Pisati kad si mamuran je mnogo teže nego pisati kad si pijan. Probao sam.

Generalno izbegavam oba. Brus Sterling mi je, kad smo malo popili, pričao da su svi pisci koje poznaje – a poznaje ih mnogo – pre ili kasnije završili na čašici. Čak i oni koji u mladosti nisu pili. Ili koji su upražnjavali nešto jače. Pritisak je velik: da budeš dobar, da konstantno stvaraš nešto novo, ili nešto uopšte, a pre ili kasnije počneš da pišeš gluposti. Znajući to, odlažem neizbežno što duže mogu.

Ali, moram naučiti da pišem mamuran jer kada sam mamuran ne mogu da radim ama baš ništa, ni trivijalno i nezahtevno, ni nadahnuto i uzvišeno. Nisam često mamuran – ili bar ne prečesto – ali kada jesam, mamurluk dugo traje. Kao i sve sa mnom.

Remzi Kembel je svojevremeno otkrio svoju neobičnu radnu naviku: svaku spisateljsku sesiju započinje novom stranicom, makar se direktno nadovezivala na nešto od ranije, ili taj dan napisao samo jednu rečenicu. Ponekad, kaže on, kada je suviše mamuran, zapiše tu rečenicu na novom listu papira i odmah se vrati u krevet. Nije loša taktika.

Moram naučiti da pišem mamuran da praznom hodu dam smisao.