Večernje novosti, 03. 04. 2011.
Tekt za rubriku “Film mog života”, integralna verzija
Pored toga što je Bilo jednom na divljem zapadu (1968) Serđa Leonea ultimativni „špageti“ vestern – snimljen, umesto u Italiji ili Španiji, u dolini Kolorada, gde i svi američki klasici žanra – film je, prikladno, istovremeno esej o istoriji kaubojca, priča za sebe i, na filmu, svedočanstvo o kraju jedne epohe (konačno osvajanje Divljeg zapada). Vanfilmski, on je najava kraja vesterna kao žanra uopšte.
Budući da sam se u mladosti bavio crtanjem stripova, a kao stariji napisao pregršt priča i dva romana inspirisana filmom i stripom, i da su mi u svim fazama rada najvažniji bili likovi (i ljudi uopšte), Leoneovo insistiranje na krupnim kadrovima ispalo je savršeno po mom ukusu. Zbog toga i glumci moraju da budu ekspresivnih crta lica: Čarls Bronson, otelotvorenje Osvete, bez prepoznatljivih brkova i kože debele i grube kao da je štavljena krokodilska; Klaudija Kardinale, „Kurva zlatnog srca“, sva u crnim očima i naglašenim jagodicama; Džejson Robards, plemeniti pljačkaš, zarastao u bradu do kapaka; i Henri Fonda, „gos’n Plavooki“ lično, zloban i zlokoban, u jednoj od dve uloge negativca u čitavoj karijeri. (Legenda kaže da je, znajući šta se od njega očekuje, pre susreta sa režiserom Fonda stavio smeđa sočiva i pustio brkove, da bi mu neprijatno iznenađeni Leone naložio da smesta sve vrati na staro, jer želi onaj isti ikonografski lik kojem gledaoci veruju već decenijama, da bi doživeli veći šok kada shvate da je ta slika izneverena – još jedna Leoneova omiljena subverzija.)
A šok nije mogao biti veći posle „pokolja na farmi Mekbejnovih“. Nekadašnji filmski Vajat Erp hladnokrvno usmrćuje dete samo zato što je nezgodan svedok njegovih prljavih rabota. Leone je pričao da susret malog Timija Mekbejna sa nemilosrdnim ubicama u dugim kaputima zapravo predstavlja njegov detinji doživljaj okupacije Rima u Drugom svetskom ratu.
A tu je, naravno, i audio ugođaj. Pored danas već slavne špageti stilizacije i prenaglašavanja zvukova iz prirode, muzika Enija Morikonea je pionirska i u svakom drugom pogledu: glumci su usklađivali svoj rad, mimike i koreografiju u odnosu na muziku koja se u realnom vremenu puštala na setu; zatim, svi glavni likovi imaju svoju temu (od „Čovek sa usnom harmonikom“ upečatljivija je „Šajenova tema“, kod nas poznata kao špica za „7 TV dana“); i možda najveći rizik od svih – električna gitara kao vodeći instrument u praktično istorijskom filmu. Ova filmska muzika ostala je neprevaziđena do danas, uostalom kao i svi drugi segmenti, što najbolje ilustruje primer režiserske veličine kao što je Kventin Tarantino, u svojoj poznoj fazi upadljivo opsednut morikoneovskom muzikom i leoneovskim režiserskim rešenjima.
Jedna od stvari koja za mene izdvaja Bilo jednom na divljem zapadu iz mora drugih favorita svakako je činjenica da sam ga prvi put gledao u predškolskom uzrastu, a od tada redovno i u pravilnim razmacima još desetak puta, i film sa svakim ponovnim gledanjem ne samo da ne bledi, već je bolji, svežiji i svaki put drugačiji.
