Poslednji, neserijski roman Chine Miévilla, The City and the City (2009) zovu “kafkijanskim krimićem”. Za promenu, zvučni slogan nije daleko od istine.
Naslovni gradovi su sijamski istočnoevropski polisi, Besźel i Ul Qoma, koji dele većinu zajedničke geografske teritorije: u tom bizarnom preseku skupova, jedna strana ulice neretko pripada jednom, druga drugom. Iako se razlikuju po jeziku, pismu, arhitekturi, modi, čak i držanju – šta ćeš više! – u svemu ostalom su isti. Kao bilo koje dve susedne zemlje ili rivalska grada, uostalom. Ah, ti ljudi.
Zahvaljujući hroničnoj netrpeljivosti, dugogodišnjoj zavadi, čak i povremenim ratovima, državljani oba se od malena uče da “ne vide” ove druge: uslovljeni su da podsvesno ignorišu sve prekogranično – ljude, saobraćaj ili događaje – čak i ako im se nađu pred nosom (ili posebno tada). Koncept je fantastičan, i praktično i kao alegorija, i spočetka deluje preterano apstraktno ili nemoguće; međutim, zahvaljujući umešnosti pisca da dočara svaku banalnu situaciju koja proističe iz tako iščašenog aranžmana, ne samo da se naviknete nego shvatite da ste nešto slično možda povremeno i sami radili. Problem je što je dugogodišnji život u datim uslovima mučan, stresan i nezdrav za koncentraciju. U slučaju stranih turista, pravi pakao.
Sve zapravo liči na svaki silom izdeljeni životni prostor i zategnut susedski odnos koji znate iz života, bilo da se radi o bliskoistočnim krizama ili podeljenom Berlinu. Mene je najviše podsetilo na srpsko-hrvatske veze iz naše daleke i nešto bliže istorije. Mislim da to nije slučajno. Ne stiže se džabe u Besźel direktnim avionom iz Budimpešte, Skoplja ili Atine.
Jedini način da se zvanično i zakonski pređe iz jednog grada u drugi je kroz zajedničku carinsku zgradu nalik Brandenburškoj kapiji. U svakoj drugoj okolnosti, makar se radilo o instinktivnom registrovanju pukog postojanja komšije, odgovarate tajanstvenoj, sveprisutnoj službi po imenu Breach: kada vaš slučaj jednom dospe u njihovu nadležnost, uglavnom vas pojede mrak.
Naš pripovedač, inspektor Tyador Borlú iz Odreda za ekstremne zločine Besźela, pokušava da reši slučaj bezimene devojke ubijene u jednom ataru a pronađene u drugom, usput razotkrivajući grandiozne zavere unutar zavere: jer, gde su dva grada, tu je nužno i treći (nije spojler, ne brinite).
Kao najizrazitiji predstavnik New Weird-a, neformalnog pokreta u angloameričkoj fantastici od pre desetak godina inspirisanog genijalcima kao što su Ballard, Moorcock ili M. John Harrison, Miéville se proslavio trilogijom baroknih romana Bas-Lag, od kojih je kod nas preveden prvi (Stanica Perdido, Moć knjige, 2004). Iako mi je oduvek delovao zanimljivo, kod mene je na red došao tek sada.
Nije ni čudo: pored hladne usredsređenosti na suvu priču, bez ijednog grama digresije, najveći uspeh romana The City and the City jeste što obe glavne postavke razvija do kraja i bez ostatka; nijednog trenutka ne zapostavlja začudnost ludih ludaka spremnih da iz iracionalnih uverenja žive krajnje protivprirodno, ali ni klasičan krimić policijsko-proceduralnog tipa, pa makar on bio i kafkijanski. Ljubitelji oba žanra biće zadovoljni.
