Vredni hroničar Mirčez, sa neiscrpnom riznicom raritetnih koncertnih, demo i niskotiražnih snimaka koju velikodušno deli sa svima nama na alter-malter, iskopao je i ovu ludost. I zamolio za propratni tekst.

“Pektopah” je omiljeni primer lingvističara za sukob kulturnog konteksta. Tako bi, naime, neki zalutali stranac iz Zapadnog sveta pročitao naš ćirilični natpis za “restoran”.

Sredinom nezgodnih devedesetih, u zemlji Srbiji, pokrajini Vojvodini, gradu Subotici i predgrađu Aleksandrovo (Šandor), kada smo nas više od pet a manje od deset imali dvadeset i kusur, ovaj primer bio je još potentniji.

Nismo svi rodom bili iz Šandora, ali u njemu smo snimili naše “stvari”. Preko mikrofona koji je visio s lustera. Lupajući na bubnju koji je zamenjivala kartonska kutija od sintisajzera.

Svi žele da budu muzičari. Svi žele da budu u društvu muzičara. Čak i ako ne znaju da sviraju i pevaju. I pogotovo tada.

Danas mogu da se pohvalim da sam u jednom periodu života bio u istom bendu kao i Mihajlo Rodić Miške, pevač, gitarista i kreativna snaga kasnije malo popularnijeg Pionir 10. Ako je i bilo iz zajebancije, meni je više nego dovoljno.

Hvala bogu na dobrom viskiju. Pored toga što je efikasno ubio tremu, na svojoj koži sam osetio zašto se David Yow, pevač The Jesus Lizard, oduvek plašio da se neće uživeti ako na scenu ne izađe “podmazan”.

Bili smo bratska ispostava eksperimentalnijih Djuti fri šop bojsa jer se nekoliko članova preklapalo ili rotiralo. Jeste, mi smo oni koji su imali komercijalne pretenzije. Da smo znali da sviramo, zvučali bismo kao nekadašnji bend iz Sijetla, jedan drugi, po imenu TAD. Ali, s izuzetkom Mišketa, znali smo da sviramo manje od The Ramones, pa smo zvučali kao Pektopah.

Hvala bogu na alternativi.