Tako je trebalo da nazovemo čitavu turneju.

Mislili smo da ćemo se ovog puta izvući. Iz Beograda smo krenuli po neobično sunčanom danu, pred Pančevo smo uleteli u gustu maglu, a čim smo prošli tablu s oznakom grada, počeo je da pada i sneg. Kočili su mi se prsti na nogama od hladnoće.

Na sve smo, međutim, zaboravili jačih sat vremena, u božanstvenom, dubokom mraku Male scene Kulturnog centra Pančeva, uz miris, akustiku i škripu dasaka pravog teatra. Posle rok-kluba, privatne knjižare, knjižarskog lanca, bioskopa i kulturnog centra, u lokacije nastupa upisali smo i jedno pozorište.

Činilo mi se da su obojica kolega posebno inspirisani. Rekao bih da je sama izvedba bila naštelena i podmazana, do sada možda najbliže onome kako sam ja to zamišljao kada smo kretali sa svim.

Bilo je pregršt dobro raspoloženih prijatelja, drugara iz klupe i drugih školskih ličnosti iz Darkovog bivšeg života, više zvučnih imena domaće književnosti, zadovoljne publike i korisnih, velikodušnih komentara.

Pred ponoć, dok smo odmrzavali kola i spremali se nazad preko Tamiša, i dalje je bilo hladno, ali više ne tako agresivno, pre kao na apsolutnoj nuli u filmu Ledena oluja.