Na poziv EU info centra (EUIC), koji od prošle godine na beogradskom Sajmu knjiga organizuje, između ostalog, kreativne radionice za osnovce i srednjoškolce, učestvovao sam u jednoj potpuno novoj vrsti manifestacije: svakog dana Sajma, po jedan pisac (Mileta Prodanović, Srđan Tešin, Mihajlo Pantić, Muharem Bazdulj, Srđan Srdić i clumsy moi) započinjao je priču na temu domaćeg iskustva s Evropskom unijom, a grupica odabranih tviteraša ju je na licu mesta, u roku od sat vremena – brzina je tu bila od presudnog značaja – nastavljala neizmeničnim tvitovima. Zainteresovani su mogli da prate šta se dešava uživo ili na Tviteru, preko heštega #euprica.

Format u kojem će moji kolaboracionisti raditi poznajem zato što i sâm, eto, ponekad tvitnem, ni izbliza onoliko koliko bi možda trebalo, ponekad čak i priču u dužini jednog tvita (best of sakupljen ovde), a najviše zato što me je svojevremeno oduševila pripovetka “Black Box”, koju je za Njujorker u tvitovima napisala jedna od mojih omiljenih spisateljica Dženifer Egan.

Dakle, u pisanju sam pazio da priča bude u prvom licu i prezentu, jer se tako štede dragocena slovna mesta, da sve rečenice mogu same ili logično grupisane da stanu u 140 karaktera, da čak i van konteksta stoje same za sebe kad god je to moguće. Naglasak sam stavio na radnju i zaplet, više nego i inače, jer sam znao da će svima biti dobar podsticaj da se priča potera napred napred napred.

Državljane EU odlučio sam da dovedem kod nas umesto da naš čovek putuje u tuđinu, jer sam smatrao da tematski može biti podjednako intrigantno i indikativno. A kad su već, mučeni, tu, što ne bi posećivali neobična (izmišljena?) mesta, drugačija od dežurnih zamki za turiste na koje smo već oguglali i mi i oni.

Junake iz Nemačke i Italije nazvao sam po slavnim filmskim kaubojima iz tih zemalja, Horstu Buholcu (Sedam veličanstvenih) i nedavno preminuloj zvezdi špageti vesterna Đulijanu Đemi, jer mi se činilo banalnim da se zovu “Hans” i “Luiđi”.

I tako sam uradio svoj deo “Manje poznate karte zemalja van evrozone za hedoniste”, priče koja se prekida kad je najzanimljivije.

Moje je bilo da se u dogovorenom terminu, 25. oktobra posle podne, pojavim na štandu EUIC-a i manje-više kao pasivni posmatrač uživam u onome što sledi. Je li bilo teško pustiti priču u ovaj surovi svet tako nezbrinutu? Nije. Između ostalog, i zbog toga što me je zanimalo šta će pobuditi kod drugih. Učesnicima sam rekao da im je svečano predajem, sada je njihova, mogu da rade s njom šta hoće, ali šta god urade, neka paze da ne umre. Ona je sada pomalo Tamagoči.

Tviteraši – Iva Tanacković, Svetlana Stefanović, Miss Coffeeholic, Mladen Savković i Viktor Marković – savet su shvatili na pravi način. Bili su odlični. Priču su dovršili, zaokružili i obogatili, podarivši joj dostojan i dostojanstven kraj, ostajući verni predlošku na koji su se nadovezivali. Na kraju sve to izgleda kao prava priča, a ne tek zabavni eksperiment.

A koliko je samo zabavno bilo. Prebacivanje kreativnih vrućih krompira u susedno krilo, šašave digresije, genijalna rešenja za izvlačenje iz ćorsokaka, čak i izvorni saspens. Brzo smo shvatili koliko je na štandu u dramskom i praktičnom smislu nedostajalo zvonce s hotelskog pulta kojim bi tviteraš označio da je gotov i dao zeleno svetlo sledećem nosiocu štafete (eto predloga za EUIC, ako forma zaživi u budućnosti).

Svaki od učesnika imao je neprocenjiv doprinos sadašnjem izgledu priče i bar jedan tvit zbog koga smo svi pali pod sto. U međuvremenu je, u duhu Hičkokovog “mekgafina”, skovan termin “šušte jablanovi”, da obeleži onaj trenutak kada radnja prosto mora da tapka u mestu. Za njeno dobro.

U rezultat možete da se uverite i sami. Živeli.