Rubrika „Pop Lit“, Huper #438, maj 2008.
Pije, puši, piše – stripove. I hramlje. Ipak, Warren Ellis nije „samo“ strip-scenarista (a ni istoimeni, bradati violinista Nicka Cavea). Piskara još i za grafičke novele, video-igrice, animirane i D2DVD filmove, televizijske serije i „sve za šta može da vam uzme novac“. Pored toga što je opsesivni radoholičar – često nauštrb sopstvenog zdravlja – on je i dežurni dekonstrukcionista, nabrušeni komentator i virtuelni kolekcionar šarolikih ludosti modernog, supkulturnog cirkusa. Od leta 2007, i „pravi“ pisac.
Kaže da ga na nogama održavaju „red bul“, viski i štap (koleno otkazuje još od fatalne srednjoškolske ragbi utakmice). Jeste tehno-fetišista, ali, za razliku od većine pozera, iz savremene tehnologije izvlači maksimum praktičnosti: poput nekakvog futurističkog ratnika, po nebrojenim džepovima vijetnamke nosi smartfon, tastaturu na razmotavanje, mp3 plejer, mobilni skener. U trenu će na internet okačiti nadahnutu, besnu kontemplaciju ili vam dozvoliti da zavirite u sveži odlomak najnovije kreacije gde god bio u tom trenutku (najčešće u nekom pabu u jugoistočnoj Engleskoj). Jer piše u pabu. Smeta mu obična kućna prašina, kaže.
Warren Ellis mu zapravo dođe nešto kao ovomilenijumska verzija žive legende naučne fantastike, Harlana Ellisona, a sličnosti ne prestaju kod prezimena ili tema koje obojicu tište: kao i stariji kolega, Ellis je enfant terrible samo kada to želi da bude, odbijajući da se svede na pukog galamdžiju i skandalmajstora – brzo mu dosadi sve osim destilovanog stvaranja. Kada mu je veliki izdavač DC Comics prigovorio povodom epizode Hellblazer-a u kojoj je nekonvencionalno ali iskreno vivisecirao autentični američki izum puškaranja po školskim hodnicima sa tragičnim ishodom, pokazao im je srednjak i napustio serijal. Tek tako.
