Televizija. Urbane legende. Apokalipsa. Turizam. Vampiri. Hoteli. Vino. Čitanje novina. Teorije zavere.

Poslednjih godina zvali su me da priložim priču na sve ove teme, za antologije, književne časopise, nedeljnike i konkurse. Ako pišete kratku prozu, velike su šanse da će nešto slično tražiti i od vas.

Kako uvek imati spreman odgovor na ovako široka pitanja? Kako uopšte uraditi pismeni zadatak na zadatu temu, ako već ne postoji mogućnost da odaberete slobodnu? I zašto se to razlikuje od neke druge vrste pisanja?

Zanemariću ovde problematiku rokova (ponekad podsticajnih, uvek nezgodnih), jer kad počnete  ozbiljnije da se bavite pisanjem, pristajete na to da sami sebi zadajete domaći zadatak do kraja života i uglavnom naučite da poštujete vremenska ograničenja: ako previše puta zakasnite, niko vas više neće zvati na žurku.

Mislim da je najvažnija svest o tome da ćete se naći u društvu kolega koji će pisati o istom. Budući da će vas čitati u tom kontekstu, zajedno s ostalima, želećete da se istaknete ili bar da se ne ponavljate – ali i da previše ne štrčite; idealno je biti jedinstven a komplementaran, zapamćen kao pojedinac koji je dobro igrao za tim.

Kako to postići? Nije loše pokušati prokljuviti suštinu teme. Šta ona znači u univerzalnom smislu? Kako su se, na primer, hoteli razvijali kroz istoriju? Šta je ono što ih izdvaja iz porodice drugih stambenih objekata? Tek kad to apsolvirate, možete preći na pitanje šta hotel predstavlja nekom konkretno: osobi koja je u hotelu prvi put, ili u njemu živi, ili toliko često u njemu boravi da ga više ni ne primećuje. (Možda recepcioner? Ili vlasnik? Što da ne.)

Uvek je korisno temu napasti iz jedinstvenog ugla. Ako je logičnije sagledati je iz ptičije perspektive, osmotrite je za promenu iz žablje. Ili sa strane. Ili kroz noge. Neke teme, kao što su, recimo, vampiri, maltene više ni ne mogu da se rade drugačije. Ne znam, iz očaja namestite da šačica ljudi lovi razmnožene vampire i pretvara ih u ljude, ali da zbog toga nisu nimalo simpatični. Ili već nešto.

Uopšte uzev, neočekivano je dobro: ako je na dnevnom redu apokalipsa, što to ne bi bila neka lična katastrofa; na kraju krajeva, ne treba vam globalna nepogoda da biste se osećali kao da je smak sveta (taktika koju su primenili neki pisci u antologiji na tu temu i isplatilo im se).

Ako niste pisac koji i inače razmišlja pomereno – što znači čovek koji razmišlja pomereno, u kom slučaju je za vas ovaj tekst suvišan – ključno je najčešće se ne odlučivati za prvo što vam padne na pamet (po mogućstvu, ni za ono drugo.) Što se mene tiče, obično se trudim da u istoj meri kombinujem promišljanje i instinkt.

Evo kako je to izgledalo na jednom skorašnjem primeru. Kada mi je urednik Goran Skrobonja saopštio da za svoju prošlu tradicionalnu tematsku antologiju želi priče o teorijama zavere, odmah sam znao o čemu ću pisati: kako su izvesnog Josipa Broza, dok je još bio poznat samo kao Valter, u Rusiji 1936. godine, zamenili nekim drugim. Što baš to? Zato što ne isključujem mogućnost da je istina, zato što je zavodljivo, zato što je zavera nad zaverama koja se tiče svih nas.

Imao sam od starta prilično jasnu sliku o tome o čemu će se u priči raditi, što mi se ne dešava često, te sam brzo skicirao zaplet: pet poglavlja u pet scena sa po dva lika u svakoj, radnja se odvija unazad, svako sledeće poglavlje dešava se nedelju dana pre i tako dok ne sklopimo sve kockice. Moja teorija zavere spajala je nekoliko postojećih u, nadao sam se, jednu svežu.

Odlagao sam, međutim, samo pisanje jer nisam osećao da je to to. Najviše me je kopkalo što je sve skupa zvučalo kao prosečna epizoda Dosijea Iks, a takvih ima koliko hoćete, nema veze što je vaša smeštena u Moskvu, Sibir i Kumrovec.

Pored toga, imao sam utisak da priču ne bi razumeli čitaoci koji nisu odavde, da sam izgubio na univerzalnosti, a da sve bude gore, ni svakom našem čitaocu ne bi bila jasna, pošto je u velikoj meri podrazumevala određeno predznanje. Obično vas niko ne obeshrabruje da budete lokalno prepoznatljivi, ali, eto, može se biti i suviše lokalan.

I toliko me je to mučilo da sam, pred kraj roka, odlučio da sve što imam bacim i krenem ispočetka. Znao sam da bi me nakon priče koju sam već imao u rukama – a nije baš bila toliko loša – jedino zadovoljilo nešto za šta bih mogao da kažem da je unikatno moje. Zato sam uzeo i od nule smislio svoju teoriju zavere. Nije normalna, ali koja jeste; usput objašnjava i zašto svaki put nastane gužva u beogradskom saobraćaju kada padne kiša i šta određuje pobednika u kvizu Slagalica. Znam, reći ćete: Pa šta si to uradio, zamenio veće lokalizme za manje! Ali to su samo detalji, nagrada za pažljive domaće čitaoce: priča na širem planu bolje funkcioniše, rekao bih; intimnija je i istovremeno bliža široj publici.

Što će reći, dobar je kandidat za društvo u kom se na kraju obrela. Pažljivi i temeljni čitači će na kraju proceniti kako se snašla, da li ima sličnih ili možda štrči kao slomljeni prst.

A ako sam možda pogrešio što nisam dovršio Valtera, biće to odličan materijal za priču o kajanju.