, unutrašnjim životom ili odlukama, priče se nikad ne svode na caku ili trik izvrtanja svega naglavačke, pre su i iznad svega priče, a posle svake pročitane ostajete zadovoljni. I to nije sve: Periš je do sada napisao još i dva krimića sa istim protagonistom, a u pripremi je i objavljivanje zbirke njegove poezije u čiji sam materijal imao insajderski uvid: šesto čulo mi govori da bi ta knjiga mogla da bude novi domaći zadatak za sve nas.

Mad_Men_Season_7,_Promotional_Poster

Mad Men [AMC]

Nema mnogo sličnosti između Don Drejpera i mene: ime i prezime su nam obojici na po isto slovo, volimo da dremnemo popodne posle posla i veliki smo ljubitelji koktela čiji je ključni sastojak viski. To bi bilo otprilike to. Ali to je prosto TA serija, književnost na filmu kao maltene nikad pre. Zamah je na kraju ispao desetogodišnji, epski. Ispratili smo formativni luk armije likova većih od života, dok se u pozadini sve vreme menjala zemlja i svet. A pred kraj mi zaista nije bilo svejedno. Za najslavniju savremenu seriju “u kojoj se ništa ne dešava” tu se na kraju dešavalo štošta, više nego u nekim akcionim komadima, više nego što biste mogli da pomislite. Rečima slavne reklame: It’s the real thing.

PYLON-standard70

Killing Joke, Pylon [Spinefarm/Universal]

Pošto sam svaštojed i nije me toga sramota, moj omiljeni žanr je hibridno kopile po imenu “pank metal”, a Killing Joke su već decenijama među njegovim najboljim predstavnicima. Ovo je njihov petnaesti album – petnaesti – i divan je. Nekad pank, nekad novi talas, nekad treš metal, nekad indastrijal – Džez Kolman tu, doduše, više pjeva nego što dere grlo – ali sve je uvek savršeno uklopljeno u homogenu, stabilnu celinu, nalik tim pilonima što nas zrače. Posebni favoriti: “The Dawn of the Hive” i “New Jerusalem”.

Bloodline_TV_Series_Poster

Bloodline [Netflix]

Kompaktni trojac tvoraca koji nas je častio serijom Damages, neprikosnoveni majstori alhemijskog doziranja informacija, ovaj put se odlučio za mračnu porodičnu dramu sa moćnim bravurama više generacija glumaca i podsetnikom koliko je u životu za sve važan kontekst: svi smo glavni junaci sopstvenih priča, a u njima ima vrlo malo heroja, a još manje istinskih zlikovaca (ili je makar granica između njih nejasna). Rajski prizori plaža Floride su zlokobniji noar od kišnih ulica velegrada, a najubojitije oružje za koje su se autori odlučili je naprosto odmerenost. Uz sve to, serija na momente (više momenata) deluje kao amerikanizovana ekranizacija mog ovogodišnjeg romana, zbog čega su mi se nekoliko puta zatrčale kokice; srećom, imam godinu proizvodnje crno na belo kao dokaz odbrane.

27056

End of Story (2007), Peter Abrahams

Na ovog pisca su mi svojevremeno pažnju skrenuli Stiven King i Ratko Radunović; pored njih dvojice, njegov obožavatelj je i velika američka spisateljica Džojs Kerol Outs. To da je pisao predložak za film The Fan Tonija Skota sa Robertom De Nirom i Veslijem Snajpsom u glavnim ulogama svojevremeno mi nije delovalo kao neka preporuka (greška). I pročitao sam par romana iz srednje faze pre desetak godina, bio prilično zadovoljan i u međuvremenu zaboravio na njega. Kako piše? Kao uzore navodi Grejema Grina, Vladimira Nabokova i Rosa Mekdonalda (hehe), zbog čega zvuči kao, recimo, opušteni, trilerozni Rejmond Karver, ako je tako nešto moguće. Priče mu meandriraju, odlaze u neočekivanim pravcima, možda čak i za njega lično. Malo-malo pa u zaplet uvede pisca ili spisateljsko iskustvo a da to nije naporno, pretenciozno ili zato što nema pojma ni o čemu drugom. U ovoj knjizi spisateljica koja pokušava da uspe u ciničnom izdavačkom svetu pristaje da pomogne poznatijem kolegi kome se osmehnula prilika u Holivudu i zameni ga kao instruktor kreativnog pisanja u obližnjem zajebanom zatvoru. Odatle se sve razvija prirodno, još ni na pola knjige nisam uspeo da prokljuvim kuda će sve da ode, a stiglo je na pravo mesto, do jedinog mogućeg konca priče. U međuvremenu je zabrinjavajuća bila bibliografska informacija da Abrahams poslednjih godina ništa nije objavljivao, budući da je dvadesetak godina bio izuzetno produktivan, da bi izvesni uporni novinar iskopao kako se za to vreme posvetio tajnom pseudonimu i serijalu uspešnih krimića pisanih iz vizure, ni manje ni više nego, psa po imenu Čet.

Sufjan_Stevens_-_Carrie_&_Lowell

Sufjan Stevens, Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Zna se da nisam veliki ljubitelj koncepta usamljenog čoveka s gitarom, ali ovaj album je toliko tih, a toliko konstantno bogat, zanimljiv, dinamičan i nedosadan da ne možete ostati gluvi na njegove čari. Fuck me, I’m fallin’ apart. Šaputavi, ogoljeni folk i predivno uglazbljene oproštajne poruke služe kao sredstvo za bolno viviseciranje detinjstva. Kao i u slučaju većine primera sa ove liste iz bilo koje oblasti, najuspešnije je kad se duša ogoli do kraja. Ne ljutite se, dakle. Sve je uvek lično.

02.01.2015

Top 10 2014: Knjige

posted by admin

in blog, godišnje liste

Stariji građani su znali da kažu: “Sinko, nemoj mnogo da čitaš, od čitanja može da se poludi.” Ove godine mi je spisak lektire bio kraći jer sam više puta morao da iščitam ono što sam se sâm raspisao, a od tog stvarno može da se poludi.

Evo šta mogu da preporučim od objavljenog preko. Pokušao sam da čitam još svašta drugo izvikano i nije išlo; od nekih sam odustajao rano, od drugih bogami i oko polovine. Čiča King je razočarao novim romanom, ali nisam bio ljut. Rezervisao sam za kasnije Station Eleven i The Child Eater, a na red nije stigla ni An English Ghost Story, eno je na ormariću pored kreveta. Iskren da budem, malo sam se uželeo knjiga iz šezdesetih ili sedamdesetih. Kao sa muzikom, kad me u kafani pitaju: “Šta čitaš?”, biću izgleda jedan od smarača koji odgovaraju sa: “Stare stvari.”

ann_transparentDžef kako-god-mu-se-izgovaralo-prezime je sa Annihiliation, Authority i Acceptance (2014) smislio foru kako ispit položiti iz tri kolokvijuma. Radi posao kao književni poduhvat, nije loš kao marketinški trik, a sve zajedno ispada hvale vredan i, kad se sve sabere, uspešan projekat. Tri ne preterano duge knjige (ali ni sasvim kratke) objavljene iste godine, svaka do određene mere zaokružena celina, a sve skupa jedno novo iskustvo i knjiga za sebe (do te mere da sam zapazio kako su se drugari posle pročitane treće vraćali na Goodreads i dizali ocenu prvoj, a to me podseti da, eto, i ja to uradim; kad vam se takvo nešto poslednji put desilo, sa bilo čijim opusom?) Čovek se godinama nameće kao stručnjak za weird, o čemu je pisao vrlo zanimljivo, što je neminovno uticalo i na njegov rad. Uopšte je napredovao kao pisac, stvara nesvakidašnju atmosferu kad se začitate, na ivici magijskog rituala a dobrano sugestivan, kao neka blaga forma hipnoze (koja i sama figuriše u romanu, pa je tim luđe). Prilično je podigao lestvicu u žanru psihodelične proze, ali to znači da će nekome možda predstavljati nepremostivu prepreku. Jeste, podseća na ranog Balarda (možda čak i na kompletnu britansku ekipu nestašnih momaka šezdesetih okupljenu oko New Worlds), formalno liči na neke aspekte Losta, ali može da se pohvali prilično jedinstvenim poreklom vrsta (shvatate: dešava se na ostrvu, pa još bogatom šarenim i neobičnim biljnim i životinjskim svetom). Elem, plašio me je tu i tamo u prvoj knjizi, u drugoj me je direktno trgao dva puta tako da sam se oduzeo tamo dole nisko kod donjeg dela kičme, a u trećoj, iako se nije pretrgao od objašnjavanja, uspeo stvar da zaokruži tako da sve legne na mesto. Za mene nije bilo ambicioznije i uspešnije knjige 2014, mada je naredna ovde gotovo u svemu ravnopravan takmac.

city_transparentCity of Stairs (2014) Roberta Džeksona Beneta je na kuhinjskoj vagi izmeren pravilan omer naučne fantastike, fentezija, horora, detektivskog romana i špijunca, a da nije papazjanija i da ne preliva iz lonca – da biste to postigli morate biti šef koji na kuvarskim kanalima nastupa u udarnom terminu. Beneta već zovu “američki Čajna Mjevil” i vidim zbog čega: u ovoj knjizi postoji ono nešto iz Grada i grada što podseća na balkanske arhetipske plemenske sukobe, a kao i kod slavnijeg britanskog kolege sve je nafilovano ludim, grandioznim spekulativnim idejama kakve sam poslednji put sretao još samo kod velikih strip-scenarista kao što su Alan Mur i Grant Morison (a premalo u fantastičarskoj prozi). Grad stepenica je kao savršeno naštelovana mašina koja svako malo izbaci po novu ideju luđu od prethodne i sve grandiozniju komplikaciju. U svetu koji je istovremeno sličan našem i predivno dezorijentišuće različit, tu su vekovni rivalitet Kontinentalaca i Sajpuraca, sukobljenih sila tradicije i modernizma začinjenih nacionalno-rasno-verskom mržnjom i dinamikom kolonijalnog kola sreće koje se obrne svakih nekoliko vekova. Visokobudžetne pustolovne sekvence smenjuju se na kopnu, u vodi i vazduhu, dvorske i političke intrige su opasnije od fizičke akcije, a mrtvi bogovi veći od života. Misterije unutar misterija sve se na kraju zadovoljavajuće raspletu, uključujući i jedno obično ubistvo od kog je sve počelo (čini mi se da je američki Čajna bolje vezao svoj krimi slučaj za izmaštani svet i njegove okolnosti od engleskog). A fascinantne likove još nisam ni pomenuo. Povodom informacije da trenutno piše nastavak koji se zove Grad sečiva, Benet je ispričao da je njegov agent insistirao na nastavku jer je greota da se tako detaljno razrađen svet baci na samo jednu knjigu, ali on nije hteo ni da čuje – priča je gotova i zaokružena, nema šta tu više da se kaže. Tek je posle tri-četiri meseca mozganja smislio priču koja nije direktan nastavak ali je vredi ispričati. Polažem velike nade u njega jer je čovekova strma kriva učenja i te kako american elsewhere_transparent_rightvidljiva u njegovom dosadašnjem opusu (pet sjajno ocenjenih romana za četiri godine), praktično strela odapeta u nebo. Može da vam se ne dopadne, ali je definitivno svež glas kog je teško porediti sa bilo čim postojećim. U kompletu sa prethodnom knjigom, American Elsewhere (2013), koju svi opisuju kao mešavinu Kinga, Bredberija i koječega još (ja to ne vidim), a kojoj vrlo malo fali da bude savršena, ovo je bio pisac koji me je možda najviše usrećio ove godine.

imgAtL9INlexicon_max-berry_bookTeorije zavere su šarmantne, između ostalog, i zato što svaka pre ili kasnije ispadne istinita, a Lexicon (2013) Maksa Berija je pokazao da još uvek ima prostora za nove i uzbudljive. Šta se desi kad grupa starijih moćnih građana pod pseudonimima kao što su Jejts, Vulf, Eliot ili Bronte organizuju školu za mlade talente i uče ih psiholingvistici Noama Čomskog sa prstohvatom okultnog? Prejaka reč može da ubije, ovaj put bukvalno, dok se dve struje zaverenika bore za prevlast i kontrolu nad jednom reči da svima gospodari. Istovremeno SF, akcioni triler koji se čita u dahu i parabola o moći jezika, ovaj roman australijanskog pisca Maksa Berija trijumf je u svakom smislu i da mi nije smetala jedna zapletska brljotina suvereno bi se nalazio na vrhu ovog spiska. Pre godinu dana bio sam toliko inspirisan da sam o knjizi pisao malo više.

GirlWithAlltheGiftsDa proste fanovi, od podžanra na-slovo-na slovo-Z dobijam svrab, a od post-apokalipse počne da mi otiče grlo i krenem da kijam, ružno i vezano. A u kombinaciji? Nema šanse da na vreme stignem do urgentnog. Uz sve to, The Girl With All the Gifts (2014) M. R. Kerija se prodavala kao omladinska literatura (young adult), a čova je pre toga kao “Majk Keri” bio strip-scenarista (dobro, napisao je i neke knjige, i nisu bile jako loše, ali je brzo splasnulo interesovanje, meni a vidim i drugima). Toliko je toga ovde moglo da pođe po zlu, a opet je ispalo kako treba, između ostalog zato što je krenuo tako obično: sudbina se svima zapečatila kad se posebna devojčica iz naslova zaljubila u svoju učiteljicu. Desilo se i u boljim kućama, mislite vi, ali ne ovako. Sigurna ruka, elegantna rečenica, jasna svest o tome kuda se ide, što postane posebno ubitačno u samoj završnici. Tokom godine su mi se impresije o ovoj knjizi samo popravljale.

those who wish me dead_transparentJedan od popularnijih podžanrova među zabavnim štivom poslednjih godina je “triler preživljavanja u divljini”, kada se pored ljudskog faktora protiv junaka zavere i sile prirode (praocem forme može se smatrati Rambov tatko, Dejvid Morel, sa romanima Prva krv (1972) i Zavet (1975), ali i nekim kasnijim). Those Who Wish Me Dead (2014), najnoviji roman zanimljivog Majkla Korite koji se već godinama naziva novom nadom iako je iznedrio pregršt romana, učvrstio se na tom polju kao moderan klasik. Korita se prvo proslavio sa pet pravovernih krimića, a zatim sve iznenadio prebegavši u horor sa čak tri naslova u nizu; moje iskustvo sa sezonom sličnih transfera uglavnom je bilo da se bolje snađu hororisti koji zalutaju u krimić nego obrnuto. Čitao sam samo prvi od tih pokušaja, So Cold the River (kod nas preveden kao Hladna reka), koji je, iako gotovo besprekorno napisan, imao ozbiljnu falinku kojom se zapravo meri umešnost prelaska u novi žanr: sve što se desilo moglo je da se desi i bez fantastičnog elementa (ultimativni test da li ste ovladali formom). Nema veze, prikazi naredna dva naslova iz njegove ekskurzije u horor kažu da su to bolji pokušaji, a nakon ovog svakako ću im dati šansu. Kupio me je opuštenošću, ubedljivošću i zavidnim nivoom pripovedačke samouverenosti, pogotovo kad su u pitanju teme na kojima lako može da se padne (svašta divno nastane kad se jedan ovako ozbiljan pisac poduhvati zabavnog štiva). Pored ranjivog junaka, intrigantne mu supruge, tinejdžera u opasnosti i para neugodnih ubica, kao bonus tu je neukrotivi šumski požar sa kojim svi lagano ali sigurno gube trku. Količina uzbuđenja na momente je neizdrživa, a činjenica da me je roman podsetio na stripove sedamdesetih kao što su Bernard Prins ili izumrle akcijaše devedesetih kao što su Cliffhanger samo mi je bila dodatna preporuka.

TigermanPost-postmoderno doba je zeznutije nego ijedno pre, ako ništa drugo zbog toga što je ostalo vrlo malo neuparenih kombinacija. Tako smo u romanu Tigerman (2014) Nika Harkaveja dobili još neviđeni high concept slučajnog superheroja smeštenog u kolonijalističke romane Grejema Grina. Ionako bravurozno pisanje Le Karea mlađeg još je više napredovalo u trećem romanu, ali me je razočarala prilično pravolinijska radnja i oskudna karakterizacija. Svejedno, predstavlja prijatan nalet tropskog vetra dok se znojimo sa likovima zatočenim na ostrvu kome zbog aktivnog vulkana bukvalno ističe rok trajanja, dok usput iz duguljaste čaše sa kišobrančićem ispijate nešto zeleno da isperete višak pepela.

oie_transparentŠto nas dovodi do kutka za prašnjave police trenutak: čitajući najnovije radove Stivena Kinga, naročito poslednja tri, shvatio sam da se Ujka umorio, možda čak neizlečivo, i to je u redu (ne bi li se umorio posle četrdeset godina pisanja, 54 romana i 11 zbirki), ali mi to ni u jednom trenutku nije bilo očiglednije (tužnije) nego kada sam leđa uz leđa s novim radom pročitao jedan od njegovih retkih klasika koje sam preskočio (sve mi ih je manje ostalo). U zanatskom pogledu, Christine (1983) je neočekivano precizna i zrela za svoj ozloglašeni “žanr koka-kole i hamburgera” – posebno u savršeno pronađenom glasu u prvom licu, do tada prvi put u nekom Kingovom romanu – toliko da sve može da se shvati i ne samo kao ukleti automobil, već možda i kao alegorija o ukletom tinejdžeru – samo što je svaki tinejdžer uklet kad dođe u te godine. Kingova verzija je posebno bolna i žestoka, nabijena testosteronom i rokenrolom, a čini mi se i da je ozbiljnija od drugog romana objavljenog iste godine (Pet Sematary, koji zato ima neke druge kvalitete za članstvo među klasicima). Negde u trećoj četvrtini Auto-ubica je počeo malo da se ponavlja te sam osetio zamor, jednom ili dvaput mu se upadljivo omaklo iskakanje iz pripovedačke tačke gledišta (nešto što sam kod njega počeo da primećujem tek nedavno, kada sam se odlučio na neke reprize). Nema veze, knjizi zaista malo fali da bude vrhunska; šteta što je nisam čitao u mlađem uzrastu, u kom slučaju bih je obožavao i večno nosio u srcu (kao neki moji prijatelji i kolege).

26.12.2014

Top 10+1 2014: Serije

posted by admin

in blog, godišnje liste

Gledam ih jer su mi hiperbarična komora. Posle čitavog dana buljenja u ekran, za izlazak iz “zone” treba mi upravo ta vrsta aktivnosti. Jeste, još buljenja u ekran. (Samo s veće udaljenosti. I nisu slova. Mada kad stavim titl, tu su i slova.) Nema veze. Umesto da idem na trčanje, bazen ili jogu, svoje slobodno vreme bacam na serije i onda bolje da su dobre. A dobre su one koje me ne nerviraju, usisaju me u svoj svet, oduševe nekom bravurom, a postoji i ta ugrožena vrsta dosledno visokog kvaliteta tokom čitave sezone, ove godine možda više nego pre.

Uživao sam u 24: Live Another Day iako je bio niskobudžetni dajdžest svega viđenog za neke nove klince. Skandinavci mi nisu išli ove godine (Mammon nije bio loš, ali nedovoljno dobar da dospe na listu), Britanci imaju samo dva predstavnika (ostao sam dužan Happy Valley, Peaky Blinders, drugu sezonu The Fall, a Utopia je neočekivano kriminalno podbacila), od Amera nisam stigao da pogledam Olive Kitteridge, Rectify Justified 5.

Piscu je u više navrata konačno ukazano dužno poštovanje: jednočlanim scenarističkim timom priznato je da je u TV serijama, za razliku od filma, pisac ono pogonsko gorivo od kog sve zavisi (čak u pet navrata dato je jednom čoveku – ili dvojcu – da napiše sve epizode, dok je u šestom slučaju bilo skoro tako). A nije tipično ni da neka serija razbije u petoj ili šestoj sezoni, a i to se desilo.

Bilo je toga previše. Ove su ostavile utisak.

1

FARGO (FX)

Zašto je ovo serija godine? Zato što je, neverovatno, istovremeno omaž, rimejk i nastavak. Zato što je sve radila na svoj način, svojim tempom, u inat svima i svemu, slušajući sopstvene instinkte, ludo se zabavljajući usput. Zato što je isti takav bio jedan od centralnih likova, koji je u modu vratio šiške rezane na nošu. Zato što se dotični zove Lorn Malvo. Zato što je lako moguće da je ovo do sada najbolja uloga Bilija Boba Torntona. Zato što je serija smešna, strašna, strašnosmešna i smešnostrašna, i pomalo tužna. Zato što je imitator braće Koen često uspevao da postigne bizarnost neusiljenije od svojih uzora. Zato što je pandurka zajebala čak i stereotipe o tome kako se izbegavaju stereotipi. Zbog sekvence ispred zgrade kriminalnog sindikata u Fargu. Zbog Olivera Plata. Zato što je jedan čovek napisao deset sati programa koji nijednog trenutka nije posustao.

2

THE AFFAIR (SHOWTIME)

Ima seksa. Ima špicu (neverovatna stvar Fione Epl pisana za seriju, sa tekstom koji je sklepala kad su joj opisali radnju). Ima ne jednog, već dvojicu junaka koji su pisci. Ima tri zajebane majke. Ima pripovedačku caku na slovo R (sedam slova, odigrajte vešala, ne bih da kvarim užitak). Ima tragediju koja sve vreme visi u vazduhu. Ima duboko poniranje u muški i ženski um od kog mi nije bilo dobro, a uživao sam (ponekad sam želeo da prekinem, ali nisam mogao.) I iako je sve što je pobrojano sjajno, ništa mi nije bilo tako dobro kao sami likovi, pogotovo dva glavna. Pokazna vežba za sve: bez fascinantnih likova ništa. A za promenu, pa još na ovu temu, glavni likovi nisu bili gadovi (i što je još gore, nisu bili ni oni kojima su nabijali rogove), zbog čega je sve bilo samo teže.

The_Missing_(TV_Series)_Poster

THE MISSING (BBC ONE)

Toliko po mom ukusu da je jedna od retkih zverki za koje mi je žao što ih nisam ja pisao. Udara u glavu, srce i stomak, ako gledate u cugu spremite lekove. Ove godine je svaka druga serija radila naraciju sa višestrukim vremenskim tokovima, ali ih možda nijedna nije žonglirala tako dobro kao ova. Pored mikro misterije dignute na neizdrživo epski plan, besplatno ste dobili još esej o braku, bolu, opsesiji, protoku vremena i, ono što nećete sresti često, pogled surovog oka i hladne glave na pedofiliju. Mračna melanholija povremeno me je podsećala na prošlogodišnji biser Les revenants, iako sa tom serijom nema nikakve veze, što će reći da je francuska veza ostavila traga u ovoj maltene koprodukciji. True Detective se, verovali ili ne, krio ovde a ne u naslovnoj seriji, i ime mu je bilo Žilijen Batist.

3

THE HONOURABLE WOMAN (BBC TWO)

Pošto nisam ljubitelj filmske verzije Tinker Tailor Soldier Spy, sve vreme dok sam gledao vikao sam: Ovako! Ovako treba da izgleda ekranizacija Le Karea! (Ovako, i kao u A Most Wanted Man, koja je stvarno ekranizacija Le Karea). Vidim da je Megi neke iritirala, ali mislim da je njen lik trebalo da bude takav i da se savršeno uklopila u visoku stilizaciju. Mnogo rizikovanja (biti savršeno aktuelan i angažovan a ne uvrediti smrtno nikoga), komplikovan zaplet sa bezbroj podzapleta i gusta, lepljiva atmosfera. Ludi Hjugo Blik – scenarista, režiser i producent – samo je  napredovao od The Shadow Line.

4

THE LEFTOVERS (HBO)

Taj Dejmon Lindelof. Na stranu finale One serije – ako ćemo pravo, problematična mi je čitava 6. sezona –  na stranu katastrofa zvana Kauboji i vanzemaljci (tu je bilo previše babica), ali Prometej je nedvosmisleni fijasko, a čak mi je i Star Trek Into Darkness bio slab. Iako i dalje tvrdim da su Lindelofove epizode u prvih (ajde) pet sezona Losta ne samo za nekoliko kopalja iznad ostalih nego i među najboljim TV pisanijama poslednje decenije, zaključio sam da čovek ima neverovatne oscilacije i od The Leftoversa nisam očekivao ništa (neku malu nadu ulivali su mi HBO i Piter Berg kao režiser). Pilot mi je bio direktno odvratan, tako da su morali da me vuku za ruke i noge  da gledam dalje. I dobro je što nisu odustali, a dobro je i što sam poslušao (bilo je teško). Ovo je naučna fantastika koja radi po principu dovoljno je da se u realnost koju znamo ubaci kamičak da nastane cunami neprijatnosti i neobičnosti. A radi. Ako se prepustite priči bez predrasuda (mal’ nisam rekao ako verujete), uživaćete. Epizode “Two Boats and a Helicopter”, “Guest” i “Garveys At Their Best” doslovno su me oduvale. A pošto je adaptacija u odnosu na roman slobodna, a ovo, po mom mišljenju, jedno od naprednijih, hrabrijih i zrelijih tekstova, opet mi ništa nije jasno. Taj Dejmon Lindelof.

5

TRUE DETECTIVE (HBO)

E, da. Ovo je besmisleno stavljati na listu skoro koliko i Game of Thrones, pošto je ceo svet gledao i svi imaju mišljenje, ali moram. Tokom godine mi je lagano klizilo dole. Naučiću jednom da rukujem montažerskim softverom pa ću iseći poslednjih pet minuta za kućnu upotrebu (rez ide posle trenutka kad Rast natečenog, crnog oka zuri kroz hotelski prozor i pitamo se šta vidi). Sad bez zezanja: sam kraj toliko odskače od ostalih sedam sati i pedeset pet minuta da smrdi na intervenciju test publike. A pošto toga sigurno nije bilo, imam teoriju šta se zapravo zbilo: mlađanog tvorca/scenaristu su glumci-producenti (tačnije jedan od dvojice) ljubazno zamolili da za kraj ne mrači toliko. Pomislite samo: da sam, na primer, scenarista od dvadeset i kusur godina i da mi je sedamdesetih Bata Životinja na snimanju nekog filma rekao: “Dečko, verujem u tebe, potrudi se malo”, prepravio bih to u hepiend usput zviždućući Odu radosti. I dalje tu ima magičnih momenata, atmosferu  nećete zaboraviti, pravilno je srastao krimić i mambo-džambo, sjajni su i Metju i Vudi, Rast Kol je postao opštenarodno dobro brže od Hanibala Lektera, ali možda najviše od svega u dobrom sećanju ostala mi je vanserijska režija i tom momku želim sve najbolje i da nam snimi dobar It.

6

THE GOOD WIFE (CBS)

Znam da je svima odbojna jer je o, tako advokatska a to smo videli sto puta, ali, jebemti, kako ovi ljudi znaju šta rade prosto se uplašim ponekad. Mislim da sam ove sezone gledao prvu istinski slabu epizodu – i to u šestoj sezoni – ali su zato ostale bile za čitav stepen bolje od ionako visokog nadproseka. Šok za šokom, odlično pripremljeno, superiorno izvedeno, besprekorno obrađene posledice, najneklišetiziranije postupanje sa bolom i tugom na amerikanskoj televiziji, serija koja je iz porodične drame prerasla u političku satiru i prosto ne vidim kako mogu da omanu. Ju nid tu voč dis.

7

BOARDWALK EMPIRE (HBO)

Gotovo. Kaput. Završili. Alal im ćufte. Nema šta, visok kumulativni kvalitet kad se osvrnete na pet sezona. Ove godine nisam gledao bolji film od treće sezone (uzmimo da je to, onako đuture, jedan skoro savršen dvanaestočasovni film). Što se finalne, pete sezone tiče, možda je nedostajala još jedna da se umetne, ta rupa od sedam godina do samog kraja nekako suviše zjapi, ali je i ovo bolje nego da su ih posekli u cvetu mladosti. Zaključna godina je bila usredsređena, svesna da zaokružuje sagu, poslovično brutalna – iznenađenje je svaki put kada neko preživi – ali i velika kocka. Možda nisam do kraja kupljen (možda i jesam), ali cijenim hrabrost, ambiciju i suludu ideju da nam ovako predstave o čemu je zapravo govorila priča i kako bi trebalo da se završi. Realno, mogla je samo ovako.

8

THE AMERICANS (FX)

Hladni rat se vratio i u vesti i u igrani program. Za našu omiljenu porodicu ruskih krtica u Reganovoj Americi problemi nastanu kada neko surovo istrebi familiju kolega špijuna u dubokoj ilegali. Ko je počinilac: njihovi kamaradi ili omraženi neprijatelj? Život im dodatno zagorčava dvostruki agent superubica koji u ime američke vojske obučava kontraše u Nikaragvi, ambiciozni ruski aparatčik koji je u ambasadu u Vašingtonu dospeo kao tatin sin i rođena ćerka koju drma pubertet. U drugoj sezoni tvorac je još više usavršio mehaniku po modelu mentora Grejema Josta – besprekorni balans mikro i makro priče, inače kućni stil gotovo svih žanrovskih serija na FX – a sudeći po finalu, imaćemo zbog čega da trebimo nokte i u trećoj sezoni.

9

HANNIBAL (AXN)

Tu sad ide šala na račun hrane, tipa, ovo mi bolje od 24Kitchen, ili gledam samo zbog recepata, ili najviše volim da jedem uz svoju omiljenu seriju… Odustao sam onomad pri početku, ali sam se vratio i nisam zažalio. Trebalo je ubaciti se u fazon, shvatiti da ova serija često nije ono za šta se izdaje, što mu dođe tako meta-, pogotovo s obzirom na to o čemu govori (a tačno šta je serija možda niko ne zna, što je takođe vrlo meta). Drugu polovinu prve sezone su razbili, u istom duhu nastavili prvu polovinu druge i, nažalost, malo me izgubili pred kraj. Nema veze, mislim da je Brajan Fuler jedan talentovan mladić i trenutno verovatno niko bolje ne radi preslagavanje svima dobro poznatih kockica u nešto sasvim novo.

11

PENNY DRADFUL (SHOWTIME)

U scenarističkom smislu brljotina: nepregledna, nedosledna mitologija (sve se dešava arbitrarno i protivno bilo kakvoj, makar prividnoj, zakonitosti – naročito kako se ponaša demon, kako odlučuje kad će i koga zaposesti, pa pustiti i ponovo zaposesti, uh), pripovedanje je u najmanju ruku konfuzno (stalni prekršaj Džona Logana, pogledajte samo bilo koji njegov scenario). Zatim, ako je otkriće o glavnom junaku koje su čuvali za kraj toliko važno, zašto su ga pokazali još u špici! I tako dalje, i tako dalje. Nije bila toliko otimačina Lige izuzetnih džentlmena koliko hipsterski preprič poznatih storija, na momente izluđujuće ziheraški i politički korektno a smešteno u vreme koje je sve samo ne političko korektno (štikliraj, redom: lepotan/starac/crnac/gej/žena). I opet, uprkos svemu, zarazno gledljivo, za šta nemala zasluga ide Evi Grin.