Kao što sam predvideo pre godinu dana, 2017. mi je bila zajebanija i od 2016. ali već smo se složili da će od sada stalno biti tako, svima. Desile su mi se najteže stvari u životu, ali i najlepše (jer tako to ide, je li). Izašla je čak i ta knjiga, ali je uopšte uzev bilo manje dragocene energije za čitanje i pisanje. Napisao sam četiri priče, što nije totalni fijasko; s druge strane, nisam uspeo da dovršim čitanje nekoliko ogromnih knjiga koje sam uredno nabavio, evo stoje mi kraj uzglavlja i mame me (sigurno će stići na red: to su, najpre, Gnomon Nika Harkaveja, The Rise and Fall of D.O.D.O. Nila Stivensona i Moonglow Majkla Šejbona – retko se sreću toliko dobro izvajane rečenice kao u ovoj poslednjoj). I, naravno, više sam čitao domaće nego inače.

Strane

Kao pre nekoliko godina sa slavnom trilogijom Southern Reach koju ćemo uskoro imati prilike da gledamo u filmskom obliku, knjiga koja je 2017. najviše otvarala čakre bila je Borne Džefa Vandermira (predlog za jedan od mogućih prevoda naslova: Porod). U istovremeno izopačenom i jezivo zamislivom svetu u ne tako dalekoj budućnosti (ovim tempom, već koliko sutra), poznati pojmovi porodice, odgoja i ljubavi redefinišu se u nešto novo, ali ne sasvim nepoznato. Priča o inteligentnom fikusu u „zlom crtaću sa Cartoon Networka“ (Darko) uspevala je konstantno da zadivi i očara, ali me je najviše oduvao ekonomičan, bistrooki stil koji je poetiku postizao zadržavanjem samo na onom što je bitno.

U domenu starog dobrog „starog dobrog“, kao u prethodnom periodu veteran majstor Ros Mekdonald, ove godine me je razmahanim stilom oduševljavao njegov slavni savremenik i prezimenjak Džon D, ali ni u jednoj knjizi kao u One Monday We Killed Them All (1961). Roman deluje kao zrelija varijacija na njegov slavni The Executioners (po kom su snimljena čak dva filma Cape Fear) i na momente sam morao da se borim za dah od bravuroznog pisanja i emotivnosti, a na svakoj drugoj strani dešavalo mi se da poželim da podvučem nešto (što inače poslovično ne radim). Da nije zbrzanog kraja, bila bi mi to jedna od boljih knjiga koje sam uopšte čitao, ali primetio sam da je nestrpljenje česta mana štancatora Mekdonaldovog tipa (skoro sto knjiga i 1.000 priča za četrdesetak godina). S tim što je Mekdonald uprkos tom i takvom ritmu – ili baš zbog njega – jedan od većih pisaca koje znam.

Dobar deo godine živeo sam hraneći se kratkim pričama. Tako mi došlo. Na listi su prednjačila dva veoma različita spisatelja koja su me najviše podsticala na pisanje sopstvene kratke forme. Brajan Hodž je jedan od onih retkih autora koji se sve vreme razvija i sve je bolji: od ranih modernih romana strave i užasa (Deathgrip), preko ambicioznog naučnofantastičnog trilera (Prototype), do brutalnih krimića u stilu Elmora Leonarda (Wild Horses i Mad Dogs). Najveći kvalitativni kvantni skok, međutim, napravio je poslednjih godina u lavrkraftovskoj noveli koju je modernizovao, osvežio i poveo u raznim neočekivanim pravcima. Ako ste u prilici, potražite naslove kao što su „The Same Deep Waters As You“, „On These Blackened Shores of Time“ i „It’s All the Same Road in the End“. Ne bi trebalo da zažalite, ali šta ja znam.

Druga je bila baronesa nihilističkog krimića Rut Rendel, koja od pre neku godinu više nije sa nama, a i dalje se oseća odsustvo njenih novih romana. Sve njene kratke priče (u kojima je takođe briljirala) sakupljene su u dva pregledna toma koja neće prijati vašem bruhu, Collected Stories i Collected Stories 2. Njen uticaj na mene najviše se ogledao u sposobnosti da potencijalnu pretnju i intrigu pronađe u najdosadnijem, najbanalnijem detalju iz svakodnevnog života. Nakon što sam je gutao početkom godine, postalo je sasvim normalno da mi u pričama junaci postanu, na primer, penzioneri šahisti sa keja.

Domaće

Već sam dvaput ranije davao „blurb“ (zvučni slogan najčešće kolege pisca specijalno za koricu), ali nikad kao za Srebrna magla pada Srđana Srdića (Partizanska knjiga, 2017). Srdić me je, naime, počastvovao sukcesivnim slanjem prva četiri poglavlja romana dok je ovaj još bio u nastajanju, a ja sam mu vraćao svoje impresije ne znajući da će se one na kraju naći u bilo kakvom zvaničnom svojstvu (verovatno nije ni on, ali mu se dopala moja reakcija na treće poglavlje – upravo onakva kakvoj se nadao – kao i međusobno oprečne reakcije još dvoje probnih čitača). I onda ih je na koricu stavio sve tri, iliti kao što sam kaže: „Ako ne možemo da se zezamo za svoje pare, za čije ćemo“ (knjiga je izašla kod izdavačke kuće koju vodi sa Vladom Arsenićem).

A čitalačke impresije posebno su bitne kad je u pitanju ova knjiga jer bi mogle da budu intenzivne: ovaj pripovedni i stilski eksperiment ume da zbuni čak i knjižare (prelistate li knjigu brzo ćete znati zašto), ali ima unutrašnju logiku koja obogaćuje tekst i nije je teško dešifrovati; na mene je delovala otprilike kao povratnički Tvin Piks s one moje druge ovogodišnje liste: na trenutke sam se plašio šta ću zateći na sledećoj stranici, što je osećaj koji mi knjiga dugo nije izazvala; do te mere da sam se zapitao, kad već većina nas nije u prilici da bude nadahnuto piskaralo kao pomenuti Džon D, što ne bismo u retkim trenucima kad objavimo knjigu gurali sebe i čitaoce do krajnjih granica novoga? Srdić je radio upravo to svojom jedinstvenom verzijom savremenog psihološkog romana i romana toka svesti, vršeći istovremeno egzorcizam na sebi i čitaocima spremnim da ga slede gde god pođe. Posebno preporučujem da se u čitanju svakog drugog poglavlja pridržavate navedenih muzičkih sugestija: nesvakidašnje iskustvo.

Pisci iz kikindskog sada već apokrifonog Mikronasilja – pa još Srđani pride – bili su posebno vredni ove godine: kratki ali efektni roman Gori gori gori Srđana Tešina (Arhipelag, 2017) istovremeno je, između ostalog, piromanski triler, sado-mazo igrarija, opsesivna potraga za identitetom, esej na temu kreativnog pisanja i artikulisani krik koji besno želi da se izdvoji iz haosa. Maltene pankerski stakato poglavlja, disparatni fragmenti u vidu zapisa o snovima, dramskih monologa i dijaloga, upitnika, zapisnika, novinskih isečaka i mnogo toga još na kraju grade monolitno jedinstvenu celinu, toliko čak da mi je više meseci posle čitanja ostala u jasnom sećanju (a kako vreme protiče i utisak o njoj mi je, bogami, sve bolji). Preporučujem čitanje u što manje sedenja zarad maksimum efekta (izvodivo u jednom dahu).

Sjećanje šume Damira Karakaša (Lom, 2017) psihoterapijski je povratak u ličko detinjstvo u vreme SFRJ, jedno pravo malo remek-delo, izbrušenog minimalističkog stila na granici prozne pesme, bez greške maestralno izveden od početka do kraja, ispričan kroz ultrakratka poglavlja prepuna živopisnih detalja koja isprva liče na zaokružene pripovetke sa sve naslovima i okvirnom temom. Isprobajte, zaslužili ste.

Maestralna pripovedačica je i Olja Savičević Ivančević, koja me je romanom Pjevač u noći (Lom, 2017) nasmejala, razgalila, nadahnula i često zadivila nizom jedinstvenih slika i bizarnom pričom o scenaristkinji sapunica i njenom prvom neprežaljenom mužu, ludom konceptualnom umetniku koji stanarima svoje splitske zgrade u poštanske sandučiće ostavlja pričice inspirisane komšijskim parom što ne mari da li usred noći vodi ljubav kraj otvorenog prozora i koliko glasno. Roman koji me je fascinirao u celosti sve do… pa tih petnaestak stranica završnice. Nije mi se dopao taj kraj – vidim da možda nisam jedini – ali mi je ono što mu je prethodilo toliko dobro da sam voljan da zažmurim. Na jedno oko.

Sadržaj knjige Naknadne istine Darka Tuševljakovića (Arhipelag, 2017) opravdao je jedan od boljih naslova godine. Tuševljakovićeva druga zbirka još je jedan korak dalje na žanrovski neistraženu i neodredljivu teoriju, i utoliko uzbudljiviji. Uslovno rečeno prave fantastike nije bilo mnogo (na primer, u strašnoj i meni posebno dragoj „Karantin“ i najčudnijoj „Zvuk stajnveja u praznoj Sali“), ali je začudnosti i uvrnutosti bilo čak i kad je pisac u realističnom ključu secirao posledice nedovoljno daleke prošlosti („Drina, bez filtera“) ili kad su gradski momci naprosto pljačkali banke noseći maske sa Bajaginim likom („Jahači magle“). Ili posebno tada. Ma ne razumeš, doktore, ja noću sanjam nojeve.

Goran Skrobonja se u poslednjem, najambicioznijem i najličnijem romanu Kada kažeš da sam tvoj (Laguna, 2017) postmodernistički poigrava pitanjem „ko priča priču“ (rukopis u rukopisu), povremeno ulećući u tekst kroz fusnote upravo kao „Goran Skrobonja“ (jeste, ovaj naš). Knjigom i generalno provejavaju ličnosti iz stvarnog života (slavni strip crtač Igor Kordej ili pevač Džakarte Igor Popović, na primer), rame uz rame s izmaštanim. Rezultat je nemoguće pitka i originalna mešavina ispovedne proze, fekšna („faction“, za razliku od „fiction“) i živahnog generacijskog romana, o epohi bliske istorije koja je, bar kad je u pitanju muzika i pop-kultura an ženeral, godinama mitologizovana do neprepoznatljivosti. I zašto onda ne bismo pitali prvoborca kako je stvarno bilo ili makar kako je on to doživeo (preživeo). Ima seksa i droge jer rokenrol, ali i razoružavajuće iskrenosti i emotivnosti.

U slučaju romana Ponoć u njenim rukama Zorana Penevskog (Laguna, 2017) i zbirke priča koja funkcioniše kao roman Na osami blizu mora Zorana Ferića (Booka, 2017) stigao sam tek ozbiljnije da zavirim u njih, ali mi se mnogo dopalo ono što sam tamo video. Prenosim u ovu godinu.