Mary Higgins Clark teased a packed auditorium of her fans with question: “What’s the scariest sound you could imagine hearing in an empty house on a dark and stormy night?” “A scream!” “A gunshot!” “The house alarm going off!” No, no, no. Finally, Clark put an end to the audience’s agony. “The scariest sound you could hear in the middle of the night in a supposedly empty house is a toilet flushing.”
Archive for the ‘blog’ Category
08.10.2011
21.09.2011
Kao neko ko je odrastao u kući, prekomandovao sam se na stalni život u stambenoj gradi relativno skoro, pre tričavih trinaest godina. Imao sam sreće. U to vreme horoskop za bezbolni urbani transfer bio je povoljan – koncentracija budala u mojoj novoj zgradi niska, a komšijsko audio-zagađenje svedeno na kratke, brze popravke iz nužde. Za više se nije ni imalo.
Ništa ne traje večno. It’s a circle of life, Simba.
Trenutno se u stanu zdesna odvija epopeja porodičnog nasilja gde se ne zna tačno koja strana dobija. U stanu levo iznad neko je toliko agresivno renovirao stan šest meseci da mislim da su ga finiširali u drugoj dimenziji. U stanu direktno iznad svakog ranog jutra i kasne večeri u toku je višesatni telefonski maraton sa jednom bivšom republikom gde sagovorniku s ove strane još niko nije rekao da se telefon između ostalog koristi zato da ne bi morao grlom da dobacuješ na tu razdaljinu. Dva stana dalje zdesna neko u jedanaest noću rabi fleks – okolne terase spontano su se organizovale u pokušaju da se objasne s
graditeljem-amaterom, ali su brzo odustale. „Vidiš da je budala“, komentarisao je jedan komšija, što je bio signal da se i ostali smerno povuku. Niko ne želi da zna šta je zapravo fleksao. Suprugu nisu videli danima.
I tako, u svojstvu uslovno sveže žrtve ludilu sklonog komšiluka – ali i autora priče „Sardonični komšija“ – dobih pre neko veče savršen poklon za svoje zasluge i potrebe.
Na omotu diska piše: Vreme je da kažete DOSTA i uzmete „stvar“ u svoje ruke. Vreme je da malo vi budete onaj ludi komšija.
Iza jedanaest naslova kao što su „Pljuni i zaflexaj“, „Mila majko šalji me po drva“, „Rapsodija Golf II“, „Alarmantno stanje svesti“ i sličnim krije se arsenal zvukova koje uglavnom dobro poznajete kada dopiru s druge strane zida. Neprijatno profi snimljeni i jezivo uverljivi, tu su, među ostalima: mešalica za beton, „hilti“ bušilica, motorna testera, ali i obavezni auto-alarm koji se ne gasi. Isprobao sam i nije mi bilo svejedno. Doduše, kada ste vi ti koji, s ove strane zida, upravljate intenzitetom, trajanjem i izvorom takve buke, druga se pesma peva. Iz istih zvukova gotovo da može da se izvuče neka doza zadovoljstva. Osveta je slatka kada se servira hladna.
U režiji ekipe sa HOĆU TO, zaslužne za takva majstorije iz sfere poklanjanja o rođendanima, žurkama ili bez povoda kao što su „Tattoo rukavi“, „Like/Dislike pečati“, „Sat naopačke“, i apsolutni hit po imenu „TV Terminator“, stiže vrhunska zajebancija praktično za džabe, sa numerama „autentičnim i snimljenim u organizaciji autora“, koji dozvoljavaju da „CD klonirate, javno reprodukujete i samostalno organizujete koncerte i DJ večeri.“
Naravno, ograđuju se od svega što uradite ili što komšije posle urade vama.
Za drugi disk predlažem zvuke veš mašine, otpanjenog televizora i pičkaranja uz lupanje vratima i razbijanje tanjira. Siguran sam da ni tada to neće biti sve.
Do totalnog Rata komšija ili makar samo nastavka sage, klaaaang, vroooom, zappfong, thrakboom, kraš, smak i… čšššššššš.
08.09.2011
Rubrika Pop Lit, Huper #445, decembar 2008.
Sve je počelo plemenitom namerom da se nebrušeni dragulji iz istorije američkih petparačkih priča spasu neminovnog zaborava, ali je projekat u međuvremenu nadrastao prvobitne skromne planove. Pop-lit heroj 2008. godine nije jedno ime i prezime, već čitava biblioteka: ubitačnim ritmom od jednog naslova mesečno, edicija Hard Case Crime četvrtu godinu zaredom objavljuje „tvrdokuvani“ noir, novi ili onaj koji više nije u štampi između 10 i 50 godina, pokazujući da nostalgija može da se iskoristi i zarad proaktivnog, produktivnog i – Bože nas sačuvaj – gotovo postmodernog efekta. Numerisane, uniformnog izgleda na polici, sa sve propratnim sloganom na korici („Bila je san svakog muškarca – i noćna mora jednog“), ove knjižice su san snova svakog kolekcionara.
Traka će se sama uništiti za pet sekundi
Izjava o misiji agilnog urednika Čarlsa Ardaia (i sâm je pisac) u startu nam je obećala knjige koje se čitaju u cugu, kratke a slatke (od nekadašnjih uobičajenih 200 strana, za razliku od današnjih obaveznih 350-500), kompresovane tako „da je iz njih nemoguće iseći makar i jednu scenu“. Ako su reprinti, moraju biti univerzalni, vanvremenski; ako su friške, po kvalitetu sadržaja i izvedbe moraju biti dorasle „klasicima“. Sve po ceni jedne bioskopske karte ($6.99).
Reprinti se objavljuju s autorovim preferiranim naslovom i u integralnoj verziji. Vidite, urednici su onomad znali najbolje. Pristupali su rukopisima svojih pulena sa velikom dozom slobode (drugim rečima, sa makazama i verom u bolji, komercijalniji naslov), a sami autori, poput svake poslušne najamne radne snage, nisu mnogo marili za intervencije dok god se honorar uplaćuje na vreme. Čak i u takvim uslovima, standardi u „šundu“ bili su na višem nivou nego što su često u „cenjenoj“ književnosti danas.
U prvim danima edicije, urednik Ardai je od izvesnog Stivena Kinga zatražio citat podrške, ali se dotičnom toliko dopalo ono što je video da je prekinuo tada aktuelnu penziju (za koju niko ionako nije verovao da će potrajati), i, u nameri potpomogne stvar, velikodušno priložio kratki roman. The Colorado Kid je tako na hrbatu dobio oznaku HCC-13.
Aktuelna, decembarska knjiga ima redni broj 50. Roman Fifty-To-One napisao je sâm Ardai, a pedeset poglavlja ovog humorističkog krimića nosi naslove pedeset do sada objavljenih romana u Hard Case-u.
06.08.2011
Mislim na tri stvari. Festival umešno barata jednim kod nas uvek korisnim Zanatom koji izumire: postiže više sa manje (na primer, u okviru značajno manjeg budžeta od izvikanijih festivala). Doduše, neki su podvizi izvodljiviji kada imate ono što često ne samo da nedostaje festivalima, nego ljudima uopšte.
1. IDENTITET
Palićki festival zna zašto postoji. Gledaćete savremeni, evropski, nekomercijalni film. Tačka. Gde ćete objedinjeniju, konkretniju, relevantniju viziju? Postoji i neposredna interakcija, budući da Festival svake godine dovlači goste iz svih takmičarskih filmova. Dobar deo repertoara ne možete da gledate nigde drugde, bukvalno, čak ni u piratskom aranžmanu (ili posebno ne tako). Zato, kad ste već na severu Bačke, dvadesetak kilometara od granice sa Mađarskom, što u bioskop ne biste išli u posebnom ugođaju?
2. AMBIJENT
Ako niste čuli, Palić je s početka prošlog veka bio mondenska banja. To možda i ne bi bilo toliko važno da atmosfera u detaljima nije očuvana i danas. Vodeni toranj u centru podseća na raketu spremnu za lansiranje, iza koje prirodni tunel vodi kroz park do ne tako malog jezera. U vodu se ulazi sa nekadašnjeg Muškog i Ženskog štranda (obeležje doba polne segregacije). U idealnom setingu za snimanje nemih filmova, letnja pozornica, sva u kamenu i drvetu, okružena je hladom guste i visoke šume. Ko ne bi želeo tu da gleda filmove? (Ili radi bilo šta drugo.) Kada ste poslednji put gledali film na otvorenom? (Pušači, primetite prednosti.) I ni to nije sve.
3. DESERT
Koji još filmski festival može da se pohvali bogatim pratećim muzičkim programom. Tradicionalno u okviru selekcije „Mladi duh Evrope“, filmovima pariraju besplatni koncerti izvođača kao što su ove godine bivši članovi legendarnih krautrokera Can i Kejvovih revolveraša Bad Seeds, ili sijaset avangardnih zvezda iz zemlje i regiona koje ne možete da uhvatite baš uvek i svugde.
Ako ste iz Subotice ili okoline, u rukama imate mapu s obeleženim X. Ako ste iz Novog Sada, Beograda ili okoline, više nemate izgovor – čeka vas mala on-the-road avantura do Palića na posebnim autobuskim linijama koje ne koštaju ništa.
Friške pokretne slike, autentični saundtrek uživo i prirodna klimatizacija?
Ima i gorih načina da se provede leto u jeku globalnog zagrevanja.
Festivalske novine, 22. 07. 2011.
01.08.2011
A VISIT FROM THE GOON SQUAD (2010) Jennifer Egan
Da ne bude zabune, ovo je Umetnos’ najvišeg reda, ali ona koja u ovo poodmaklo doba skepticizma i bezosećajnosti pokazuje da i „ozbiljna“ književnost može da bude zarazno zabavna. Dok ste rekli Šest stepeni Kevina Bejkona, oko propalog nezavisnog rok producenta i njegove neukrotive sekretarice isprepliću se još neispričane priče u rasponu od njujorkerovski klasičnih do divljački postmoderno eksperimentalnih (u formi novinskog članka ili PowerPoint prezentacije!), govoreći nam nešto zaista novo o prirodi prijateljstva, traume, neostvarenih snova, sazrevanja i protoka vremena kao najvećeg ubice svega dobrog i uzvišenog. Ako ste od onih kojima je potrebna vanknjiževna stimulacija, ovaj mozaik-roman osvojio je Pulicerovu nagradu 2010., a trenutno dobri ljudi iz HBO-a po njemu pripremaju TV seriju u polučasovnom formatu.
ALIVE IN NECROPOLIS (2009) Doug Dorst
Zanemarite kičerica-naslovnicu na kojoj se zapravo ništa ne dešava (shvatio sam da u stvari ne volim stripovske korice knjiga, a ova još nije ni mnogo dobra). Zanemarite naslov koji slično ništa ne govori. Zanemarite etiketu „policijska priča o duhovima“ koja vas navodi na pomisao da se radi o lošem B filmu u prozi. Znam da je mnogo za zanemariti – i meni bi bilo da se lično nisam oprobao – ali Dorst je virtuozni pripovedač koji ima šta da kaže i kojem polazi za rukom da nemogući format pretvori u čist biser. Žao mi je što je nedavno odlučio da za Malholand Buks napiše roman „u kolaboraciji sa Džej Džej Abramsom“ (zna se ko će tu stvarno da greje stolicu), ali tip je naprosto toliko dobar da ću to čudo pazariti na neviđeno, baš kao i njegovu jedinu preostalu objavljenu knjigu – zbirku priča. A to znači da mi se mnogo sviđa.
ANNO DRACULA (1992) Kim Newman
Šta bi bilo da se Drakula Brema Stokera nije završio hepiendom? Grof bi oženio kraljicu Viktoriju, raširio vampirsku zarazu Ostrvom, a grupica odvažnih agenata iz kluba „Diogen“ pod vođstvom bistrijeg, starijeg brata Šerloka Holmsa, Majkfrofta, pokušala bi da spase Kraljevstvo od sigurne propasti. Anno Drakula je avanturistička razbibriga za leto (i svako drugo doba), raj za horor zaluđenike i visokokalorična istorijska igračka. Centralna figura Princa regenta je monstruoznija nego u izvorniku, a u svakoj i najepizodnijoj ulozi našla se neka pozajmljena fiktivna ličnost iz književnosti ili filma (od lorda Rutvena, preko Fu Mančua do doktorskog tandema Džekil-Moro). Dugo očekivani reprint romana iz 1992. godine koji u novom izdanju sadrži iscrpne fusnote, izbačene scene i nekoliko alternativnih završetaka, poklopiće se sa novim domaćim izdanjem Paladina. Lično sam se dokopao sveže verzije i to ne samo zbog prelepog pakovanja i bonus DVD riznice, već i zato što mi se prva raskupusala do neupotrebljivosti.
TINKER TAILOR SOLDIER SPY (1974) John Le Carre
Krajnje je vreme da se (ponovo) pročita savremeni klasik pre pojave nove potencijalno moćne ekranizacije. Složeniji, depresivniji i ubitačniji čak i od autorovog slavnijeg ŠPIJUNA KOJI SE SKLONIO U ZAVETRINU, ovo je istovremeno raspetljavanje komplikovane misterije, zakulisana igra mačke i miša, i britka kritika savremenog (Zapadnog) društva. Napisano kao pesma, iz pera jednog od najvećih pisaca današnjice, i to ne samo špijunske, već proze uopšte.
WHEN THERE WILL BE GOOD NEWS? (2008) Kate Atkinson
Ponovo pregršt naizgled nepovezanih likova a zapravo sudbinski izukrštanih kao crevca, plus raskošno spisateljsko umeće, daje knjigu koja ne može biti različitija od prve s ove liste. Krimić koji nije sasvim anti-krimić (u smislu npr. Fridriha Direnmata), ali u kojem se život bez smisla i reda surovo poigrava sa svima, sa ubicama i žrtvama, svedocima i slučajnim prolaznicima, policajcima i amaterima, do te mere da temeljno razmontirava žanr. Tužno, smešno, strašno i neodoljivo. Još jedan mejnstrim pisac koji je na obostrano zadovoljstvo zalutao na ovu stranu.
31.07.2011
Rubrika Pop Lit, Huper #444, novembar 2008.
Džejms Kramli (1939 – 2008), svetac zaštitnik detektivske proze u razvratnom, razočaranom post-vijetnamskom periodu, više nije sa nama. Smatrali su ga nezakonitim književnom potomkom Rejmonda Čendlera, velikog poete kriminalističkog žanra, i Hantera S. Tompsona, začetnika psihodeličnog žurnalizma – što Kramlijeve romane čini prvim „gonzo“ krimićima. Drugim rečima, očekujte seks, drogu, nasilje i bizarnost, ali opisane tako poetski ležerno kao da se radi o vrsnoj kantri baladi. Kada je Kramli svojevremeno zakasnio deset minuta na književnu tribinu na kojoj je dočekan kao heroj, vadio se na to da je izgubio sat. Raspoloženi student iz publike pitao ga je ima li predstavu gde. „Naravno“, rekao je pisac. „Izbacio sam ga kroz prozor kola u El Pasu 1978. godine.“
Bio je jedan od tri Veličanstvena Džejmsa iste generacije velikana modernog krimića: pored prepoznatljivog stila „grube škole“ i protagonista sklonih porocima, vezivao ih je još i snažan pečat lokaliteta. Kao što Džejms Elroj savršeno vlada osunčanim i kvarnim Los Anđelesom, Džejms Li Berk egzotičnim jugom, tako Kramliju pripadaju planine, prašnjavi drumovi i barovi Severozapada Sjedinjenih Država. „Kramlija ne čitate zbog zapleta“, kaže književni kritičar Vašington Posta Patrik Anderson. „Čitate ga zbog odmetničkog stava, sirove poezije, scena, pasusa, rečenica, trenutaka. Zbog advokata ’čiji je osmeh bezazlen poput prvog martinija’.“
U svom opusu nema jednog, već dva detektiva. Startovao je sa Majlom Milodragovičem, privatnim njuškalom nama posebno zanimljivog imena, u The Wrong Case (1975), ali je zbog neraščišćenih autorskih prava sa bivšim izdavačem za naredni roman morao da smisli novog, za Amerikance podjednako jezikolomnog, po imenu C.V. Šugru. Ostatak karijere, sve do poslednjeg romana, The Right Madness (2005), vraćao im se na smenu. Budući da su obojica ženskaroši i ljubitelji dobre kapljice (ni šmrkanje kokaina nije im strano), a Kramli majstor upečatljivog pripovedanja u prvom licu, čitaoci su želeli da znaju kako najlakše da razlikuju njegove junake. „Majlov prvi poriv je da vam pomogne“, objašnjava Kramli. „Šugruov je da vam puca u stopalo.“ Što ovaj i radi dok ispituje posebno neprijatnog zlikovca, i to dvaput. „Jednom da mu skrenem pažnju… drugi put da mu dam do znanja da sam ozbiljan.“
06.07.2011
Rubrika Pop Lit, Huper #443, oktobar 2008.
Književni horor već neko vreme nije ekskluzivno igralište dečaka, delom jer žensko spisateljsko oko spremnije odbija da žmuri pred neprijatnom istinom – radilo se o fizičkom (i psihičkom) nasilju, onostranim čudovištima ili „samo“ univerzalnom ljudskom stanju – a delom jer umešnije barata skladnim brakom između užasa i osećajnosti. Upoznajemo kraljice horora danas, izostavivši dežurne gospodarice bestseler listâ koje nam, sve odreda, nemaštovito sišu krv na jedan način – vampirima. Zanemarićemo, dakle, En Rajs, Lorel K. Hamilton, i novu mormonsku visokotiražnu atrakciju za decu i omladinu, Stefani Majer; Šarlejn Haris, još jedna bestseler-mašina, po čijim romanima Alan Bol (Šest stopa pod zemljom) snima televizijsku seriju True Blood za HBO (takođe o vampirima), zapravo je spisateljica krimića. Mnoge su bivše veličine proredile objavljivanje, potpuno napustile žanr ili se preselile u neki drugi. Umesto njih, pozabavićemo se vedetama koje su konzistentno prisutne, prodorne i pismene, ali još nedovoljno popularne. Ne sekirajte se mnogo ako niste čuli za njih. Njihovo vreme tek dolazi.
Polje na kojem sam umro: Čeri Prist
U jednom od savršenijih primera internet-marketinga sa više nego zasluženim pozitivnim ishodom, Pristova je na sebe skrenula pažnju kačeći na blog odlomke iz svoje neobjavljene proze, što je praksa od koje ne odustaje ni sada, posle tri sjajno prihvaćena romana i u papirnom obliku. U trilogiji savremene, ekscentrične južnjačke gotike započetoj kultnim debitantskim Four and Twenty Black Birds, protagonistkinja Eden Mur vidi duhove, što nije prijatna sposobnost ako živite na nekadašnjem poprištu jedne od ključnih bitaka Američkog građanskog rata; kao da to nije dovoljno, mora još da se izbori i sa trulim nasleđem sopstvenog porodičnog stabla. U naredna dva romana, Wings to the Kingdom (2006) i Not Flesh Nor Feathers (2007), sirota glavna junakinja suprotstavlja se sopstvenim vizijama, prirodnim nepogodama apokaliptičnih razmera, armiji zombija i živopisnom stvorenju iz lokalnog folklora. Fathom, prvi tematski samostalan roman Pristove koji se sa nestrpljenjem očekuje krajem godine, mešavina horora i urbane fantastike, obećava epski sukob dobra i zla, između drevne rase čudovišta koja je živela u izbeglištvu od nastanka sveta i netipične heroine zamrznute u kamenu poslednjih osamdeset godina.
Preporučena lektira: Four and Twenty Black Birds (2005)
01.07.2011
Audio nastup od 22.05. 2011. u neuništivom “Pogledu iz svemirskog broda” na Radiju 202.
Prvi put za dugoga staža, domaćin Nevidljivi van studija dok gori crvena lampica.
31.05.2011
Rubrika „Pop Lit“, Huper #442, septembar 2008.
Dočekasmo i to čudo: prve „ozbiljne“ pisce koji su odrasli na naučnoj fantastici, televizijskim serijama i stripovima, a ne stide se to i da pokažu. „Mrzim kada vidim da se velika književna dela guraju u geto, dok se drugima, koja se prilagođavaju pravilima, konvencijama i postupcima onoga što nazivamo literarnom prozom pridaju veća važnost i privilegije. Za mene je sve u uživanju, uživanju u čitanju, a moja definicija tog uživanja je široka, jer obuhvata najraznovrsnija iskustva koja imate dok čitate.“ Ovako glasi svojevrsni manifest „mlade zvezde američke književnosti“ po imenu Majkl Šejbon, koji piše knjige prihvaćene od zvanične kritike i ovenčane zvučnim nagradama, ali ga zbog toga nije sramota da zaluta u žanr ili napiše poneki filmski ili scenario za strip. Jedan je od retkih ljudi od pera koji su gostovali u Simpsonovima, u istoj epizodi sa kolegama kao što su Džonatan Frenzen, Tom Vulf, Gor Vidal i Tomas Pinčon (sa kesom preko glave). Srpska transkripcija njegovog prezimena varira od prevoda do prevoda (Čabon, Šabo), ali se izgovara čisto, „Šejbon“.
MYSTERIES OF PITTSBURGH (1988)
Debitantski roman koji je Šejbon napisao još u studentskim danima kao magistarski rad. Njegov mentor, profesor Donald Hajni, poslao je rukopis svom književnom agentu bez Šejbonovog znanja, a knjiga je postala bestseler koji se poredi sa klasicima poput Na putu i Lovac u raži. Nije loše za prvenac. Govori o odrastanju sina lokalnog gangstera i njegovoj upletenosti u ljubavni trougao između harizmatičnog prijatelja i prevrtljive devojke. Filmska verzija sa Piterom Sarsgardom, Nikom Noltijem, Sijenom Miler i Menom Suvari premijerno je prikazana 2008. godine na Sandensu.
FOUNTAIN CITY (-)
Roman koji nikada nećete čitati bavio se izgradnjom savršenog stadiona za bejzbol. Šejbon je na njemu kulučio pet godina da bi rukopis bacio u smeće, „jer nije odgovarao njegovoj zamisli o savršenom romanu“.
ČUDESNI MOMCI (1995)
Šta je zajedničko za neumerenu konzumaciju marihuane, mrtvog psa u prtljažniku i ukradenu jaknu Merilin Monro? Odgovor: Grejdi Trip, nekada strašan dasa (nagrađivana spisateljska nada), sada samo mlakonja (univerzitetski profesor pred trećim razvodom). A tu je i jedna od najvećih piščevih noćnih mora: roman u nastajanju, onaj koji samo raste i nikako da se privede kraju, monstrum od 2,000 strana (direktna inspiracija – Fountain City!) Prva ruka Čudesnih momaka, savršeno izbalansiranog humorističko-lirskog dela, napisana je u kreativnoj groznici za samo sedam meseci, kao savršeni lek protiv prethodnog gorkog isustva. Knjiga je 2000. godine dobila filmsku adaptaciju kakvu zaslužuje, u režiji Kurtisa Hensona, sa Majklom Daglasom u glavnoj ulozi.
18.05.2011
Pojavila se bucmasta antologija koju smo svi željno iščekivali. Njen izlazak je najmanje dvaput odlagan, ali je najvažnije da je konačno tu. Pokušavam da se prisetim okolnosti u kojima sam dao svoj doprinos.
Prošla godina je počela burno i uglavnom ostala takva do kraja. Žonglirao sam više loptica. Pored standardnih obaveza, bili su tu odlazak pod nož (i čekić, i dleto) u rutinskoj operaciji (koliko su operacije pod opštom anestezijom uopšte rutinske), iscrpni i iscrpljujući rad na pripremi romana za štampu i… odmah posle toga, pisanje priče za treću Paladinovu antologiju, Apokalipsa juče, danas, sutra koju je priredio Goran.
Posle višegodišnjeg življenja s Kičmom noći u glavi i rukama, i posebnog načina rada na njemu, bilo mi je preko potrebno nešto drugačije. Neka vrsta malog, ličnog egzorcizma. U ovoj priči, odlučio sam se za manje planiranja a više čistog, instinktivnog pisanja. Probao sam sve ono što inače ne radim.
Dobro, nije baš da se u njoj ništa ne dešava. I nisam prepričavao doživljeno.
Ali, nema prokletih flešbekova. Nema misli junaka u unutrašnjem monologu, ekvivalenta tzv. thought-balloons. Nema čak ni kurziva . Osim dve pesme, koje su bile neophodne jer je jedan od junaka putujući muzikant, nema referenci ni na pop kulturu.
I čitava je napisana u “omraženom” prezentu.
Naravno, u poređenju s tim kako to rade neki drugi, ovo i dalje deluje kao picajzlinsko kombinovanje, ali meni je važno da sam bio opušteniji nego inače. Da li je stvarno tako, i koliko je to bolje, proceniće čitaoci dobre volje.
Što se sadržaja tiče, želeo sam da odam počast prepoznatljivom postapokaliptičnom svetu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih s kojim su mnogi od nas odrasli. Pobesneli Maks. Uporište. Džeremaja. Samo u Bačkoj.
Koliko god neverovatno zvučalo, nije jedina priča u antologiji koja može da se pohvali smrtonosnom svinjom.
Adrijan Sarajlija, BERLIN BOB
Damir Mikloš, MAJKA SVIH ŠUMA
Milivoj Anđelković, DVOSTRUKI RAZLOG MALE BRAĆE
Miloš Cvetković, RIMEJK
Marijan Cvetanović, STAVROFOR KIPRIJAN
Ranko Trifković, ŠUME BOSANSKE
Darko Tuševljaković, NAPOLJU NEMA NIKOGA
Nastasja Pisarev, PEPEO JE TIHO ZASIPAO GRAD I OVU, POSLEDNJU NOĆ
Biljana Malešević, ČETIRI JAHAČA EVOLUCIJE
Ilija Bakić, BUĐENJE. CREVA. PUT
Oto Oltvanji, BUDI MI SILAN I DOBRO MI STOJ
Aleksandar Gatalica, VEK
Slobodan Škerović, PISMA VANZEMALJCU
Goran Skrobonja, MARTA
Đorđe Pisarev, IN VITAM AETERNAM
Dejan Ognjanović, JAMA
Sanja Pavošević Alisa, POSLEDNJA PRIČA ZA SVET
Zoran Pešić Sigma, PRIČA O MALOJ VRANI
Neda Mandić Spasojević, DIREROVA POSETA
Petar Petrović, SISAJ! SISAJ! SISAJ!
Pavle Zelić, DODIRI
Filip Rogović, RUŽNI SU NAM UNUTARNJI ORGANI
Ratko Radunović, POZNA JESEN U LURDU
Aleksandar Žiljak, ČOPOR
Vladimir Lazović i Ivan Nešić, U TEMELJIMA
-
Search
Polje meduza
Kako sam postao detektiv
Price misterije i magije
Iver
Kicma noci
Crne cipele
