Protivno instinktu i zdravom razumu, krajem avgusta prihvatio sam pozive za priču dva književna časopisa i jedne antologije, uglavnom na šizofreno različite teme. Rokovi su bili druga, treća i četvrta nedelja septembra.
Nisam radio još ništa slično. Spisateljski, zadaci su sa godinama sve teži, jedino upuštanje u njih ide nekako lakše. Možda sam zbog toga i pristao. Ili, kako kažu u rijaliti šouovima, želeo sam da vidim mogu li da pobedim sebe.
Pisao sam noću, vikendima i u saobraćaju (bilo je bezbedno, uglavnom). Maratonska groznica je proizvele neke neočekivane i, rekao bih, pozitivne efekte. Oslobođenje pod stegom, ushićenje od iscrpljenosti. Bilo je lepo dok je trajalo, ali ne verujem da ću uskoro ponoviti. Pre ili kasnije bih izgoreo.
Jedna priča nema elemenata fantastike. Jedna je od početka do kraja u prezentu. Dve su ispričane u cugu, bez potpoglavlja – mislim da je to za mene presedan. Možda sam konačno stekao dovoljno kondicije da u pisanju ne ostanem bez daha.
Dakle, ima „mejnstrima“, naučne fantastike i manje ili više ozbiljnog horora. Bio sam svestan gde će priče biti objavljene, dugo sam i naporno mozgao o temama u koje je trebalo da se uklope, ali su to i stvari koje su mi se u poslednje vreme radile. Rekao bih da je sve zajedno malko drugačije nego do sada, ali ne držite me za reč. Dosadi kada se godinama radi isto. A i što bi se radilo.
Sve tri priče imale su radne naslove koji su u međuvremenu umrli i ne liče više na finalne verzije, i dobro je što je tako. Jedna se, pobogu, zvala „Poslednji autobus za Transcentral“.
(Kao čitalac, na osnovu tog naslova bih možda čak i poželeo da pročitam priču, ali samo da vidim kako se autor obrukao. Što ne znači da se isto sa tom nenormalnom pričom neće dogoditi i pod novim naslovom. Koji sada glasi „Der Tunnel“).
Zato što su neki stari uraci tek sada prispeli za objavljivanje, ove godine će se na raznim zanimljivim mestima pojaviti neubičajeno velik broj pripovetki ponizno vašeg. Biće možda čak pet novih naslova, što se na godišnjem planu smatra dobrim učinkom i na bogatijim scenama. I sâm sam zatečen razvojem događaja.
Za to vreme, nedovršeni roman je lupao vratima, puštao glasno muziku i sve kasnije se vraćao kući. Moraću da mu pokažem da ga i dalje volim.
