Rubrika „Pop Lit“, Huper #438, maj 2008.

Pije, puši, piše – stripove. I hramlje. Ipak, Warren Ellis nije „samo“ strip-scenarista (a ni istoimeni, bradati violinista Nicka Cavea). Piskara još i za grafičke novele, video-igrice, animirane i D2DVD filmove, televizijske serije  i „sve za šta može da vam uzme novac“. Pored toga što je opsesivni radoholičar – često nauštrb sopstvenog zdravlja – on je i dežurni dekonstrukcionista, nabrušeni komentator i virtuelni kolekcionar šarolikih ludosti modernog, supkulturnog cirkusa. Od leta 2007, i „pravi“ pisac.

Kaže da ga na nogama održavaju „red bul“, viski i štap (koleno otkazuje još od fatalne srednjoškolske ragbi utakmice). Jeste tehno-fetišista, ali, za razliku od većine pozera, iz savremene tehnologije izvlači maksimum praktičnosti: poput nekakvog futurističkog ratnika, po nebrojenim džepovima vijetnamke nosi smartfon, tastaturu na razmotavanje, mp3 plejer, mobilni skener. U trenu će na internet okačiti nadahnutu, besnu kontemplaciju ili vam dozvoliti da zavirite u sveži odlomak najnovije kreacije gde god bio u tom trenutku (najčešće u nekom pabu u jugoistočnoj Engleskoj). Jer piše u pabu. Smeta mu obična kućna prašina, kaže.

Warren Ellis mu zapravo dođe nešto kao ovomilenijumska verzija žive legende naučne fantastike, Harlana Ellisona, a sličnosti ne prestaju kod prezimena ili tema koje obojicu tište: kao i stariji kolega, Ellis je enfant terrible samo kada to želi da bude, odbijajući da se svede na pukog galamdžiju i skandalmajstora – brzo mu dosadi sve osim destilovanog stvaranja. Kada mu je veliki izdavač DC Comics prigovorio povodom epizode Hellblazer-a u kojoj je nekonvencionalno ali iskreno vivisecirao autentični američki izum puškaranja po školskim hodnicima sa tragičnim ishodom, pokazao im je srednjak i napustio serijal. Tek tako.

U međuvremenu je postao hladnokrvni operativac-mehaničar, Winston Wolfe iz Petparačkih priča komercijalnog američkog stripa (najčešće kod DC-jevog rivala, Marvela): kad god je frka, zovu ga da oživi aktuelni serijal kojem je opala prodaja ili podgreje naslov iz prašnjavog kataloga unevši inovaciju gde je nije bilo četrdesetak godina. Po uspešno obavljenom zadatku, pakuje prnje i ide dalje.

Obično da bi na miru radio na kreativnijim sopstvenim čedima. Njih takođe ima nekoliko vrsta, prijemčivih i onih malo manje (uglavnom jednokratna grešna zadovoljstva rađena za nezavisni Avatar, kojem je u međuvremenu svojeručno podigao profil i tiraž). Iako je konstantni avanturista i eksperimentator, u svim njegovim radovima prepoznaćete vrcavu vulgarnost, krvavu kupku i zezatorsku zlobu. Formalni uzori su mu često evropski i japanski strip, ali zato robusnu strukturu tročinke crpi iz holivudskih blokbastera Jerryja Bruckheimera. Začetnik je „dekompresovanog“ pripovedanja koje nije dosadno kao što zvuči – mada se, čim je postalo trend, ne trepnuvši vratio „nabijenoj“ priči.

Baš kao i strip-genijalci Alan Moore i Grant Morrison, Ellis je pouzdani uzgajivač „ludih ideja“ – moćnih, maštovitih, mozgolomnih. U serijalu Desolation Jones, Los Anđeles je jedno veliko odmaralište za penzionisane tajne agente; u Black Summer, kad dobrom starom kostimiranom junaku prekipi, on upadne u Belu kuću, pobije govna i gotova stvar (jer pošten čovek to više ne može da trpi). Čak su i Ellisove „ozbiljne“ superjunačke inovacije poput The Authority pune spekulativnih ideja karakterističnijih za prozu, ali i šokantnih presedana (otvorena homoseksualna ljubav između supermenovskog Apolla i betmenovskog Midnightera).

Ubedljivi zajednički sadržalac za sve što je uradio ostaje SF. Što je u stripu ređe nego što biste u prvi mah pomislili.

Ellisov SF je angažovan i zubat, nikako eskapistički. Srodan kiberpanku. Konzumira se iz istog razloga iz kog neispavani ali neumorni autor žudi za doživotnom zalihom „red bula“. Da vas prodrma. Da vam obriše kućnu prašinu iz glave.

I tako dobrodošli u Transmetropolitan, dugovečni strip-serijal sakupljen u deset zbirki, o Gradu svemetropoli i živom organizmu kojim hodi tetovirani gad, Spider Jerusalem, novinar-gerilac koji nas mrzi, hroničar naših bednih sudbina, u svetoj misiji da pronađe Istinu, prkosi Vlastima i pokuša da promeni stvari Perom koje je, netipično idealistički od Warrena, još uvek jače od mača. Dakle, kao glavnog junaka zamislite Huntera S. Thompsona iz pakla (dobro… da i sâm već nije odatle). Zamislite saobraćajni i informativni kolaps, čeoni sudar hiljade kultura i religija, vesti koje vas bukvalno zaskaču na svakom koraku, reklame koje vam se „učitavaju“ pravo u mozak dok gledate televiziju a zatim „raspakuju“ dok spavate. A onda zamislite da je Transmet rađen u periodu između 1997. i 2002. godine, kada se travestija budućnosti koju živimo danas još nije dala jasno sagledati. Warren Ellis je očigledno više pazio na času od drugih.

Njegov sajt, forum i ostale net akcije vrelo su informacija, ideja, inspiracije. Za Rojters piše „Crtice iz Second Life-a“; za sajt Suicide Girls kolumnu „Nedeljni mamurluk“ (možda najbolji naziv u istoriji kolumni). Ako za jedan dan treba spasti simpatični samizdat na ivici bankrota (što mu je uspelo više puta), ili pogurati naslov koji zaslužuje više očiju nego što već ima, Ellis mobilizuje svoju malu ali moćnu internet komunu pozivajući se na solidarnost, zdrav razum i dobar ukus. Prozvaće ljudsku glupost među političarima, glumcima i stripadžijama, ali i ukazati na porno glumicu koja je retko zdrava „u glavu“. On je guru, mentor ili domaćin za: neafirmisane bendove (mp3 odeljak po imenu The 4 a.m.), avangardne fotografe, iščašene modne kreatore, „moderne primitivce“ (oni što se iscrtavaju i buše svim i svačim, i nadograđuju živim i neživim) – ludaci svih zemalja, ujedinjeni u internet-baru „Kod Warrena“. Između ostalog, njegov sajt je spremište za pomahnitala naučna dostignuća koja mu služe kao narativna građa i putokaz za buduće tendencije. Poslužilo je kao savršena osnova za roman prvenac.

A počelo je kao zloslutna priča iz moralizatorskog horora pedesetih, kada ti pripada nešto što ne želiš ali čega ne možeš da se otarasiš: posle transfera u novu agencijsku kuću, Ellis je otkrio da mu sleduje i književna agentica koja vam ne dâ da živite dok joj nešto ne pošaljete – makar i nepovezane prozne fragmente na kojima svako jutro „razmrdavate prste“ pred ozbiljan posao. Dve nedelje kasnije, već je postojao ugovor, a godinu dana kasnije mala crna knjiga po imenu Crooked Little Vein (2007), koju na koricama svesrdno preporučuju SF-mag William Gibson i televizijski mag Joss „Buffy“ Whedon.

Naizgled detektivski, a zapravo „roman puta“, odiseja kroz naslovnu žilu kucavicu severnoameričkog kontinenta, on je istovremeno vickasti, besni, setni pamflet o neuhvatljivom vremenu u kojem živimo vi i ja. Potraga za tajnim Ustavom Sjedinjenih Država sa zastrašujućim moćima (kojeg je Richard Nixon izgubio u javnoj kući), William Burroughs maskiran u Raymonda Chandlera, ubrzani kurs kroz evoluciju perverzijâ digitalnog doba (od ubrizgavanja sonog rastvora u testise, do ubrizgavanja majmunskog izmeta direktno u venu – Ellis odgovorno tvrdi da je svaka slična gadost u knjizi autentična i dokumentovana u sajberspejsu). I još: diktatura javnih ličnosti, medijsko pranje mozga, pornografija kao svakodnevica, telesne modifikacije, kult serijskih ubica. Usred otupljujućih sadomazohističkih užasa, naš detektiv upražnjava neobično lirsku romansu sa studentkinjom seksualnog fetišizma koja uporno odbija da se obaveže na monogamnu vezu (kada mu posle jednog žestokog sukoba mišljenja detinjasto saopšti da više neće biti seksa dok su u Las Vegasu, on ostatak večeri „sluša svoj penis kako plače“.)

Ellisova neizlečiva sklonost ka naučnoj fantastici nedavno je dovela do koketiranja sa njenim književnim getom, hermetičnijim i od stripovskog, kojem je uputio neretku kritiku na račun njegove uspavanosti. Da sve bude bizarnije, to je rezultiralo ozbiljnim pozivom sa istog mesta da priloži svoje kratke priče.

Njegov drugi roman koji se željno iščekuje, Listener, konkretnije je narativno štivo od prvenca a sadržajem neodoljivo podseća na britki SF sedamdesetih godina prošlog veka: britanski internet novinar sa audio implantima koji uvećavaju njegovu čulnu opažajnost sveta odlazi na zadatak u američku koloniju preživelih posle biološkog holokausta.

Ne dajte se zavarati: Ellisovi novinari nas i dalje manje-više mrze, ali je budućnost u njegovim vizijama prema nama savršeno ravnodušna.

Važno je zato da nama ne bude svejedno. Zbog toga su tu likovi kao što je Spider Jerusalem. Ili Warren Ellis. Da nam urlaju na uvo.

A vi čik probajte da ne slušate.