Rubrika “Pop Lit”, Huper #435, februar 2008. 

Najviše volim – i nisam jedini – kada me pisac trilera izvoza, natera da grizem nokte i pokaže da je pametniji od mene. Malo je onih koji su u svemu tome bolji od Ajre Levina (Ira Levin), a sada ih je još manje: 12. novembra 2007. godine, ostali smo bez „švajcarskog sajdžije trilera“, kako ga je prozvao Stiven King.

Još se živo sećam frustracije kada se početkom osamdesetih u školskom dvorištu naširoko prepričavao film koji sam propustio prethodne večeri. Devedeset četiri mala Hitlera? Simon Vizental protiv doktora Jozefa Mengelea? Gregori Pek kao monstruozni negativac? Bio sam siguran da drugari iz klupe masno izmišljaju, ali nisam mogao da se ne divim njihovoj maštovitosti. Kada sam mnogo godina kasnije konačno pogledao Momke iz Brazila (1978), neverica nije bila ništa manja.

Morao sam pod hitno da saznam ko je to pretvorio tipičnu tabloidnu priču o nacistima primećenim u nekoj južnoameričkoj zemlji u prvu ozbiljnu naučnofantastičnu obradu kloniranja.

Otkrio sam da je isti čovek odgovoran za Rozmerinu bebu (1967), prvi horor roman koji je dospeo na bestseler liste i predložak za jedan od najboljih filmova Romana Polanskog.

Ili Stepfordske supruge (1972), o gradu u kojem žene žive za to da udovolje muževima, usput se iskreno udubljujući u razgovore o tako fascinantnim temama kao što su sredstva za čišćenje i sapuni za pranje veša.

Krivac se zvao Ajra Levin.

Pisac hičkokovskih instikata i njujorškog šmeka, služio se svedenim, preciznim i satiričnim stilom da nas zakuca u stvarnost u kojoj se dešava strašno i još strašnije. Kao veliki majstor zapleta, tog predivnog zanata koji izumire, u romanu prvencu, Poljubac pre smrti (1953), smestio je šokantni obrt na neočekivano i bezbedno mesto (oko polovine romana). Njegov najmanje poznati naslov, This Perfect Day (1970), uspešna je antiutopija u registru 1984 ili Vrlog novog sveta. Retki su pisci koje istovremeno svojataju ljubitelji krimića, horora i naučne fantastike, tri grupacije čiji se istančani ukusi izuzetno retko poklapaju.

Većina njegovih romana je filmovano, po dva čak dvaput. Nije teško videti šta u njima privlači filmadžije. Prvo, knjige su jezgrovite i kratke, idealne za dvosatnu adaptaciju. Drugo, Levin je šampion high concepta, tog savršenog mamca koji se da sažeti u prosto pitanje tipa ŠBBKBB: Šta bi bilo kad bi… žena zatrudnela sa đavolom… odbegli nacisti klonirali voljenog firera… muškarci dobili priliku da sastave ženu po svom ukusu?

Ali, čik neka filmadžije sa njegovim romanima probaju ono što najviše vole – da otkupe izvikani književni naslov a onda pretumbaju sve što im se ne dopada, imalo to smisla ili ne. Levinove konstrukcije su tako pažljivo sklepane da se, izvučete li bilo koji šrafčić, čitava skalamerija raspada. Za ogledni primer, pogledaj Sliver (1993). Legenda kaže da je, posle fijaska sa razmaženom test-publikom, scenarista Džo Esterhaz bio prisiljen da ponudi čak pet alternativnih završnica.

Jedinim ozbiljnim izletom u pozorište, Levin je osvojio i daske koje život znače. Smrtonosna klopka je, sa četiri sezone, najdugovečnija brodvejska kriminalistička komedija. U filmskoj verziji Sidnija Lameta iz 1982. godine, Majkl Kejn i Kristofer Riv na vrhuncu karijere u kamernom okruženju vešto nadmudruju jedan drugog, i nas. U inkarnaciji Beogradskog dramskog pozorišta, za isto su bili zaduženi Boris Komnenić i Nikola Đuričko. Mi koji smo propustili, možemo samo da se kajemo.

Levin je imao njuh za aktuelne teme kojima ne ističe rok trajanja.  Komšije koje vam rade o glavi ili vas (samo) špijuniraju. Moralnost kloniranja. Rat među polovima. Bio je neizmerno ponosan što je izraz „Stepfordska supruga“ ušao u jezik, ali i nesrećan što je u „prosvećenim“ vremenima podgrejao interesovanje za okultno, pokrenuvši lavinu filmova poput Predskazanja i Isterivača đavola, i inspirisao histeričnu potragu za skrivenim satanističkim porukama u rok pesmama, po mogućstvu puštenim unazad. Međutim, kao što i sam kaže, „ipak nije vratio čekove od tantijema.“

Malo poznati televizijski nastavak, Look What’s Happened to Rosemary’s Baby (1976), u kome je ulogu iz originala Polanskog ponovila jedino Rut Gordon kao veštica iz komšiluka, nema veze s Levinom. Njegova vizija „šta je posle bilo s njim“ stigla je kasno, u poslednjem romanu, Rozmerin sin (1997), koji, suvišan i neinspirisan, nije zadovoljio očekivanja. Verovatno nije ni mogao.

Status najvećeg control freaka među popularnim piscima, međutim, ima svoju cenu: za četiri decenije, iznedrio je svega sedam romana. Malo, ali vredne.

Ne treba mi podatak da se radi na rimejku Momaka iz Brazila za neke nove klince na velikom odmoru da bih bio siguran da će se Ajra Levin i dalje čitati. U amanet nam je ostavio ekvivalente kolekcionarskih primeraka džepnih satova, zlatne i srebrne (i jedan običan, ručni), da nam u ova suluda vremena, kad god se malo zaboravimo i zbunimo, pokažu koliko je sati.