Vredni hroničar Mirčez, sa neiscrpnom riznicom raritetnih koncertnih, demo i niskotiražnih snimaka koju velikodušno deli sa svima nama na alter-malter, iskopao je i ovu ludost. I zamolio za propratni tekst.

“Pektopah” je omiljeni primer lingvističara za sukob kulturnog konteksta. Tako bi, naime, neki zalutali stranac iz Zapadnog sveta pročitao naš ćirilični natpis za “restoran”.

Sredinom nezgodnih devedesetih, u zemlji Srbiji, pokrajini Vojvodini, gradu Subotici i predgrađu Aleksandrovo (Šandor), kada smo nas više od pet a manje od deset imali dvadeset i kusur, ovaj primer bio je još potentniji.

Nismo svi rodom bili iz Šandora, ali u njemu smo snimili naše “stvari”. Preko mikrofona koji je visio s lustera. Lupajući na bubnju koji je zamenjivala kartonska kutija od sintisajzera.

Svi žele da budu muzičari. Svi žele da budu u društvu muzičara. Čak i ako ne znaju da sviraju i pevaju. I pogotovo tada.

Danas mogu da se pohvalim da sam u jednom periodu života bio u istom bendu kao i Mihajlo Rodić Miške, pevač, gitarista i kreativna snaga kasnije malo popularnijeg Pionir 10. Ako je i bilo iz zajebancije, meni je više nego dovoljno.

Hvala bogu na dobrom viskiju. Pored toga što je efikasno ubio tremu, na svojoj koži sam osetio zašto se David Yow, pevač The Jesus Lizard, oduvek plašio da se neće uživeti ako na scenu ne izađe “podmazan”.

Bili smo bratska ispostava eksperimentalnijih Djuti fri šop bojsa jer se nekoliko članova preklapalo ili rotiralo. Jeste, mi smo oni koji su imali komercijalne pretenzije. Da smo znali da sviramo, zvučali bismo kao nekadašnji bend iz Sijetla, jedan drugi, po imenu TAD. Ali, s izuzetkom Mišketa, znali smo da sviramo manje od The Ramones, pa smo zvučali kao Pektopah.

Hvala bogu na alternativi.

9. Festival fantastične književnosti, Pazin, Istra

Nije bilo potrebe za kačenjem znaka na kvaku, jer smo najmanje vremena provodili u sobama skockanog, simpatičnog pansiona „Laura“. Čak se i spavalo kraće nego obično, iako sam bio na stalnoj rezervi (moglo je a nije moralo imati veze s obližnjim zvonikom koji se stidljivo javljao svakih petneast minuta, a za nekim zvonio iz sve snage na pun sat). Šta se onda radilo? Jelo, uglavnom. Fažol, tartufi, ćuretina, pršut. Popio sam toliko biske, istarske rakije od imele sa kojom sam već imao bliski susret prošle godine, da mi je jedan od domaćina iz opako efikasnog organizatorskog dvojca Šišović-Grdinić nadenuo instant nadimak, istovremeno mi poklonivši savršen naslov za priču za narednu zbirku FFK-a posvećenu turizmu. Ah, ti turisti. Ne možeš sa njima, ne možeš bez njih.

Pogled sa terase sobe nije dobacivao do Pazinske jame koju je Žil Vern prikladno iskoristio za bekstvo svojih junaka iz ćorsokaka u romanu Matijas Sandorf (1885), ali se makar radilo o istoj uvali. Uskočiš li u tu Vernovu rupu bez dna, posle putešestvija podzemnim tokovima i prolazima, izronićeš u dolini reke Raše na istoku (dokazano) ili u Limskom zalivu na zapadu (mit). Ili, možda, na nekom trećem mestu.

Prve večeri su na platou pred pazinskim Kaštelom knjige predstavljali gosti iz Zagreba, Zenice, Rijeke i Beograda (Ivana D. Horvatinčić, Pegazari; Adnadin Jašarević, Mit o Heleni, plus, sa Borisom Švelom, antologija (Fan)tom; Irena Hartmann i Zoran Krušvar, fanzin Eridan, plus nova riječka nagrada za SF; Pavle Zelić, Poslednja velika avantura; Irena Rašeta, Cabron; Goran Skrobonja, Čovek koji je ubio Teslu). Tokom razgovora o Kičmi, u startu je, iz najbolje namere, miniran moj plan da prepričam sadržaj romana od preko petsto strana za manje od minut uz pomoć čačkalice, ali je i nešto konvencionalniji „tokšou“ pristup MC Šišovića radio posao. Stekao sam utisak da sam prošao jeftino, jer je ostalima postavljeno bar po jedno škakljivo pitanje, ali nisam ni morao da budem pitan ništa posebno kontroverzno pošto sam glatko i neslavno pao na tako prostoj stvari kao što je brzinsko pretvaranje dinara u kune (kad smo se dotakli frapantnih razlika u cenama knjiga preko granice).

Jure Grando je prvi vampir koji je dozvolio sebi da bude zabeležen u istorijskim dokumentima. Ikad. Igde. Živeo je u 17. veku u selu Kringa, nedaleko od Pazina, a po povratku iz groba manje ga je zanimala ljudska krv a više bokačovski seksualni nestašluk. Sve dok ga, naravno, devet vampirolovaca nije kosirom skratilo za glavu (bukvalno), pošto je na njemu zatajio stari dobri kolac. U 21. veku, harizmatični Jure je dobio stranicu na Fejsbuku , muzej i kafić po imenu „Vampir“, ali sigurno nije bio toliko opasan kao istoimeni koktel koji se u potonjem služi.

U Grandovoj rodnoj Kringi, učestvovali smo u evropskom projektu građenja kamenog zida koji će spojiti dva susedna mesta. Nisam jednom čuo komentar među piscima, urednicima i ilustratorima da zid možda nije najidealniji izbor za simbol zajedništva, ali, bilo kako bilo, svako od nas se dohvatio kamena, odabravši oblik koji mu najviše odgovara , i posadio ga u tkivo budućeg zida. I za to dobio sertifikat.

U Višnjanu nas je čekao spomenik u vidu funkcionalnog ekvatorijalnog sunčanog časovnika koji ne samo da pokazuje tačno-tačno vreme, već je pravi mali astronomski  (i astrološki) multipraktik. Pošto su nas u starom gradu zabavili autori iz zbirke posvećene zvezdama predstavljajući svoje priče (Jadrejčić, Blažić, Selan, Jašarević, Vlahović, Žiljak, Tenjer, Dešković, Rendić, Stojiljković, Fančović, Grdinić, Zelić, Švel, Bogdanović), posetili smo glavnog „krivca“ za izbor ovogodišnje teme, novu Zvjezdarnicu na Tićanu. To je jedno od onih mesta koje unižava svaku fikciju, za šta nemale zasluge snosi neverovatni Korado Korlević, rezident astronom. On poseduje naučničku strast koju sam video još samo na filmu, a i tamo ne tako skoro. Sama opservatorija smeštena je na neovozemaljskoj lokaciji, okružena šumom, ispod prezvezdanog neba, pod budnim okom replika stećaka a la Stounhendž (moćno). Evo, već se psihički spremam za prolazak asterioda „za dlaku, šinko“ 2029.  (mašiće nas za bednih 30.000 kilometara) i direktan sudar sa jednim drugim 2036. godine. Gde je Brus Vilis kada je najpotrebniji?

Za putovanje do Pazina, na 9. Festival fantastične književnosti, da vidim tu Vernovu rupu.

Spakovao najvažnije: beležnicu zbog koje uvek izgledam kao špijun, ajpod nakrcan ranim Sub Popom i kupaći.

Koristiće verovatno samo prvo.

Dobio ČOVEKA KOJI JE UBIO TESLU sa dragom, nesebičnom i nemogućom posvetom. I belegom od rođenja koji liči na otisak štamparevog palca, što knjigu čini unikatnom i potencijalno basnoslovnom. Šteta,  jer nije na prodaju.