24.12.2012

Top 15 2012: Muzika

posted by admin

in blog, godišnje liste

U redu, godišnje liste, proklete bile. Ovde je zavedeno sve što sam najviše puta pustio, dok sam radio – da bih platio račune ili za svoju dušu – dok sam vozio, dok sam se protiv spoljašnje buke borio sopstvenom. U ovoj ili onoj inkarnaciji, na listi se nalazi najmanje šest izvođača koji su bili na kreativnom vrhuncu kad sam išao u srednju školu ili u neposrednom post-maturskom periodu a koji se na njoj nisu našli jer sam postao pekmezavi nostalgičar (dobro, možda malo), već zato što su, suprotno očekivanjima, u godini smaka sveta snimili odlične albume. Jeste, omatorilo se, a svet je, da parafraziram jedan drugi neprežaljeni (domaći?) bend, kad već nije umro, „otišao u Afriku, u pizdu materinu, tamo gde je pesak dovoljno dubok“. Ili bi ja trebalo da odem.

Ovi su to i omogućili.

Swans The Seer [Young God]

Teško je bilo nadmašiti prošlogodišnji povratnički album, ali sve što sam oduvek želeo da slušam – a ova ili neke skorije godišnje liste možda ne odslikavaju najbolje – jeste dum en glum. Krajem pominjanih osamdesetih nisam mogao ni da zamislim da ću 2010-tih više slušati Swans nego Sonic Youth, ali u to vreme su 2000-te ionako izgledale kao kičerajska naučna fantastika. Skoro sto dvadeset minuta terapeutskog mraka. Jebote, u “Song for a Warrior” peva Karen O.

 

Mark Lanegan Band Blues Funeral [4AD]

Ima li još ko a da zadovoljava pankere, gotičare, metalce, popere, bluzere, džezere i sve ostale, čak i diskotove. Sivo prešlo u crno i fala mu.

 

Divine Fits A Thing Called Divine Fits [Merge Records]

Jedna konfliktna polovina Wolf Parade – s kojom sam čak imao zadovoljstvo da pijem – našla se sa bajom iz Spoon. Elektrockmantika™. Oni znaju neki tajni sastojak: ove melodije su mi najviše same od sebe odzvanjale u glavi.

 

Moonface with Siinai Heartbreaking Bravery [Jagjaguwar]

Druga konfliktna polovina Wolf Parade uz logističku podršku finskih post-rokera konvertovala se u šamansku gotiku.

 

The Gaslamp Killer Breakhtrough [Brainfeeder]

Veseli Losanđelez, džedajski šegrt velikog DJ Shadow-a, majstor neprijatno abortirane forme. Kad je inspirisan, majstor šašavog, življivog saundtreka.

 

The Jon Spener Blues Explosion Meet + Bone [Boombox]

Fan-lavin frajeri, sveži iako više nisu u cvetu mladosti, uigrani iako ne pričaju među sobom, jasnog vida i vizije, nisu ih poremetili čak ni The Black Keys, novi vladaoci formatom. Kunem se da u stvarima “Black Mold” i “Danger” na površinu pokušava da izbije čak i duh the Jesus Lizard.

 

Godspeed You! Black Emperor Allelujah! Don’t Bend! Ascend! [Constellation]

Ne ljubim post-rok po automatizmu. A onda…

 

Beach House Bloom [Sub Pop]

Zadnja neka vremena došla kad savršeni 4AD zvuk snima za Sub Pop i obrnuto (Lanegan). Svako pravi svoje mitove,  nekima ide bolje nego drugima, a niko nije dočarao baš ovakav epski zvuk. Nekim svetovima je izgleda dovoljno da budu lični da bi se smakli.

 

Goat World Music [Rocket]

Kasni ulet na listu i najprijatnije iznenađenje godine. U švedskom selu u kojem se, prema predanju, tradicionalno upražnjava vudu – propržiti komad Black Sabbatha, dodati sitno iseckanog Fela Kutija, posoliti prstohvatom kalipsa. Kad je gotovo, lansirati u svemir.

 

dEUS Following Sea [PIAS]

Moji Belgijanci izdaju dobre albume, i to češće nego ikad, a uvek završe samo na ovoj listi. Meni odgovara. Bonus poeni jer se u spotu igra stoni hokej (u mom selu “spidplej”.)

 

Dinosaur Jr. I Bet On Sky [Jagjaguwar]

Dopao mi se na nulto slušanje, sa sve nekontrolisanim solažama, a nisam bio baš toliki fan pre sto godina. Odličan potez sudbine da vrati Lua Barloua u bend. Od onog koncerta na Tašu čini se da nema pogrešnog koraka.

 

BEAK> >> [Invada Records]

Kad je Džef Barou iz Portishead sam, snima minimalnije od minimalizma, kao izmišljeno za nas hladne Severnjake. Tamo odakle potičem krautrok je narodna muzika.

 

Killing Joke MMXII [Spinefarm UK]

Još jedan tim koji ispade da nije za staro gvožđe kad su ih već svi otpisali (“Walking With Gods” sa fenomenalnog Hosannas from the Basements of Hell iz 2006. jedna je od prosto najboljih stvari svih vremena). Ovog puta su zgotovili nešto možda i teže: novoromantičarsku himnu sa pravom dozom transfera neprijatnosti.

 

King Tuff King Tuff [Sub Pop]

Glam-rok u modi, glam-rok u modi. Kao što i dalje više volim romane od kratkih priča (mada mi je sve manje jasno zašto), uvek sam više voleo kompaktne, tesno skrojene albume, nego dva singlića na LP-u, koliki god hitovi bili. Ovaj nema tampon zone.

 

Wooden Ambulance Intersection [DIY]

Jedini domaći bend koji sam ove godine držao na ripitu. Južnjačka uteha putem severnjačke melanholije. Ima tu malo Lambchopa, malo Tindersticksa, ali i sasvim dovoljno samo „Drvene ambulante“. Nikada ovolikočlani sastav čiji su pojedinačni muzičari istrenirani za proizvodnju buke nije zvučao ovako harmonično.

Comments are closed.