piše:  Vladislava Gordić Petković

Blic Knjiga, 27. jun 2010.

Ulazi li to Vojvodina ponovo u modu sa sve pitom gužvarom i šufnudlama, severnjačkim multietničkim šmekom, tamburicama i kuglofima, sa televizijskim serijama u kojim se takozvani lalinski nespretno imitira? Ili iz mode nikada nije ni izlazila?

Slika Vojvodine u književnosti u vekovima prethodnim bila je neretko svedena na hiperhormonalne frajlice iz Sremčevih romana i Sterijinih komedija. Iza zbijanja šala sa femama  i melanijama krila se svojevrsna nelagoda prema pokušajima urbanizacije. Mlade Vojvođanke činile su se smešnim, ne zbog svojih napora da savladaju nemecki i glasovir, već zbog paničnog nastojanja – da teraju modu.

U blatnjavoj vojvođanskoj varošici iz prve polovine 19. veka moda znači spasonosnu mogućnost emancipacije: tu mogućnost stegnuto patrijarhalno okruženje smatra opasnom i grotesknom, te se pokušaji urbanizacije preko modnih žurnala u “Pokondirenoj tikvi” definišu kao “sedlanje krmače”. Sterijina Fema neveštim podražavanjem života iz raznih “praglorija” kreira tu smešnu, ali preko potrebnu iluziju da se identitet može reformirati a prošlost izbrisati. Koliko god joj glava bila u oblacima, jasno je od čega noge beže: “paorluk” je haos i divljaštvo, a “nobles” ekvivalent sređenog života i civilizovanosti. Fema je, tako, alegorija građanske klase u nastanku; ona mora da izbriše negrađansku prošlost i uroni u iluziju o noblesu kao o drugom svetu i drugačijem, “mikofo” jeziku.  Patrijarhalni svet podržava pretvaranje i iluziju samo kada od toga ima očevidnu korist: u Sterijinoj “Laži i paralaži” zgodni zgubidan prihvata nobles sliku sveta ne bi li se dočepao miraza devojke “zatrovane” nemeckim romanima, a u “Tikvi” se Feminoj iluziji povlađuje od trenutka kada patrijarhat shvati da lukavstvo ubija žene u pojam bolje no čizma u bubreg.

Vojvodina se u proznom svetu ne locira uvek kao mesto humora, nego i kao mesto jeze. U romanu Ota Oltvanjija “Kičma noći”, Subotica dobija svoje makabr izdanje. Doduše, ni strah i drhtanje u Sabadki ne mogu proći bez izvesnih opštih mesta: hotel u centru grada izgleda kao “taština hroničnog trošadžije”, dok primer “bačvanskog gostoprimstva”, policijski inspektor, nosi nadimak – Gomboc. Ovo “ime knedle” priča vic o Švabi na bunaru. Kao što znamo, Lalu u ratu muči jedino žeđ šunkom izazvana; ali taj se ikonični hedonizam kod Oltvanjija ne koristi da se još jednom srbijanski ismeva mirotvorstvo – naime, u trenutku kad priča ovaj vic, Gomboc u zasedi sa lajavom beogradskom inspektorkom čeka sletanje seksi vampiruša na subotički aerodrom.

Read more

Politika, 26. jul 2010.

piše: Jasmina Vrbavac

“Okultni triler” kako je u podnaslovu bio definisan Oltvanjijev roman Crne cipele, jeste najpribližnija definicija koja bi se mogla pripisati i njegovoj drugoj knjizi, Kičma noći, ali je u novom romanu žanrovska mešavina krimi-horora podelila prostor sa antiutopijskom slikom srpske stvarnosti i dovela Oltvanjija do samog ulaza u mejnstrim tokove srpske književnosti.  U obilju likova, tema, glavnog i sporednih zapleta, on uspeva da održi napetost do samog kraja ali i da pokrene brojne neuralgične teme iz bliže i dalje prošlosti srpskog političkog života, da vešto aludira na neke konkretne događaje (ubistvo predsednika, uticajan pisac u političkom životu, uloga medija u društvu, veza između kriminalnih bandi i političara, tabloidizacija društva…), kao i da uobliči neke od najbolje profilisanih likova domaće književnosti – policajce, novinare, tv-voditelje, pisce i političare koji nisu samo tipski karakteri. Najbolje stranice svakako pripadaju likovima glavne junakinje, policajke i njene majke kao i njihov međusobni odnos koji bi mogao biti dostojan ozbiljne analize u okvirima rodnih i feminističkih studija. Kičma noći je, dakle, mnogo više od ukalupljene žanrovske sheme, a pitoreskni likovi krećući se kroz antiutopijski pejzaž prepoznatljivog beogradskog horora (i u bukvalnom smislu reči, a ne samo kao književnoteorijske odrednice) furizono zapliću i raspliću radnju kroz “suze i smeh” ne dopuštajući ni trenutak predaha.

Read more

U finom društvu u preporuci Politike za “knjige za leto”.

“Сада и овде, треба читати оне књиге које у вишегласју проналазе равнотежу, од принципа освете до помирљивости, од одметништва до сагласја и разумевања тока ствари; треба читати и субверзивне књиге у којима пловимо „незнаним морима” и искрцавамо се на „дивљачким обалама”, све у потрази за душом. Лето је право време за такве пустоловине.”

Recenzija u nedeljnom dodatku Blica, “Knjiga”, od 11.07.2010.

Kičma noći
AUTOR: Oto Oltvanji
IZDAVAČ: Samizdat B92
BROJ STRANA: 524
ISBN: 978-86-7963-349-1
POVEZ: Mek
CENA: 756 dinara

piše: Vladislava Gordić Petković

OVO JE KNJIGA: o tabloidima i novinarima koji nestaju; o vampirušama iz dijaspore i muškarcima koji su prerano postali “ispušene muštikle”; o grubim kriminalcima i lepim ženama; čak i o akademicima, o tipično balkanskom porodičnom paklu, izgubljenim iluzijama, o “bensedin-predsednicima”. Oltvanji je u ovu obimnu knjigu upakovao toliko mnogo motiva naše stvarnosti i žanrovskih bravura iz horora i krimića, da je vredi ne samo nositi na duži odmor, nego i čitati u više navrata i iz više perspektiva – kao socijalnu hroniku i kao tvrdi krimić, kao erotski triler i studiju o balkanskom muškarcu, kao političku perverziju i koljačku rapsodiju.

ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE: Obilje. Njena prednost i mana jeste to što u njoj zaista svega ima, do prelivanja…

PRVA REČENICA GLASI: “Noć je krojena po meri sna, a kad spavaš bliži si smrti.”

POSLEDNJA REČENICA GLASI: “Dok je slobodno šetao po suncu, mogao je sebi mirne duše da priušti da se ne obazire na flekice koje mu igraju pred očima, na kožu koja bridi i crveni, na blago povišenu telesnu temperaturu, jer mu je doba dana u glavi bilo zauvek ponoć.”

KADA BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: na početku, mešavina mlakog piva u zelenoj flaši i nespretno razmenjenih nežnosti u kojima se izbegava poljubac, jer usne imaju ukus pepeljare. Kako dugo čitanje odmiče, ukus se popravlja!

PRONAĐITE SLIČNE KNIGE: kod “dve Mirjane”, Novakovićeve i Đurđevićke, već ste imali masovne ubice i prerano ogrubele policajke. Oltvanji efektno nastavlja kriminalizovanje i hororizovanje “balkanskog Pariza”, a ni Subotica u svom makabr izdanju ne izgleda loše.

PREPORUKA ZA ČITANJE: Na zadnjem sedištu službenog automobila, na relaciji Bogota-Bogatić…

Goran Skrobonja, posle čitanja.

“Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.”

Prikaz Vladimira Arsenića za e-novine.

“Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.”

Ima spojlerčić il’ dva. Mislim da se u kritici jednog romana može i bez trešovanja nekog sasvim drugog.

Blic, 15. 06. 2010.

CIRKUS

(Oto Oltvanji, Kičma noći, Samizdat B92, 2010)

piše: Vesna Trijić

U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je “Kičma noći”, za razliku od precenjenog “Konstantinovog raskršća” Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.

Napominjući da se sva radnja dešava noću i da u mraku sve izgleda drugačije (strano, otuđeno), pripovedač sugeriše da smisao ovog romana ne treba tražiti u njegovom fantastičnom, već egzistencijalnom sloju. Postoji čitalačka perspektiva iz koje njegove pričljive aždaje koje gutaju ljude u komadu, uglađeni građani zverskih apetita i sitne ribe mučene savešću postaju cirkuski urnebesni. I sam narator, previše govorljiv i prečesto u sukobu sa dobrim ukusom, poput kamere iz Vladušićevog “Forwarda”, neguje karnevalski humor koji je, pretvarajući užasno i nepodnošljivo u smešno i nakaradno, najadekvatniji izraz (naše) generacije iz sedamdesetih čije su sve pobede (bile) plišane, na rečima, u ironijskom otklonu.

Najgora greška ovog romana je kompoziciona: uvod zauzima čak 150 strana, jedna od glavnih ličnosti postaje epizodna, zaplet nije koherentan. Sažimanje je majka dobrog pisanja.

“Znači, Fejsbuk laže.”

Tako je pre neko veče tribinu posvećenu Kičmi noći u Društvu ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić” otvorio Žarko “Zakk” Milićević, aktuelni predsednik društva, misleći na neusklađenost između najavljenog i stvarnog broja posetilaca.

Kiša, rekla bi nekadašnja izborna komisija.

U svakom slučaju, dvadesetak prisutnih – uglavnom ne sa pomenute liste – slobodno se uključivalo u ćasku, šala je šalu stizala i, uopšte, veče je prošlo lepo. Kupljeno je pet primeraka po povlašćenoj ceni.

Detaljniji izveštaj iz pera Nevidljivog:

Razgovor je počeo “od početka” i to je bila prilika da Oto kaže: “Meni čitanje nije bilo dovoljno”, opisujući svoju mladalačku zagrejanost za svet stripa i knjiga, te je ubrzo počeo i sam da crta i piše (jednog Bleka i Kapetana Mikija u sveski na linije) da bi potom prešao na sopstvene junake (tri vesterna) i konačno se odvažio da se oproba u krimiću (velika sveska na kocikce, podeljene strane na dva stupca). Sa prekucavanjem svog dela, kako sam kaže, naučio je značaj “druge ruke” te se sa nepunih 16 godina pojavio u novosadskom Dnevniku da ponudi svoje delo u ediciji X-100. Njegovo delo je prošlo i tako je postao najmlađi pisac koji je tu objavio nešto svoje – naravno, pod pseudonimom.

“Rastislav Durman je bio recenzent i predložio je Dnevniku da napravi ugovor i da se radi serijal”, priseća se Oltvanji, koji je tada već imao sinopsise i naslove za desetak nastavaka. Međutim, na objavljivanje svog prvenca čekao je tri godine (svake godine je bio u Dnevnikovom planu), i u međuvremenu je prestao da piše. Konačno je 1989, i to od jednog druga, saznao da mu je taj prvi roman konačno objavljen.

Nastavak spisateljske karijere je bio sa dolaskom u klub “Lazar Komarčić”, a odatle je već ljubiteljima fantastike prilično poznato šta je i kako Oto pisao.

Kada je reč o samoj Kičmi noći, za nju Oto kaže da je velik i komplikovan roman, te da je imao ključne scene, ali je trebalo osmisliti ono između njih. Ako se zna da Kičma noći ima tri junaka, sedam dana tokom kojih se radnja zbiva i veliki broj drugih aktera, uz ukrštanje junaka koji se ne poznaju, ali se njihovi životi prepliću, onda je razumljivo kada Oltvanji kaže “pokušao sam da žongliram sa mnogo elemenata”.

Po svemu sudeći na treći (zvanični) roman Oltvanjija neće se dugo čekati, pošto je već počeo da sklapa zaplet. No, pre njega možda bi mogla da se pojavi i zbirka priča (materijala ima za dve, ali pošto se one slabije prodaju nego romani…). U svakom slučaju, u svom narednom romanu Oltvanji će probati da bude što realističniji, a fantazijski element će predstavljati “sreća”, tačnije kako se svako od nas odnosi prema sreći – da li je to nešto natprirodno ili obična slučajnost. Nešto više od toga mladi pisac nije želeo da otkrije.

Četvrtak, 27. maj, matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”, 19.30h.

Razgovor vodi Željko Obrenović.

Koliko geek-ovskih informacija možete da podnesete za jedno veče?

…dobiješ ponedeljak, tri dana nerada. To je ona najgora varijanta.

Ali, ove godine, dobri ljudi iz subotičkog Fokusa pozvali su me da održim promociju Kičme noći na, ako sam dobro prebrojao, osmom Trenchtown-u, festivalu koji već neko vreme podseća na naglo izdžikljalog mlađeg brata EXIT-a.

To je poziv koji se ne odbija. Za prvomajski uranak, uprtiću na leđa ranac pun svojih knjiga koje će moći da se nabave po superpovlašćenoj ceni i krenuti put etno kampa na Paliću. Putem kojim se sve češće ide.

Iste večeri u pola osam, duboko u šumi, moj domaćin, zemljak, kolega-pisac i muzičar Darko Kovačević i ja pokušaćemo da budemo krajnje konstruktivni, podnošljivo smešni i dostojno zagrevanje pred nastupe bendova kao što su Autopark, Nežni Dalibor, Sunshine i Darkowood Dub.

Doduše, bolje pašemo uz rakiju.