Li Čajld je Englez koji piše američkije od Amera.

Njegove rečenice nisu samo kratke. One su telegrafski iscepkane.

Ispočetka nervira. U međuvremenu, autor je poradio na tome da glatkije poteče “stil”.

Već petnaestak godina, kalendar je isti: svakog avgusta novi roman iz serijala o lutalici, bivšem vojnom panduru Džeku Ričeru; svakog juna džepno izdanje prethodnog. Bez pauze. Bez odlaganja. I dok to deluje kao jedna dobro nauljena, bezdušna mašinerija, šta nas briga dok god je svaka sledeća knjiga bolja. A jeste.

Ne pominje se džabe Ričer u novom Kingovom romanu, Ispod kupole. I to ne kao fiktivni, već kao postojeći lik. Odmah do izmišljenog nastavka Lost-a. Stari majstor se poklanja novima.

Pre nego što je Laguna nedavno krenula s objavljivanjem Ričera od početka, prvenca prevedenog kao Mesto zločina, kod nas je bio objavljen samo šesti u serijalu, kod Narodne knjige. Nisam siguran kako famozni stil zvuči u prevodu, ali možda nije ni važno.

Iako se Čajld s Ričerom oprobao u skoro svakom podžanru krimića, od serijskog ubice, preko atenata na (pot)predsednika do on-the-road zamajancije, kao što je na smenu pisan u prvom i trećem licu (mislim da se radi o jedinstvenoj pojavi u svetu serijala), tako i format može grubo da se podeli na misterije i akcijaše. Više volim potonje, jer obično uključuju i misteriju. Dva po ceni jednog.

Da od ove godine nisu ubrzali onaj pominjani tvrdi raspored časova, mogao bih da vam se pohvalim da sam pročitao poslednjeg. Ovako već ima noviji. Svejedno. Od šest komada koliko sam do sada gustirao, Gone Tomorrow (2009) može da se meri s onima koji su mi se najviše dopali (Without Fail i Persuader).

U njemu se naš Džek muva uzduž i popreko po Menhetnu, u trci s vremenom i na tragu gotovo nerešive zagonetke, skoro kao u trećem Umri muški. Koncept je manje rigidan, ali tu je slično jedinstvo mesta, vremena i radnje. I pouzdano sirova, muška zabava.