Možda novog oca, svežeg. Mladog, ne znam baš.

Bila je ovo godina u kojoj mi se život izmenio. Iz korena. Nisam sanjao da je u ovolikoj meri to uopšte moguće. I verovatno u pravi čas.

Kao što to obično biva sa toliko radikalnim tumbanjem, nije sve bilo bez izazova (“Jesi lud? Roditeljstvo je nešto najteže što će ti se desiti u životu.”) S druge strane, sada čitave dane mogu da provodim s mojom novom omiljenom osobom na svetu. Dobra godina? You bet your ass.

U trenucima najvećeg haosa, od starih aktivnosti najbrže sam našao vremena za čitanje. Tokom perioda prvobitne fizičke i psihičke iscrpljenosti nisam, doduše, mogao da čitam bilo šta. Da bih lagano ušao u štos, ispočetka su mi pomogla izdanja Veselog četvrtka. Hvala im na tome.

Tokom većeg dela godine nalazio sam se na frekvenciji jednog čoveka, kako radi uživanja u čitanju, tako i inspiracije za pisanje (jeste, uspevao sam čak i da pišem). Njegovo ime je Lorens Blok. Aktivno piše od šezdesetih, a sam kaže da ne zna koliko je knjiga objavio, manje od dvesta, ali „dobrano više od sto“. Više decenija vodio je naizmenično najmanje četiri serijala, a najslavniji je onaj o Metjuu Skaderu, nelicenciranom privatnom detektivu koji se odupire zovu sirena po imenu alkohol. On bi, ali ne može; ako popije, ubiće ga. I ta seksualna tenzija između njega i dobre kapljice čini dobar deo dinamike 17 romana o Skaderu, plus odlični zapleti i zapažanja. Pročitao sam dva naslova iz poznijeg perioda, The Devil Knows You’re Dead (1993) i Everybody Dies (1998), a čitaću ih uskoro još, prosto sam nezasitan. Pitko, pametno, elegično, mračno.

Koristio sam se kindlom mnogo više nego inače, jer je zbog nevelikog stana i opštih okolnosti najlakše bilo čitati u mraku dok ostali spavaju. Zato neke domaće knjige još uvek jedva čekaju da stignu na red. Na gomilici su trenutno Odustajanje Jelene Lengold, Tuđine Igora Marojevića, Yahoo Bojana Babića, 24 Marija Pavlović, slučajno svi u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

U tom sastavu je i Black Light (2018) Miomira Petrovića, jedna od dve domaće knjige koje sam s pažnjom uspeo da pročitam još u rukopisu. Black Light je mali trijumf u naučnofantastičnom žanru i van njega, prosto da se čovek zapita zašto takvih knjiga nema više. O romanu sam opširnije pisao ovde.

Drugi je bio novi roman Darka Tuševljakovića, za koji se nadam da ćete uskoro imati prilike da ga čitate i vi, jer je nešto novo i luuudo, svakako najbolje što je Darko do sada napisao.

Od svežih stranih knjiga najviše su me se dojmile dve. Svuda ćete naleteti na hvalospeve za Sunburn (2018) Lore Lipman i to s pravom. Lipman potiče iz moćnog pripovedačkog domaćinstva koje deli sa Dejvidom Sajmonom (The Wire, Treme, The Deuce), ima jedan detektivski serijal i gomilu samostalnih romana po kojima je možda još poznatija, a koji svi odreda imaju prost, genijalan koncept: šta se stvarno desilo iza svih onih tragičnih priča u crnoj hronici koje čitamo svakodnevno o otetoj bliznakinji ili majkama koje napuštaju decu, jer to u novinama nikad nećete saznati. U ovom romanu nije do kraja odustala od te formule, ali ju je obogatila novim detaljima (hiper moderan omaž rodonačelniku noara, Poštar uvek zvoni dvaput Džejmsa M. Kejna, jer nema boljeg momenta od današnjeg da se osveži model niskih strasti u vreme loše ekonomije). Svi se slažu da je ovo do sada njen najbolji roman, što je prilično velika pohvala jer je Lipman oduvek pisala kao san, san letnje noći o sladoledu. Mislim da trenutno na svetu nema mnogo pisaca koji bolje uspevaju da ogole savremenog čoveka.

Ne legnu mi svi romani o Hijeronimusu „Hariju“ Bošu Majkla Konelija. Do sada mi je najbolji City of Bones (2002), koji je poslužio kao jedan od predložaka za prvu sezonu naslovne serije. Ovaj najnoviji, Dark Sacred Night (2018), usrkao sam kao na slamčicu, za dva dana. Pomogao je koncept naizmeničnih poglavlja između Boša i Konelijeve nove serijske junakinje po imenu Balard, koju je predstavio u prošlogodišnjem The Late Show. Da li pod uticajem Balardove (koja je još tvrđi orah od Boša) ili nečeg drugog, ali ionako minimalistički stil ovde je još svedeniji, melanholična policijska procedura samo vozi i piči. Banalna realnost kao nešto od čega ne možete da odvojite pogled.

Najbolji strip protekle godine za mene bila su zapravo dva, oba od istog autorskog tandema Ed Brubejker-Šon Filips. Kill or Be Killed  (2016-2018) je okončani serijal u dvadeset mesečnih svezaka s intrigantnom premisom (šta biste radili kad bi od vas, u zamenu za vlastiti život, zahtevali da ubijate ljude koji su to potpuno zaslužili?), ali je njegov najjači aspekt zapravo raspričani Brubejkerov pripovedački glas. Filips je do savršenstva doveo svoj svedeni, moderni noar stil. Možda je još i bolja bila My Heroes Have Always Been Junkies (2018), zaokružena grafička novela okvirno smeštena u univerzum Criminala, Brubejkerovog i Filipsovog povremenog krimi serijala, kome se od 2019. godine vraćaju u mesečnom formatu, evo otprilike čim odbrojimo za Novu godinu pa još malo.

U veselim danima bebećih grčeva od svih lekova najviše je pomagala muzika. Relativno brzo se isprofilisao detetov muzički ukus – bez učitavanja, postalo je više nego jasno šta joj prija, šta ne. Nešto od toga nam je spaslo život. Tata je muziku za sebe više slušao tokom vožnje, tako da je njegov izbor prilagođen tom žanru.

Ćerkina lista

1. Bonobo – sve

2. Mazzy Star – So Tonight That I Might See [Capitol, 1993]

3. Julee Cruise – Floating into the Night [Warner, 1989]

4. Slowdive – Just For a Day [Creation, 1991]

5. Beach House – Bloom [Sub Pop, 2012]

Tatina lista

1. Damon Albarn Double Bill: Gorillaz – The Now Now [Parlophone]/The Good The Bad and the Queen – Merrie Land [Studio 13]

2. Paul Weller – True Meanings [Parlophone]

3. Hop Depression (specijalno izdanje emisije Pop Depresija za hip-hop, na ovom linku zimski i letnji miks)

4. Kurt Vile – Bottle It In [Matador]

5. The Prodigy – No Tourists [BMG]

Šampion van konkurencije: Childish Gambino – Awaken, My Love! [Glassnote, 2016], jer mi je to najviše prijalo za volanom, pogotovo tokom hladnog povratka sa toplog gostovanja u Vršcu.

Jedino još nisam uspeo glatko da vratim u život gledanje serija/filmova. Logistički je teško, a i kad se ukaže rupa, radije je popunim nečim drugim. Za devet meseci tek sam nedavno uspeo da pogledam jednu jedinu stvar, i to Killing Eve [BBC America], osam epizoda, bez tona. Utisci su mi oprečni, nije bez gomile problema, ali je makar ludački zabavno, a prosjaci ne mogu da budu probirljivi. Više sreće s tim dogodine!