Moja prijateljica Aleksandra Nikšić napisala je, kao što sama kaže, nešto “rođački” u svojoj redovno sjajnoj kolumni preko na Mondu.

“Ne verujem da postoji čitalac koji će mirno proći raskrsnicom Nemanjine i Kneza Miloša posle Kičme noći.”

Zgodno naslovljen prikaz Đorđa Bajića na Popboksu.

“Oltvanji je domaćinski pristupio pisanju, nije se štedeo, ima tu materijala za (bar) dva romana: sve pršti od pesničenja, pucnjave, seksa, ubistava, zavera, intriga…”

Velikodušni prikaz iz pera Željka Obrenovića na blogu City Magazine-a.

“Likovi su živi (imalo je vala i vremena da ih zavolimo ili zamrzimo, na petsto i kusur strana). Bilo da se radi o simpatičnom taksisti-švaleru, majstoru kung-fua, (koji bi svoj prilici trebalo da bude antipatičan, ako ništa zato što sluša Azru), novinaru-čudaku (koji se bori za vašu naklonost, mada se čini da bi trebalo da je dobije već na početku, barem zbog Bila Hiksa), ili pandurki, i muškobanjastoj i seksi u isto vreme. A niko od njih nije bezbedan.”

Intervju. Na art-animi.

“Likovi nisu glumci da ‘predlažu’ bolja rešenja: moji su, ima da rade ono što im se kaže.”

Radnja Kičme noći počinje u ponedeljak, 22. marta, 2010. godine. Počinjala je toga dana i u decembru 2005., kada sam počeo da je pišem.

 Odlučio sam još tada, koliko god da potraje samo pisanje, neću uvek za toliko pomerati radnju u budućnost. Dešavaće se u martu 2010. pa kad god da roman bude završen ili objavljen.

Tako su se, prilično neverovatno, datumi početka radnje i odlaska knjige u štampu poklopili u dan. Ono što je prvobitno zamišljeno kao bliska budućnost, u međuvremenu je postala savremena stvarnost. Ili paralelna.

Knjiga ima 524 strane. Stradala je omanja šuma u Čileu zbog nje. To je do sada rekordno “najdeblja” knjiga u ediciji Busola Samizdata B92.

Cena joj je 756 dinara sa PDV-om. Znam. Malo li je na ovu skupoću, naročito kada treba da se izdvoji za knjigu gaddemit, ali gledajmo to ovako: podeljeno s brojem strana, stranica košta 1.44 dinara. A ima mnogo teksta po jednoj stranici.

Dakle, poslužite se starim dobrim trikom: poklonite je nekom za rođendan. A zatim je odmah pozajmite na čitanje.

Ili sačekajte svoj rođendan. I ne pozajmljujte je nikom.

Od sutra u svakoj bolje opremljenoj knjižari.

Ne cela, doduše. Ali, u skladu sa renesansom audio knjiga koja u svetu traje već godinama, poslušajte na B92.FM petominutni odlomak iz Kičme noći.

Šta god mislili o audio-knjigama, one su svet za sebe. Imaju svoju namenu, čar i lepotu.

Nije svejedno ko čita, naravno. Morate da čujete glumca Vila Patona kako sugestivno prezentuje serijal južnjačkih krimića Džejmsa Lija Burka i Imati i nemati Ernesta Hemingveja. Ili kako zvuči Kad jaganjci utihnu u izvedbi Keti “Mizeri” Bejts. Ili kako glumac Kreg “Dublerka” Veson gine da nam dočara zvučni ugođaj najnovijeg romana Džejmsa Elroja, Blood’s a Rover.

Odlomak iz prvog poglavlja Kičme noći, “Pepeljuga je izašla u grad”, čita Goran Dimitrijević, prevodilac i urednik spoljnopolitičkih emisija na TV B92, mnogo poznatiji kao, po rečima Mileta sa Čubure, “onaj s mladežom koji saopštava samo loše vesti svaki dan u pola sedam.”

Štamparske prese se puše.

Slučajno poznajem priličan broj talentovanih crtača, ilustratora i dizajnera. Zbog toga sam još davno zamislio da za rad na korici svake svoje knjige angažujem nekog novog drugara. Multitalentovani Petar “Džej-Bi” Petrović bio je prvi u nizu za Crne cipele.

S obzirom na sadržaj novog romana, nisam morao mnogo da se premišljam koga da odaberem za Kičmu noći.

Damir Šmit je verovatno moj najstariji saradnik. S velikim pauzama, stripove radimo zajedno još od 1989. godine (u prilogu je naš prošlogodišnji pokušaj), koliko smo otprilike i prijatelji. Ne ličimo, ni fizički ni po karakteru, a opet nam prečesto govore da smo “isti”. Dakle, dobro se razumemo.

Za Kičmu sam želeo na jednom mestu: mrak (ali ne depresiju), svedenu žestinu i rokenrol (čak i naznaku bezobraznog merčendajzing potencijala). Naravno, ne treba zaboraviti triviju da je “Kičma noći” starovremeni naziv za Mlečni put. Drugim rečima, želeo sam mnogo toga.

Zamislio sam i dobio Zubati jezik.

U jednoj od prethodnih verzija, na korici je preovladavala ljubičasta, što mi se posebno dopalo, jer ta boja nije prečesto korišćena u Samizdatovom katalogu. Volim i da kažem da je ljubičasta u modi ove sezone (Damir je se setio pre nego što je video omot za Kingov Under the Dome). Elem, “autor ilustracije na korici” je poslednju verziju malo više zarcneo, i tako smo, bar mislim, dobili na ozbiljnosti i neagresivnoj upadljivosti. Na stranu što je, pre i iznad svega, ovo jedna noćna knjiga.

Onda je na red došla Jovana Timotijević, rezident dizajner Samizdata B92, koju pre toga nisam imao zadovoljstvo da upoznam. Ona je imala jednu značajnu i korisnu sugestiju, koju smo Damir i ja gotovo momentalno prihvatili. Onda je ona sve to zapakovala u skladu s mojim lepim željama, i rezultat je pred vama, for better or worse.

Meni se dopada.

Zadah neta by Damir Smit

Finiširaću ti kičmu, finiširkom za kičmu.

Kičma noći kasni. Malo.

Prelomljena je – krc, krc – otprilike do pola.

Pažljivo sam prošao taj deo u PDF-u, reč po reč, zabeležio slučajne greške i poslednje sitne ispravke. I prosledio dalje.

Tu je zapelo. Čekam da dobijem drugi deo da bih uradio isto. Kada završim, a ne treba mi mnogo vremena, to će biti to.

Nije bilo problema da se postigne prvobitno zacrtan februarski rok. Nije uprskao čak ni onaj od kog se to najviše očekivalo. Ali, kao i najčešće, moralo je da dođe do nepredviđenih okolnosti. Ovaj put bila je to bolest jednog od nezamenljivih članova tima, tehničke urednice, zbog čega je izgubljeno više od nedelju dana. Kada se radi o knjizi, nije mnogo.

Novi realni rok je druga polovina marta.

Do tada pročitajte siže sa zadnje korice. I duuugačak odlomak iz prvog poglavlja.

Sledeći put ću vam malo pričati o nastanku korice.