Gledam ih jer su mi hiperbarična komora. Posle čitavog dana buljenja u ekran, za izlazak iz “zone” treba mi upravo ta vrsta aktivnosti. Jeste, još buljenja u ekran. (Samo s veće udaljenosti. I nisu slova. Mada kad stavim titl, tu su i slova.) Nema veze. Umesto da idem na trčanje, bazen ili jogu, svoje slobodno vreme bacam na serije i onda bolje da su dobre. A dobre su one koje me ne nerviraju, usisaju me u svoj svet, oduševe nekom bravurom, a postoji i ta ugrožena vrsta dosledno visokog kvaliteta tokom čitave sezone, ove godine možda više nego pre.

Uživao sam u 24: Live Another Day iako je bio niskobudžetni dajdžest svega viđenog za neke nove klince. Skandinavci mi nisu išli ove godine (Mammon nije bio loš, ali nedovoljno dobar da dospe na listu), Britanci imaju samo dva predstavnika (ostao sam dužan Happy Valley, Peaky Blinders, drugu sezonu The Fall, a Utopia je neočekivano kriminalno podbacila), od Amera nisam stigao da pogledam Olive Kitteridge, Rectify i Justified 5.

Piscu je u više navrata konačno ukazano dužno poštovanje: jednočlanim scenarističkim timom priznato je da je u TV serijama, za razliku od filma, pisac ono pogonsko gorivo od kog sve zavisi (čak u pet navrata dato je jednom čoveku – ili dvojcu – da napiše sve epizode, dok je u šestom slučaju bilo skoro tako). A nije tipično ni da neka serija razbije u petoj ili šestoj sezoni, a i to se desilo.

Bilo je toga previše. Ove su ostavile utisak.

FARGO (FX)

Zašto je ovo serija godine? Zato što je, neverovatno, istovremeno omaž, rimejk i nastavak. Zato što je sve radila na svoj način, svojim tempom, u inat svima i svemu, slušajući sopstvene instinkte, ludo se zabavljajući usput. Zato što je isti takav bio jedan od centralnih likova, koji je u modu vratio šiške rezane na nošu. Zato što se dotični zove Lorn Malvo. Zato što je lako moguće da je ovo do sada najbolja uloga Bilija Boba Torntona. Zato što je serija smešna, strašna, strašnosmešna i smešnostrašna, i pomalo tužna. Zato što je imitator braće Koen često uspevao da postigne bizarnost neusiljenije od svojih uzora. Zato što je pandurka zajebala čak i stereotipe o tome kako se izbegavaju stereotipi. Zbog sekvence ispred zgrade kriminalnog sindikata u Fargu. Zbog Olivera Plata. Zato što je jedan čovek napisao deset sati programa koji nijednog trenutka nije posustao.

THE AFFAIR (SHOWTIME)

Ima seksa. Ima špicu (neverovatna stvar Fione Epl pisana za seriju, sa tekstom koji je sklepala kad su joj opisali radnju). Ima ne jednog, već dvojicu junaka koji su pisci. Ima tri zajebane majke. Ima pripovedačku caku na slovo R (sedam slova, odigrajte vešala, ne bih da kvarim užitak). Ima tragediju koja sve vreme visi u vazduhu. Ima duboko poniranje u muški i ženski um od kog mi nije bilo dobro, a uživao sam (ponekad sam želeo da prekinem, ali nisam mogao.) I iako je sve što je pobrojano sjajno, ništa mi nije bilo tako dobro kao sami likovi, pogotovo dva glavna. Pokazna vežba za sve: bez fascinantnih likova ništa. A za promenu, pa još na ovu temu, glavni likovi nisu bili gadovi (i što je još gore, nisu bili ni oni kojima su nabijali rogove), zbog čega je sve bilo samo teže.

THE MISSING (BBC ONE)

Toliko po mom ukusu da je jedna od retkih zverki za koje mi je žao što ih nisam ja pisao. Udara u glavu, srce i stomak, ako gledate u cugu spremite lekove. Ove godine je svaka druga serija radila naraciju sa višestrukim vremenskim tokovima, ali ih možda nijedna nije žonglirala tako dobro kao ova. Pored mikro misterije dignute na neizdrživo epski plan, besplatno ste dobili još esej o braku, bolu, opsesiji, protoku vremena i, ono što nećete sresti često, pogled surovog oka i hladne glave na pedofiliju. Mračna melanholija povremeno me je podsećala na prošlogodišnji biser Les revenants, iako sa tom serijom nema nikakve veze, što će reći da je francuska veza ostavila traga u ovoj maltene koprodukciji. True Detective se, verovali ili ne, krio ovde a ne u naslovnoj seriji, i ime mu je bilo Žilijen Batist.

THE HONOURABLE WOMAN (BBC TWO)

Pošto nisam ljubitelj filmske verzije Tinker Tailor Soldier Spy, sve vreme dok sam gledao vikao sam: Ovako! Ovako treba da izgleda ekranizacija Le Karea! (Ovako, i kao u A Most Wanted Man, koja je stvarno ekranizacija Le Karea). Vidim da je Megi neke iritirala, ali mislim da je njen lik trebalo da bude takav i da se savršeno uklopila u visoku stilizaciju. Mnogo rizikovanja (biti savršeno aktuelan i angažovan a ne uvrediti smrtno nikoga), komplikovan zaplet sa bezbroj podzapleta i gusta, lepljiva atmosfera. Ludi Hjugo Blik – scenarista, režiser i producent – samo je  napredovao od The Shadow Line.

THE LEFTOVERS (HBO)

Taj Dejmon Lindelof. Na stranu finale One serije – ako ćemo pravo, problematična mi je čitava 6. sezona –  na stranu katastrofa zvana Kauboji i vanzemaljci (tu je bilo previše babica), ali Prometej je nedvosmisleni fijasko, a čak mi je i Star Trek Into Darkness bio slab. Iako i dalje tvrdim da su Lindelofove epizode u prvih (ajde) pet sezona Losta ne samo za nekoliko kopalja iznad ostalih nego i među najboljim TV pisanijama poslednje decenije, zaključio sam da čovek ima neverovatne oscilacije i od The Leftoversa nisam očekivao ništa (neku malu nadu ulivali su mi HBO i Piter Berg kao režiser). Pilot mi je bio direktno odvratan, tako da su morali da me vuku za ruke i noge  da gledam dalje. I dobro je što nisu odustali, a dobro je i što sam poslušao (bilo je teško). Ovo je naučna fantastika koja radi po principu dovoljno je da se u realnost koju znamo ubaci kamičak da nastane cunami neprijatnosti i neobičnosti. A radi. Ako se prepustite priči bez predrasuda (mal’ nisam rekao ako verujete), uživaćete. Epizode “Two Boats and a Helicopter”, “Guest” i “Garveys At Their Best” doslovno su me oduvale. A pošto je adaptacija u odnosu na roman slobodna, a ovo, po mom mišljenju, jedno od naprednijih, hrabrijih i zrelijih tekstova, opet mi ništa nije jasno. Taj Dejmon Lindelof.

TRUE DETECTIVE (HBO)

E, da. Ovo je besmisleno stavljati na listu skoro koliko i Game of Thrones, pošto je ceo svet gledao i svi imaju mišljenje, ali moram. Tokom godine mi je lagano klizilo dole. Naučiću jednom da rukujem montažerskim softverom pa ću iseći poslednjih pet minuta za kućnu upotrebu (rez ide posle trenutka kad Rast natečenog, crnog oka zuri kroz hotelski prozor i pitamo se šta vidi). Sad bez zezanja: sam kraj toliko odskače od ostalih sedam sati i pedeset pet minuta da smrdi na intervenciju test publike. A pošto toga sigurno nije bilo, imam teoriju šta se zapravo zbilo: mlađanog tvorca/scenaristu su glumci-producenti (tačnije jedan od dvojice) ljubazno zamolili da za kraj ne mrači toliko. Pomislite samo: da sam, na primer, scenarista od dvadeset i kusur godina i da mi je sedamdesetih Bata Životinja na snimanju nekog filma rekao: “Dečko, verujem u tebe, potrudi se malo”, prepravio bih to u hepiend usput zviždućući Odu radosti. I dalje tu ima magičnih momenata, atmosferu  nećete zaboraviti, pravilno je srastao krimić i mambo-džambo, sjajni su i Metju i Vudi, Rast Kol je postao opštenarodno dobro brže od Hanibala Lektera, ali možda najviše od svega u dobrom sećanju ostala mi je vanserijska režija i tom momku želim sve najbolje i da nam snimi dobar It.

THE GOOD WIFE (CBS)

Znam da je svima odbojna jer je o, tako advokatska a to smo videli sto puta, ali, jebemti, kako ovi ljudi znaju šta rade prosto se uplašim ponekad. Mislim da sam ove sezone gledao prvu istinski slabu epizodu – i to u šestoj sezoni – ali su zato ostale bile za čitav stepen bolje od ionako visokog nadproseka. Šok za šokom, odlično pripremljeno, superiorno izvedeno, besprekorno obrađene posledice, najneklišetiziranije postupanje sa bolom i tugom na amerikanskoj televiziji, serija koja je iz porodične drame prerasla u političku satiru i prosto ne vidim kako mogu da omanu. Ju nid tu voč dis.

BOARDWALK EMPIRE (HBO)

Gotovo. Kaput. Završili. Alal im ćufte. Nema šta, visok kumulativni kvalitet kad se osvrnete na pet sezona. Ove godine nisam gledao bolji film od treće sezone (uzmimo da je to, onako đuture, jedan skoro savršen dvanaestočasovni film). Što se finalne, pete sezone tiče, možda je nedostajala još jedna da se umetne, ta rupa od sedam godina do samog kraja nekako suviše zjapi, ali je i ovo bolje nego da su ih posekli u cvetu mladosti. Zaključna godina je bila usredsređena, svesna da zaokružuje sagu, poslovično brutalna – iznenađenje je svaki put kada neko preživi – ali i velika kocka. Možda nisam do kraja kupljen (možda i jesam), ali cijenim hrabrost, ambiciju i suludu ideju da nam ovako predstave o čemu je zapravo govorila priča i kako bi trebalo da se završi. Realno, mogla je samo ovako.

THE AMERICANS (FX)

Hladni rat se vratio i u vesti i u igrani program. Za našu omiljenu porodicu ruskih krtica u Reganovoj Americi problemi nastanu kada neko surovo istrebi familiju kolega špijuna u dubokoj ilegali. Ko je počinilac: njihovi kamaradi ili omraženi neprijatelj? Život im dodatno zagorčava dvostruki agent superubica koji u ime američke vojske obučava kontraše u Nikaragvi, ambiciozni ruski aparatčik koji je u ambasadu u Vašingtonu dospeo kao tatin sin i rođena ćerka koju drma pubertet. U drugoj sezoni tvorac je još više usavršio mehaniku po modelu mentora Grejema Josta – besprekorni balans mikro i makro priče, inače kućni stil gotovo svih žanrovskih serija na FX – a sudeći po finalu, imaćemo zbog čega da trebimo nokte i u trećoj sezoni.

HANNIBAL (AXN)

Tu sad ide šala na račun hrane, tipa, ovo mi bolje od 24Kitchen, ili gledam samo zbog recepata, ili najviše volim da jedem uz svoju omiljenu seriju… Odustao sam onomad pri početku, ali sam se vratio i nisam zažalio. Trebalo je ubaciti se u fazon, shvatiti da ova serija često nije ono za šta se izdaje, što mu dođe tako meta-, pogotovo s obzirom na to o čemu govori (a tačno šta je serija možda niko ne zna, što je takođe vrlo meta). Drugu polovinu prve sezone su razbili, u istom duhu nastavili prvu polovinu druge i, nažalost, malo me izgubili pred kraj. Nema veze, mislim da je Brajan Fuler jedan talentovan mladić i trenutno verovatno niko bolje ne radi preslagavanje svima dobro poznatih kockica u nešto sasvim novo.

PENNY DRADFUL (SHOWTIME)

U scenarističkom smislu brljotina: nepregledna, nedosledna mitologija (sve se dešava arbitrarno i protivno bilo kakvoj, makar prividnoj, zakonitosti – naročito kako se ponaša demon, kako odlučuje kad će i koga zaposesti, pa pustiti i ponovo zaposesti, uh), pripovedanje je u najmanju ruku konfuzno (stalni prekršaj Džona Logana, pogledajte samo bilo koji njegov scenario). Zatim, ako je otkriće o glavnom junaku koje su čuvali za kraj toliko važno, zašto su ga pokazali još u špici! I tako dalje, i tako dalje. Nije bila toliko otimačina Lige izuzetnih džentlmena koliko hipsterski preprič poznatih storija, na momente izluđujuće ziheraški i politički korektno a smešteno u vreme koje je sve samo ne političko korektno (štikliraj, redom: lepotan/starac/crnac/gej/žena). I opet, uprkos svemu, zarazno gledljivo, za šta nemala zasluga ide Evi Grin.