U međuvremenu sam postao probirljiviji. Kao da nisam bio dovoljno.
Ovde se našlo sve što mi je ove godine pružilo zadovoljstvo u fazama intenzivnog rada ili još intenzivnijeg opuštanja, a najbliže je onome što mogu da ponudim kao masovnu dobronamernu preporuku. Nije mnogo.
(Među dvadesetak romana koja sam štiklirao ove godine, nalaze se još dva objavljena 2012. koje – budući da je jedan loš a drugi nedovoljno dobar – neću pominjati.)
Nažalost, u doba kad svi imaju glas, kad svako nešto traži a to teško i nalazi, kad su se svi toliko isprofilisali da je nemoguće zadovoljiti više od dva čoveka odjednom, na ove preporuke ne mogu sa samopouzdanjem da nalepim garanciju or your money back. Danas, više nego ikad pre, što reče Gaj Klark – a lepo nam u Beogradu otpevao Mik Harvi – one man’s treasure is another man’s trash.
Ali mogu da probam.
MAGIC FOR BEGINNERS (2005) Kelly Link
STRANGER THINGS HAPPEN (2001) Kelly Link
Ne slušajte šta vam pričaju, ljudi se menjaju. Ovo je bila godina u kojoj sam konačno otkrio Keli Link. Pokušavao sam i ranije, ali još nisam bio spreman. Već neko vreme tražim nešto novo, što će pomeriti granice, zadovoljiti me kao čitaoca a izazvati me kao pisca (i obrnuto).
Keli Link otvara treće oko električnom bušilicom. Služi se svim onim trikovima koje ne podnosim kod „eksperimentatora“, s tom razlikom što kod nje oni funkcionišu. Ne pitajte kako, pretpostavljam da je to deo šarma i magije, tajni sastojak koka-kole. Istovremeno mnogo više od puke post-postmoderne, Linkova je pisac nad piscima koji savršeno komunicira sa šizofrenijom savremenog čitaoca. Ne sećam se kad sam se poslednji put plašio kreativnosti i nepredvidivosti nekog autora. I naterala me je da rizikujem u sopstvenom radu, što je uvek dobro za krvnu sliku.
Svaka njena priča koje bih se nasumično dohvatio iz navedene dve zbirke bila mi je priča godine – i to u godini u kojoj sam čitao (i pisao) više kratkih priča nego obično. No, to ne znači da će vama prijati. Možda će vam delovati baš onakvom kakvom se meni činila sa distance sve ove godine: nepotrebno hermetična i neshvatljiva. Da se razumemo, i dalje mi je većina njenih priča dvadesetak odsto nejasna a sve ima smisla, nešto slično ranom Džinu Vulfu, što me u njenom slučaju – kao i u njegovom iz tog perioda – pre oduševljava nego ljuti.
Kombinujući najčešće nespojive elemente, likove koji lebde u međuprostoru, kućne ljubimce i zombije kakve još niste sreli, interkativne CIA-ine pidžame, zaboga, Linkova je retko svetao primer da se isplati biti hrabar i lud, i to ne sramotnim taktikama „a to? to se neko posr’o“ ili „sve je samo pas sanjao“. Kad se sve sabere – tema, sadržaj, stil, izvedba, inovacija – mislim da trenutno nema boljeg pisca na planeti. Hrabra izjava? Možda. Nisam usamljen u tom stavu.
Ako imate dobru volju, za početak se okušajte sa „The Specialist’s Hat“ ili „Most of My Friends Are Two Thirds Water“ iz prve ili „Lull“ iz druge zbirke. Ako ne ide, ništa zato. Ako krene, dalje ste prepušteni sami sebi.
GONE GIRL (2012) Gillian Flynn
(A ostati sam i dalje je najveći strah svih nas.) Neprepričljivo kolektivno satiranje muškog i ženskog roda, studija neodrživosti ljubavne veze, trijumf trilera kao forme i gotovo neizdrživa kontrola autora nad sadržajem. Što manje znate, to bolje. Ovo je meteorski uspon jednog pisca, a ne smem ni da pomislim šta nas od nje čeka u budućnosti. Zaslužena svačija knjiga godine.
LOCKE AND KEY 1-5 (2008-2012) Joe Hill
HORNS (2010) Joe Hill
20TH CENTURY GHOSTS (2007) Joe Hill
(Flinova nije jedina; obožavam i Hilovu krivu učenja) 1. Konstantno je sve bolji u višetomnom epskom strip-serijalu LOCKE AND KEY: Brutalno! Novo! Rizikuje! Ko još nije probao, mora. Očekuje se još šesto poglavlje, sa kojim će sve zajedno činiti jedno veliko zaokruženo delo. 2. Drugi roman HORNS iz aviona je uspešniji od prvog – pošlo mi je za rukom da ga pročitam iz drugog pokušaja, a sada mi se urezao u moždanu koru 3. I, naravno, tu je uvek pregršt vrsnih priča u proslavljenoj zbirci (preporuka za uvodnu degustaciju: „My Father’s Mask“).
11/22/1963 (2011) Stephen King
(A kad smo kod sina…) Ovako stoje stvari: ovo mi je išlo iako sam očekivao da neće. Sa nekim upornim čitačima Kinga delim utisak da „noviji King“ iz opipljivih i manje opipljivih razloga nije toliko dobar kao što je bio (što se lepo uklapa u jednu od tema knjige) i čak sam spreman da odem korak dalje i ustvrdim da posle one zlosrećne saobraćajke nikad do kraja nije povratio „modžo“ (ako samo delimično izuzmemo Lisey’s Story, njegov poslednji roman koji me se dojmio bio je Bjuik 8, a taj je, iako objavljen posle nesreće, napisan pre nje, što samo zgodno potkrepljuje moju teoriju). Bio sam, dakle, rezervisan: stvari se ovde nisu značajno promenile, prozračnost njegove proze koja mi smeta u novijem periodu bila je prisutna i u ovom romanu, ali sam se vrlo brzo opustio i prepustio, a King je pokazao da je neke trikove iz prošlosti usavršio – besprekorno pelcovanje banalnog i začudnog, kao u pomenutom Bjuiku, na primer – a potom izvukao i neke nove adute (zrelost pogleda na svet, zavidna i kada je bio u dvadesetim, ovde je dosegla neke nove kvalitete). Iako ova priča o putovanju kroz vreme u kasne pedesete nije savršena – prihvatanje zdravo za gotovo činjenice da je Li Harvi Osvald usamljeni strelac čak ne spada među veće probleme, pošto je danas to luđe od bilo koje teorije zavere koju je mogao da smisli ili preuzme – ali ono što se dešava je do te mere zarazno zanimljivo da i ovoliku knjigu mogu da preporučim svakom. (Skoro svakom.) Luđe i od toga: moj primerak, iako nov novcijat, mirisao je na staru, staru knjigu. Strašno i divno.
RAJSKE PTICE (2012) Neven Ušumović
(Nevena će ludo zabaviti činjenica da trlja laktove sa Kingom.) Autora ovih priča znam već oko dvadeset pet godina, a čitam ga samo neznatno kraće. Njegovi radovi mi nisu uvek ležali, pogotovo ne kao dve poslednje zbirke. Mislim da se promenio, ali sam se verovatno ja promenio još i više. Uživao sam u svim pričama u Rajskim pticama, jer su raznovrsne, komunikativne, promišljene, potresne. Dopalo mi se sve u ponudi, bilo da je klasično („Vinaverova deca“) – mada kod Nevena to nikada nije onako klasično kao što zamišljate – uspelo poigravanje s formom („Upokojenici slabo spijo“, „O, ne spavaj, prijateljice moja“), neobična naučnofantastična posveta („Svemirska nevjesta 1 2 3“) ili neočekivane istorijske ličnosti u blatnjavoj panonskoj zombi-apokalipsi s početka prošlog veka („Bačka riža“). Blagorodna svežina koja se ne razlikuje tako mnogo od onoga šta me je omađijalo kod Keli Link.
SAGA (2012) Brian K. Vaughan & Fiona Staples
(BKV, druže, znam da je ovo strip, ali daj malo više teksta, sveska se pročita za četiri i po minuta.) U konceptualnom braku naučne fantastike i fentezija, Romeo i Julija iz dva suprotstavljena sveta dobijaju dete i odgajaju ga u esktremno neprijateljskim uslovima. Iako napakovana inspirativnim i šašavim idejama do pucanja – drvo-brodovi, roboti sa televizorima namesto glave, svemirski helikopteri i mačke koje osete laž – SAGA možda ne udara kao neki Vonovi prethodni serijali, ali je baš njam-njam.
THE INFLUENCE (1988) Ramsey Campbell
(U kutku za klasik, knjiga kupljena 1990. koja je na polici strpljivo čekala svoj trenutak.) Onomad su se poklonici lika i dela žalili da je stari majstor ovim romanom napravio nagli zaokret u suptilnu jezu: možda sam se ofucao, možda se u međuvremenu štošta promenilo, ali za mene je The Influence sasvim dovoljno eksplicitan i naprosto strašan i ovakav, košmarna kućica od ciglica koju ni vuk ne može da oduva. Nikad nisam ovoliko strepeo da se neka knjiga neće završiti hepiendom. Ništa posebno, dakle, samo pouzdana stara škola – nešto što je u moru srednje, srednjikave škole, jednako retko i vredno kao i bilo koja nova koju s nestrpljenjem očekujemo.
