TV serije

The Leftovers [HBO]

Srce sam poklonio ovima, radili su mi šta su hteli. Oni koji su želeli, hah, objašnjenja (prema mom iskustvu, takvih zapravo nije bilo mnogo), nisu samo promašili adresu, već čitavu planetu. Ovo, od početka, nije bila ta serija. Ovo je bila serija koja je, na momente gotovo neizdrživo, govorila o gubitku, izlaženju na kraj sa žalošću i šta znači živeti u ova nenormalna vremena (koja ništa ne objašnjavaju ali zato klepaju po ušima). A u disertaciji o svim religijama sveta, poenta je, naravno, bila u veri, makar ličnoj, koju slepo poklanjamo  jedni drugima, nevezano za to je li nečija priča istinita ili ne, jer, ono… vera. Treća i poslednja sezona bila je više produženi epilog nego ravnopravno poglavlje, ali joj nije smetalo da ima neke od spektakularnijih epizoda uopšte, kao onu s lavom na trajektu ili o Kevinovoj bivšoj ženi. Svaka serija koja uspe da uvrsti Wu-Tang Clan (Band? ha-ha) kao katalizator za puštanje suze, nešto radi kako treba. Neki uživaju da gledaju kako svet gori… i usput se još drže za ruke. Ovo će se vrteti iznova.

Twin Peaks: The Return [Showtime]

„Ako moraš da pitaš, nikad nećeš znati.“ Nikad bolje nisam shvatio tu staru anglosaksonsku nego kad hordi zbunjenih, uvređenih i iznerviranih nije bilo jasno šta mi ostali vidimo u ovome. Šta sam ja video? Preko potrebnu dekonstrukciju i prodrmavanje statusa kvo, nepredvidljivost i apsolutno neporecivu umetničku nadahnutost (i slobodu), odbijanje da se sledi utabani, umrtvljujući ritam korporativne bindž zabave. Jedan od najvećih ludaka svih vremena u današnjem svetu bio je najnormalniji čovek koga ćete sresti. Doktor prepisuje ako želite da vam se stomak grči od nelagode, neizvesnosti i nemogućnosti da pretpostavite šta će se dogoditi ne svakog sledećeg minuta, već svake sledeće sekunde. Zdravo za dušu.

Godless [Netflix]

Mini-serija, čedo Skota Frenka, autora jednog od omiljenijih mi filmova svih vremena (The Lookout), imala je bukvalno sve: od gradova žena i gradova crnih veterana do šerifa koji slepi i mule koja je već oslepela, preko nadrealno svirepog nasilja do operetskih pasaža, sve skupa sa natprosečnim brojem likova koje sam voleo i za čiju sam sudbinu strahovao zbog jednog od najstrašnijih negativaca svih vremena. Usput je našao vremena za poseravanje po umetnicima (onaj nesrećni novinar), sto puta ekonomičnije, ubedljivije i zrelije od jednog Darena Aronofskog. Godless sam gledao kao savremeni vestern od preko sedam sati, a sitne nesavršenosti poslužile su kao mladeži koji su sve samo dodatno ulepšali.

Mindhunter [Netflix]

Davno nisam ovako stukao neku seriju za dva dana kao penzioni plan Dejvida Finčera. Mnogo više istorijsko istraživanje nego pravi krimić ili triler, bilo je teško saživeti se sa nekim kao što je istražitelj Holden Ford (zasnovan na stvarnom Džonu Daglasu), ali u tome i jeste poenta: taj neophodan, dragoceni posao nije mogao da uradi baš svako. Bil Tenč (zasnovan na stvarnom Robertu Resleru) bio je ljudsko lice, a Ed Kemper monstruozno (u bravuroznom tumačenju Kamerona Britona, mada moram da priznam da sam se više ježio od Džerija Brudosa). Posle nekog vremena, maske su se neminovno pomešale tako da nismo znali ko je ko. Banalnost zla nikad nije bila ovoliko demistifikovana a i dalje strašna.

Dark [Netflix]

Još jedan naslov, ovaj put iz sve jače nemačke kuhinje (da sam stigao da ga pogledam do kraja, Babylon Berlin bi se sigurno našao ovde), koji je pokazao da ne mora uvek scenario da bude najjači sastojak da bi serija bila uspešna (kao što to obično mislim i tvrdim). Dovoljno je samo da izvrsni budu gluma, režija, muzika (Ben Frost!) i fotografija, pa onda priča sme da bude i prosečna. Vešto se, međutim, rukovalo vremenskim paradoksom, večitim kamenom spoticanja u pričama o putovanju kroz vreme (odlučili su se za pristup „oduvek se sve ovako desilo“), a pred kraj sam morao da se zapitam o čemu će se uopšte raditi u narednoj sezoni, ali su se setili da izaberu nov vremenski rukavac koji je sve vreme bio tu. Prosto je šokantno koliko je ovo bila priča o odraslima za odrasle, za razliku od nekih koje su bile o deci za decu. Congratulieren!

Počasno mesto: Noah Hawley Double Bill: Fargo 3/Legion

Muzika

LCD Soundsystem – American Dream [DFA/Columbia]

Sedamdeset minuta koje sam slušao manijački, jer nema druge reči za takvo ponašanje. A zašto mi je baš toliko legao ovaj? Zato što je imao sve: kreativni bes na više načina, od frustracije zbog gubitka trke s vremenom (“Emotional Haircut”) do obračuna sa bivšim prijateljem (“How Do You Sleep”), ali i odu Dejvidu Bouviju (“Black Screen”) i za mene pesmu godine (“I Used To“, ovde nadahnuti video spot iz kućne radinosti montiran od epizode Black Mirrora). Bogatstvo zvukova i tekstova koji su imali odgovor na sve, čak i za fanove koji zameraju zbog neodržane reči povodom samonametnutog povlačenja (“You can change your mind!”). Stih godine: “You got numbers on your phone of the dead that you can’t delete.”

QOTSA – Villains [Matador]

Nikad mi neće biti jasna odluka da Mark Ronson bude producent, ali su se na albumu i dalje našle neke od najboljih pesama koje su Džoš i ekipa sklepali (“Fortress” kao najizrazitiji primer, ali ne samo ona). Na spiritualističkoj seansi su se povezali sa ZZ Top i Led Zeppelin, ali je generalno izgledalo kao da na ovom albumu više zna(ju) šta rade nego na prethodnom. Sem te odluke sa Markom Ronsonom. Nju nikad neću razumeti.

Warhaus – Warhaus [PIAS]

Moje omiljeno belgijsko tajno oružje (posle dEUS), igračka Martena Devolderea iz Balthazara, izdalo je ove godine drugi album, istovremeno učinivši zvuk pitkijim i tužnijim, što se očituje već u jednostavnosti naslova (za razliku od urnebesnog naziva prvenca “We Fucked a Flame Into Being”). Kanalisanje Leonarda Koena za novu generaciju pretvorilo se u uopšteno sjebane, nestašne barske pop šansone. Svi mi možemo da se trudimo da budemo ovoliko kul, ali džaba.

Beck – Colors [Capitol]

Poslednji Beckov album kod mene je proizveo najčudnije osećanje do sada (a nije da neki njegovi prethodni nisu postizali slično): uspeo je da izazove istovremeno prijatnost i neprijatnost, kao kad bi vas neko golicao dok vas ne zaboli. Poigravao se poznatim elementima, preraspoređujući ih u nešto što bi deklarativno trebalo da je veseo disko-pop, a zapravo sam se više gubio u mislima nego da se radilo o otvorenom festivalu mraka. Zvuk ovog albuma ostaće mi večno vezan za prizor mešenja psihodeličnog, šljokičastog, inteligentnog plastelina.

Tinariwen – Elwan [Anti/Epitaph]

Pustinjski ratnici iz severnog Malija (regije koja je iznedrila neobično velik broj talentovanih gitarskih umetnika) umesto kalaša opasali su električne gitare. Pod tim imenom rade još od 1979, ali im je ovo tek sedmi album (ali i već sedmi od 2001. godine). Njihov prepoznatljivi reski a umirujući “pustinjski bluz” ovaj put je posebno ubedljiv i samouveren. Od kontra-ritma pripašće vam istovremeno muka i bićete opijeni kao preko potrebnim izlaskom u prirodu. To što su na ovom izdanju sarađivali sa Kurtom Vajlom i Markom Laneganom je simpatično, ali ne i presudno. Nije loše za likove koji ne daju da ih omete to što su ih na smrt osudile islamske militantne grupe.

Počasno mesto: Charlotte Gainsbourg – Rest [Because]