Za prošlu Novu godinu prvi put nisam pravio godišnju listu u nekom obliku poslednjih skoro dvadeset godina i svi znamo kako se to završilo. Nisam smeo da rizikujem i ove.

Ovo je, naravno, manje godišnja lista a više dnevnik preživljavanja. Do sada su stvari od snova koje oduševljavaju, opuštaju, ushićuju, usrećuju, teraju da se nakratko zaboravite bile izbor. Od sada su i preka potreba.

Nema serija. Nije da ih nimalo nisam gledao, ali bilo je stvarno simbolično i zanemarljivo u odnosu na nekadašnje domete. I ništa preterano vredno prijavljivanja. Svakodnevni život mi je i dalje toliko tesan da sam nešto morao da žrtvujem. Odlučio sam se za to. Za sada nisam zažalio.

Kad se pogleda šta sam slušao i čitao tokom pandemijske godine, nema recepta. Poslednjih godina sam zastranio u krimić, pa lista to nužno i odražava, ali bilo je i jedne horor poslastice, SF klasika, izvrsnog stripa, a na vrhu spiska je jedna biografija.

Izostale su knjige iz ove godine, mada je i te kako bilo šta da se čita.

Postojala je i gomilica sa domaćim knjigama, starim i novim. O njoj možda više u narednom periodu, ako dozvoli. Protekle kalendarske godine ništa nije bilo normalno.

Možda se negde preklopimo, ali nema veze i ako se ne desi. Ovo je mene sačuvalo.

Muzika

Prva tri su mi svi albumi godine, zato što sam ih zaista sve puštao iznova dok mi nije pozlilo, pa i nakon toga.

All Them Witches – Nothing As the Ideal
Nešvilski trio sam otkrio tek sad, te sam požurio da nadoknadim propušteno – poslušao sam i sve njihove prethodne albume – ali ovogodišnji mi je ipak najbolji. Možda zato što je sniman u Ebi Roudu (ne verujem). Možda zbog besprekorne produkcije bubnja (oprostite, mi iz vremena kad je dobra produkcija bubnja – ili bilo čega – bio više izuzetak nego pravilo i dalje smo frustrirani). Ali možda najpre zato što ima prirodan tok i besprekornu celinu. Istovremeno je stoner rok, psihodelija i uvrnut kantri (sjajna „The Children of Koyote Woman“, možeš da isteraš dečka iz Nešvila, ali…). Kunem vam se da povremeno čujem kako na površinu pokušava da ispliva Helmet, čuvar večne vatre monolitnog rifa. Skoro svaka pesma mi je favorit, ali možda najviše  „See You Next Fall“ (daleko bilo).

Sault – Untitled (Black Is)
Kad smo već kod produkcije bubnja, kako je samo čudna ove, nisam do kraja siguran da je dobra, ali je makar… zanimljiva. Ova ploča ima onu magiju, crnu magiju, da prostite, kakvu su imali najbolji trip-hop albumi devedesetih, samo ovde sa soulom i ar-en-bijem kao glavnim sastojkom. A tu je i Majkl Kivanuka. Skoro svaka pesma je favorit, ali možda najviše „Stop Dem“. I zaista, stop dem.

The Stripes – The New Abnormal
Posle njihovog slavnog debija, nijedan njihov drugi album me nije privukao, do ovog. A ovaj nisam mogao da prestanem da slušam. Kakvo nadahnuće, svežina, varijacije, melanholija. Takođe, Njujork. Favoriti? Sve, ali možda najviše „Ode to Mets“ i „Brookly Bridge to Chorus“.

Khruangbin – Mordechai
Dežurni saundtrek letnjeg lokdauna, ali doktor preporučuje za svaku priliku.

Thundercat – It Is What It Is
Još neko za koga se ne bih iznenadio da intergalaktički carinici tipa Men in Black nehajno pomenu da je na našoj planeti samo sa tranzitnom vizom. Naslov albuma kao životni moto koji će nas, bojim se, pratiti još neko vreme.

Mnogo sam slušao još i: Einsturzende Neubauten, Moses Sumney, Bob Dylan, JARV IS, Run the Jewels, Bruce Springsteen, Car Seat Headrest, Rolling Blackouts Coastal Fever, Mark Lanegan, Idles.

Knjige i jedan strip

Ross Macdonald, Tom Nolan
Ko me malo bolje poznaje, zna koliko nisam ljubitelj dokumentarizma ni u kom obliku. Ako mene pitate, publicistika (non-fiction) je laž koja se izdaje za istinu, dok je proza (fiction) istina koja se izdaje za laž. Uvek pre biram ovo drugo (don’t @me). Ali biografija Ross Macdonald iz 1999. godine nije s ovog sveta. Priznajem, mora bar malo da vas zanima materija da bi vas iole dotaklo. A materija je život jednog od najboljih pisaca krimića u istoriji, za mene verovatno najboljeg. E sad, da bi knjiga bila ovoliko dobra pomogla je kontroverzna ličnost neponovljivog Mekdonalda, njegova (često tragična) sudbina i jedinstvena spisateljska karijera, sve zahvalna građa sama po sebi, ali je Tom Nolan tu uradio još nešto neverovatno: bio sam u glavi čoveka, osećao sam njegove emocije, često dan za danom, onako kako ih je on proživljavao. Nolan je ukrstio ludački temeljno istraživanje, uz pomoć ispovesti stotine svedoka, sa vlastitim lucidnim opservacijama i nemalim spisateljskim talentom (ponekad čak, namerno ili nenamerno, oponašajući stil samog Mekdonalda). Petsto strana drži pažnju sve vreme, jedva sam čekao svako veče da nastavim sa čitanjem, a knjiga je uspela triput da me rasplače. Pod stare dane me je naučila mnogo o književnosti, životu i ovom nenormalnom bitisanju. Nisam to želeo ove 2020. godine, ali izgleda da je to ono što mi je bilo potrebno.

Gods of Guilt (2013)/The Poet (1996) – Michael Connelly
Ispada da mi je Konoli trenutno glavna hrana za dušu, nije prvi put da je bio slamka spasa kad je teško. Iako je, s razlogom, proslavljen kao tvorac savremene detektivske ikone Harija Boša, ima i još nekoliko uspešnih serijala, pa sam se oprobao i s njima: Gods of Guilt je pretposlednji „advokat iz Linkolna“ (najnoviji je izašao ove godine i odmah zaseo na godišnje liste), prava mala majstorija krimića u podžanru sudska drama – radnja je podeljena na tri vremenski razdvojena ročišta, kao što bi u stvarnom svetu – dok je The Poet knjiga koja ga je praktično proslavila devedesetih, u podžanru genijalnog serijskog ubice i još uvek previše duguje Tomasu Harisu, ali je usput prvi roman u fascinantnoj trilogiji o propadanju i transformaciji novinarskog posla u novom dobu. Alhemijski pokušavam da raščinim kako Koneli uspeva da mu stil bude toliko nehermetično za najšire čitalačke mase a da usput ne vređa inteligenciju zahtevnijeg čitaoca. Još uvek nemam rešenje.

Retro (2004)/Nicotine Kiss (2006), Loren D. Estleman
Otkrio sam novog omiljenog pisca. Ovako pozno u igri, prilično veliko dostignuće. Estlmen je pored krimića jednako dobar i u vesternima (krenuo sam da čitam sveži, Wild Justice, čist spektakl), kao i u pastišima o Šerloku Holmsu (Sreće Drakulu, Sreće doktora Džekila, itd.). Ispolirana rečenica, humoristički talenat stend up komičara, maštoviti zapleti. Skoro suviše dobar da bi bio istinit.

The Tribe (1982), Bari Wood
Otkrio sam još jednog novog omiljenog pisca. (Hm, onda možda i nije tako teško.) Ranih devedesetih sam u horor knjigama stalno nailazio na reklamu za ovu, koja mi je bila posebno intrigantna zbog: a) postavke sa stradanjem Jevreja u koncentracionim logorima, neobičnom temom za klasičan horor roman i b) činjenice da ju je pisala spisateljica zaslužna za predložak omiljenog mi Kronenbergovog filma Dead Ringers (distributerski prevod, npr. Ukleti blizanci). Vud je doživela određeni stepen revitalizacije u aktuelnom nostalgičarskom naletu fiksiranom na horor džepnjake osamdesetih i sad kad sam je se konačno dočepao tridesetak godina kasnije, mogu samo da se zapitam šta bi se dogodilo da sam je čitao kad sam prvi put postao svestan njenog postojanja: da li bih već tad razumeo koliko je moćna ili je to rezervisano za ovo vreme? U svakom slučaju, njen horor nije toliko strašan koliko je ozbiljan i majstorski napisan. Uzeo sam da čitam i njene druge knjige, nema ih mnogo, ali jednako su dobre.

The Drowned World (1962), J. G. Ballard
Ova je bila i godina otkrivanja propuštenih klasika. Ne mogu baš odmah da krenem sa Prustom, zar ne? Ali Balard je istinski vizionar za ovo vreme, baš kao što je Filip Dik bio za prethodno, kad smo se više bavili (krhkom) prirodom stvarnosti. Sad smo svedeni na svoju pravu meru: posledice naših kretenskih impulsa. Dok sam ga čitao, Balard mi je uradio nekoliko stvari: pošto sam to obično činio u večernjim satima dok sam spadao s nogu od posla, na momente bih krenuo da haluciniram, što mislim da nije sasvim nenamerni efekat piščeve namere. Drugo, malko mi se smanjilo divljenje prema trilogiji Southern Reach Džefa Vandermera: tako vam je to kad ne saznajete redom ko stoji na ramenima kojih divova, ali sa knjigama je dobro to što za većinu nikad nije kasno da ih otkrijete.

Reckless (2020), Ed Brubaker i Sean Phillips
Uh, koliko mi je samo ovo leglo. Savršeni tandem Brubejker-Filips uradio je originalni grafički roman na 144 strane, zaokruženu priču u novom ciklusu o krajnje neobičnom istražitelju nalik živopisnim proznim serijalima iz šezdesetih. Uzbudljivo, inovativno, nepredvidivo, emotivno. Da sam uživao još malo više, bilo bi ilegalno. Druga dva „romana“ očekuju se još koliko ove godine. 2021. samo zbog toga već izgleda bolje.