Severni bunker broj 17, 2011.

Volim da se plašim.

Otkrio sam to još vrlo mlad, pogledavši u bioskopu Predskazanje Ričarda Donera, svoj prvi film strave i užasa. I danas se živo sećam kako je moje srce jedva preživelo najmanje dve ili tri scene.

Volim da se plašim otkako sam, otprilike u isto vreme, pročitao svoju prvu horor priču, „Trinaesta zvanica“ Ričarda Daunsa, u antologijici veličine male školske sveske, pod naslovom Krik: priče strave i misterije, vandrednom izdanju lista Dvoje, kupljenom na kiosku. Posle sam je dugo godina prepričavao, čak i „glumio“, uspešno plašeći druge i sebe.

U oba slučaja, veliko uživanje mešalo se sa velikom nelagodom. Učeni ljudi kažu da se u takvim prilikama zabavljamo – mi koji ukusom naginjemo morbidnom, ali i oni drugi, „obični“ – zato što znamo da nam se neće desiti ništa loše. Mi kontrolišemo strah i spremni smo za sve što nas snađe.

U književnosti je teže postići efekte koji su naizgled kao stvoreni za film – da vam se zatresu gaće, ubrza puls, zapne knedla u grlu. Ipak, odgovorno tvrdim da su u rukama ljudi od pera koji znaju šta rade te alatke još moćnije. Ostajemo sami sa sobom i svojom maštom, kao i kada čitamo bilo kakvu drugu knjigu, a tada je sve moguće. Obuzima nas strepnja, razoružava teskoba, podilaze žmarci.

Najbolje horor knjige, opet, nisu puki „obrnuti“ eskapizam, pre popularni egzistencijalizam. Ne svodi se sve, kao pri poseti luna-parku, na fizičku akciju i reakciju. Stvari se dovode do ekstrema da bi se začeprkalo po površini, zavirilo iza vela stvarnosti, a, posle šok-terapije, možda svet gledao drugim očima.

Kada imate ambiciju da se bavite horor književnošću, ozbiljno ili iz hobija, veliki su izgledi da ćete pročitati sijaset knjiga iz njenog istorijata, od Otrantskog zamka (1764) Horasa Volpola do Prolaza (2010) Džastina Kronina, usput uživajući u klasicima Roberta Bloha (Psiho) i Ričarda Metisona (Ja sam legenda), pedesetih godina prošlog veka objavljivanih kao krimić ili naučna fantastika, jer horor zvanično, kao žanr, nije postojao; i dalje, u rasponu od intelektualnog lica žanra, Pitera Strauba, do neopterećenog, umešnog zabavljača, Roberta Mekemona; od najkvalitetnijeg predstavnika eksplicitnog pokreta zvanog „bljuzgapank“, Dejvida Šoa, do pesnika tihe jeze, Čarlsa Granta; od starih majstora, koji su drmali početkom dvadesetog veka, M.R. Džejmsa, Aldžernona Blekvuda i Artura Mekena, do novih nada za dvadeset i prvi vek, Džoa Hila, Lerda Berona i Konrada Vilijamsa. Konstantno ometeni hroničnim nedostatkom vremena ili ličnim interesovanjima koja vas odvlače u uske rukavce, realno nećete sve pokriti, ali ćete steći prilično objektivnu sliku o žanru.

A čak i u tako raznolikoj lektiri, neke knjige će vas nužno plašiti više od drugih.

Ovo su moje.

Isijavanje (The Shining, 1977) Stiven King

O onome što nas plaši, ne raspravlja se skoro koliko ni o ukusima: ono što plaši mene, ne mora da plaši i vas. Uspešna književnost strave i užasa, međutim, obično ima širok zamah. Obuhvata arhetipske strahove svih nas, neograničene kulturom, uzrastom, polom ili afinitetima. Stiven King zato plaši tako uporno i uspešno već godinama, jer se privatno plaši svega, a posebno sve neprepoznatljivijeg lica savremenog života. Nikada, međutim, nije bio tako uspešan kao kada se, kao tridesetogodišnjak, plašio sopstvene senke. Šta se događa kada je pisac sateran u ćošak, sam sa svojim mislima, u mraku? Kako izgleda kada otkači jedna suštinski pristojna osoba i postane najveća pretnja porodici za koju bi inače sve dala? Za razliku od filmske verzije Stenlija Kjubrika, ovde je ukleti hotel, to iskonsko “zlo mesto”, samo katalizator, a ne uzrok piščevog ludila.

Elementali (The Elementals, 1981) Majkl Mekdauel

Brojna, neskladna južnjačka porodica beži od nagomilanih problema na letnje imanje na peščanom sprudu, u tri identične gotske kuće nagrižene vremenom i vremenskim prilikama (jednu je pesak progutao do kraja, drugu do pola, treću nije ni takao). Mekdauel (1950-1999), bliski saradnik režisera Tima Bartona (scenario za Bitlđus, priča za film Noćna mora pre Božića), jedan je od retkih kojima je sa papira pošlo za rukom da me nateraju da poskočim: kada kod njega neko prođe kraj neosvetljenog prozora u napuštenoj kući, nije vam svejedno. Kako to postiže? U knjizi se ne dešava bogzna šta, ali za dobar horor nije neophodno: dovoljan je neodređeni osećaj, žica za plašenje slikama i nagoveštajima. Isti, instinktivni, nadrealistički pristup stravi, Mekdauel je doterao do krajnjih granica u romanu Toplin (1985).

Knjige krvi (Books of Blood 1-6, 1984-1986) Klajv Barker

Trideset priča o raznovrsnim jezovitim, natprirodnim temama kao što su Golem („Ljudski ostaci“), čudovište sa drugog sveta dostojno „starih bogova“ utemeljivača žanra, H.F. Lavkrafta („Kralj sirova glava“), paranormalne moći koje ne mogu da se kontrolišu („Žaklin Es: poslednja volja i zaveštanje“), ukleti predmet („Ispovesti (pornografovog) pokrova“), savremeni Džekil i Hajd („Doba požude“), savremeni Edgar Alan Po („Nova ubistva u ulici Morg“), savremeni vukodlak („Sumrak kraj kula“), nikad pre viđeno čudovište u obliku otelotvorene glasine („Kendimen“) i nikad ništa slično uopšte („U brdima, gradovi“). U svakoj priči sve je moguće – a često i veoma neprijatno – što je glavni okidač za čitaočev strah. Ovo šestotomno izdanje jedna je od retkih zbirki koja nije nastala sakupljanjem objavljenog materijala, već su sve priče pisane za ovu priliku. Nove obrade starih motiva su sveže, uvrnute, nadgrađene i, iako nose prepoznatljivi šmek osamdesetih, naročito u odnosu prema našoj telesnosti – ljudsko telo je krhko i treba ga nadrasti – do danas su skoro sve ostale neprevaziđene.

Šifra (The Cipher, 1991) Keti Kodža

Za svetkovinu jeze dovoljna je jedna rupa. Živa, pulsirajuća, crna rupa, doduše, otkrivena u zajedničkoj ostavi trošne stambene zgrade. Nikolas, luzer i kukavica, i njegova ljubavnica Nakota, sebična i zlobna, opsednuti su svojim otkrićem: redovno posećuju novi hram, eksperimentišu ubacujući u ponor bez dna insekte, miša, pa i video kameru, a pošto Nikolas slučajno uroni ruku u nju i zapati ranu koja lagano truli, Nakota postaje ljubomorna na njegov jedinstveni odnos sa „rupom zabave“. Ovaj originalni prvenac, ispričan ozbiljnim, umešnim, lirskim glasom, često poprima atmosferu lošeg narkomanskog tripa iz kojeg nema spasa. Neprijatna, neodoljiva knjiga.

Pripovesti mrtvih (Told By the Dead, 2003) Remzi Kembel

Hronika traumatizovanog čoveka koji je tokom gotovo četrdeset godina stvaralaštva urbane neuroze pretočio u preko dvadeset romana i petnaest zbirki, ali, po mom mišljenju, nikada nije bio bolji nego u ovoj poznoj zbirci prozaičnog naslova. U pričama starog barda, život se u propalim industrijskim gradovima živi kao pod visokom temperaturom, licem u lice sa neumitnim razvojem događaja na koji ne možete da utičete. Kao i sve u životu, muke počinju bezazleno: zalutali ste na pljusku i završili u staračkom domu gde su vas zamenili sa naručenim zabavljačem („Zabava“), našli ste se nekom u nevolji i to vam se obilo o glavu („Bez konaca“), poneli ste se suviše bahato u zemlji čije običaje ne poznajete („Sve na prodaju“) ili ste samo ostareli pisac čije radove više niko ne želi da objavljuje („Nema tu priče“) – strah sa kojim se, eto, i mi ljudi od pera lako identifikujemo. Kod Kembela sve uvek odlazi korak dalje u neželjenom pravcu: više ne pripadate ovom svetu, ne poznajete njegova nepisana pravila, ostali vam se neprestano smeju iza leđa i uvek svi znaju u čemu je vic osim vas. Kada, konačno, pokušate da pomognete sebi i drugima, samo pogoršavate stvar. Kembel samouvereno vlada osećanjima impotencije, irelevantnosti i nepripadanja, centralnim za ovo naše doba paranoje (ako ste i paranoični, ne znači da vam stvarno ne rade o glavi).

Dva Sema: priče o duhovima (Two Sams: Ghost Stories, 2003) Glen Hiršberg

Ova vanserijska zbirka pet novela najbolji je dokaz da je horor poslednjih godina, inspirisan iskusnim književnim stilistima i inovatorima poput Kembela, postao suptilna, suzdržana, intelektualna igra, ali zato ništa manje učinkovita. U civilu, Glen Hiršberg je univerzitetski profesor književnosti; za tastaturom, on je novi majstor jeze, prevashodno u kratkoj formi. Njegovi duhovi su raznoliki, a „mi obično idemo tamo gde nas duhovi vode“. Svedena na siže, svaka priča isprva zvuči kao kliše: „Karneval gos’n Mračnog“, o profesorovoj opsesiji ukletim cirkusom, „Ljudi koji plešu“, o indijanskim ritualima i dečaku koji od dede na samrti uči dragocenu lekciju o Holokaustu, „Dva Sema“ o naporima muža da se izbori sa tragedijom dva nerođena deteta, i „Struwwelpeter“, jedna od najstrašnijih priča koje sam ikad čitao, o obesnoj tinejdžerskoj ekskurziji u napušteno komšijsko dvorište. U svakoj priči, međutim, ispričanoj biranim, ekonomičnim jezikom, savršeno se prepliću psihološko, začudno, bolno stvarno i emotivno – što je možda najprecizniji recept za uspešni književni horor danas. Ili bilo kad.