Pre desetak godina, kada je naprasno postalo dostupno, bacio sam se na masovnu internet kupovinu svih onih polovnih, teško nabavljivih knjiga koje sam želeo od detinjstva a za koje sam verovao da ih nikad neću držati u rukama. Nisu bile skupe, često sam imao sreće da ih dobijem očuvane, a u većini slučajeva bi sami naslovi opravdali ili prevazišli moje idealizovane predstave o njima. Samo bi ponekad stigao izobličeni ili “mirišljavi” primerak, ili, kao u slučaju THE MAGIC MAN Čarlsa Bomonta – uz Ričarda Metisona jednog od dvojice mladih pisaca koje je Rod Serling prve zvao kao pojačanje za neku tamo seriju ZONA SUMRAKA – korica koja se lepi za prste ili druge knjige na polici usled nekakvog hemijskog procesa započetog daleke 1965. ili zbog mesta na kojem je držana. Posle neuspelih pokušaja čišćenja, u očajanju sam dohvatio nekakav šareni, ogromni promotivni poster iz novina i od njega nasumično iskrojio omotač za školsku svesku da bih knjigu zaštitio od okoline i okolinu od nje. I evo, toliko godina kasnije, vidim da je slučajno dobila novu, dostojnu koricu. Traktor kao papuča? Dođe mi da saznam ko je autor, iskoristim crtež kao naslovnicu za nešto svoje.

Časopis Koraci #7-9, 2013.

Na poziv EU info centra (EUIC), koji od prošle godine na beogradskom Sajmu knjiga organizuje, između ostalog, kreativne radionice za osnovce i srednjoškolce, učestvovao sam u jednoj potpuno novoj vrsti manifestacije: svakog dana Sajma, po jedan pisac (Mileta Prodanović, Srđan Tešin, Mihajlo Pantić, Muharem Bazdulj, Srđan Srdić i clumsy moi) započinjao je priču na temu domaćeg iskustva s Evropskom unijom, a grupica odabranih tviteraša ju je na licu mesta, u roku od sat vremena – brzina je tu bila od presudnog značaja – nastavljala neizmeničnim tvitovima. Zainteresovani su mogli da prate šta se dešava uživo ili na Tviteru, preko heštega #euprica.

Format u kojem će moji kolaboracionisti raditi poznajem zato što i sâm, eto, ponekad tvitnem, ni izbliza onoliko koliko bi možda trebalo, ponekad čak i priču u dužini jednog tvita (best of sakupljen ovde), a najviše zato što me je svojevremeno oduševila pripovetka “Black Box”, koju je za Njujorker u tvitovima napisala jedna od mojih omiljenih spisateljica Dženifer Egan.

Dakle, u pisanju sam pazio da priča bude u prvom licu i prezentu, jer se tako štede dragocena slovna mesta, da sve rečenice mogu same ili logično grupisane da stanu u 140 karaktera, da čak i van konteksta stoje same za sebe kad god je to moguće. Naglasak sam stavio na radnju i zaplet, više nego i inače, jer sam znao da će svima biti dobar podsticaj da se priča potera napred napred napred.

Državljane EU odlučio sam da dovedem kod nas umesto da naš čovek putuje u tuđinu, jer sam smatrao da tematski može biti podjednako intrigantno i indikativno. A kad su već, mučeni, tu, što ne bi posećivali neobična (izmišljena?) mesta, drugačija od dežurnih zamki za turiste na koje smo već oguglali i mi i oni.

Junake iz Nemačke i Italije nazvao sam po slavnim filmskim kaubojima iz tih zemalja, Horstu Buholcu (Sedam veličanstvenih) i nedavno preminuloj zvezdi špageti vesterna Đulijanu Đemi, jer mi se činilo banalnim da se zovu “Hans” i “Luiđi”.

I tako sam uradio svoj deo “Manje poznate karte zemalja van evrozone za hedoniste”, priče koja se prekida kad je najzanimljivije.

Moje je bilo da se u dogovorenom terminu, 25. oktobra posle podne, pojavim na štandu EUIC-a i manje-više kao pasivni posmatrač uživam u onome što sledi. Je li bilo teško pustiti priču u ovaj surovi svet tako nezbrinutu? Nije. Između ostalog, i zbog toga što me je zanimalo šta će pobuditi kod drugih. Učesnicima sam rekao da im je svečano predajem, sada je njihova, mogu da rade s njom šta hoće, ali šta god urade, neka paze da ne umre. Ona je sada pomalo Tamagoči.

Tviteraši – Iva Tanacković, Svetlana Stefanović, Miss Coffeeholic, Mladen Savković i Viktor Marković – savet su shvatili na pravi način. Bili su odlični. Priču su dovršili, zaokružili i obogatili, podarivši joj dostojan i dostojanstven kraj, ostajući verni predlošku na koji su se nadovezivali. Na kraju sve to izgleda kao prava priča, a ne tek zabavni eksperiment.

A koliko je samo zabavno bilo. Prebacivanje kreativnih vrućih krompira u susedno krilo, šašave digresije, genijalna rešenja za izvlačenje iz ćorsokaka, čak i izvorni saspens. Brzo smo shvatili koliko je na štandu u dramskom i praktičnom smislu nedostajalo zvonce s hotelskog pulta kojim bi tviteraš označio da je gotov i dao zeleno svetlo sledećem nosiocu štafete (eto predloga za EUIC, ako forma zaživi u budućnosti).

Svaki od učesnika imao je neprocenjiv doprinos sadašnjem izgledu priče i bar jedan tvit zbog koga smo svi pali pod sto. U međuvremenu je, u duhu Hičkokovog “mekgafina”, skovan termin “šušte jablanovi”, da obeleži onaj trenutak kada radnja prosto mora da tapka u mestu. Za njeno dobro.

U rezultat možete da se uverite i sami. Živeli.

Na štandu EU info centra na beogradskom Sajmu knjiga, od 20. do 27. oktobra posetioci će moći da prisustvuju prvom Tweet-Up zajedničkom pisanju kratke priče. Mileta Prodanović, Srđan Tešin, Mihajlo Pantić, Muharem Bazdulj, Oto Oltvanji i Srđan Srdić će, svaki u svom danu, započeti po jednu priču, a šest tviteraša ih u roku od sat vremena nastaviti ili završiti.

Vreme, 19. septembar 2013.

Protekle godine povremeno sam izbacivao pričice u tviter formatu, a sad ih sakupio ovde na jednom mestu, za one koje su propustili, koje takve stvari zanimaju ili koji nemaju pametnija posla (a i ako imaju, čitanje im neće oduzeti mnogo vremena).

Uglavnom je naučna fantastika, ali ima i neodredljivih bizarnosti. Nisu toliko pokušaji pisanja nove mikro priče (knjiga spala na 140 slovnih mesta), koliko da se u taj skučeni prostor strpa čitav roman – čiji ćete sadržaj posle u svojoj glavi popunjavati sami.

Ima više ili manje spretnih, još je to većinom eksperimentalna postavka, mentalna vežba između rada na mnogo dužim formama, do te mere da kad vidim nečiju koja mi se dopadne često ne umem da objasnim zašto.

To je za sada najviše čemu mogu da se nadam od vas kada budete čitali moje.

Shvatio sam koliko dobrog operatera imam tek kad mi je telefon zazvonio duboko u vampirskom podrumu, dok sam prislanjao kolac i dizao čekić. __________________________________________________________________________________________

U ruci joj se topi kvaka od vanile, moj viski ima ukus čokolade. Problem s kojim upada svačiji je: muž poslastičar na samrti je prokleo grad.

__________________________________________________________________________________________________

Dok alarm prijavljuje slomljeno srce, stavljamo kacige, sedamo u kapsule i lansiramo se u osvetničku misiju kroz suzni trakt domaćina.

__________________________________________________________________________________________________

Pustih komarcu krv, nezdrava joj boja, shvatam tad s jezom, pa ta krv je moja!

___________________________________________________________________________________________________

Svet nije stao zbog nuklearnog rata, nestašice goriva ili zombija. Svi su dobili istu poruku i istovremeno krenuli da kucaju odgovor.

___________________________________________________________________________________________________

Gospođu Mjesec je zgazio neko kome je gospodin Sunce išao u oči.

___________________________________________________________________________________________________

“Plašiš se?” pita me unuk kad sam se vratio s Onkologije. “Ne”, kažem, ali mi ne veruje. A plašim se manje nego kad sam pokisao 1. maja 1986.

___________________________________________________________________________________________________

“Niste normalni, jutros niste uključili zrikavce za turiste!”

(Recepcioner trči, spušta sklopke)

ZR ZR ZR

“Dobro je, mislim da nisu primetili.”

___________________________________________________________________________________________________

Poslednji čovek na Zemlji iz navike otvara Fejsbuk:

(1) Notifikacije

Prvi Kontakt Drugi Profil želi da budete prijatelji.

___________________________________________________________________________________________________

Dok spava, u njenoj koži dočekujem mušteriju, jer ne trpim da je s drugim.

Dok misli da spavam, stižem u koži mušterije, jer ne trpim da je s drugim.

“First, there has to be a strong sense of story. I want to be intrigued by wondering what is going to happen next. I want the people that I read about to be in difficulties – emotional, moral, spiritual, whatever, and I want to live with them while they’re finding their way out of those difficulties.

Second, I want the writer to make me suspend my disbelief… I want to be in some other place and scene of the writer’s devising.

Next, I want him to have a bit of magic in his prose style, a bit of unobtrusive poetry. I want to have words and phrases really sing.

And I like an attitude of wryness, realism, the sense of inevitability.

I think that writing – good writing – should be like listening to music, where you identify the themes, you see what the composer is doing with those themes, and then, just when you think you have him properly identified, and his methods identified, then he will put in a little quirk, a little twist, that will be so unexpected that you read it with a sense of glee, a sense of joy, because of its aptness, even though it may be a very dire and bloody part of the book.

So I want story, wit, music, wryness, color, sense of reality in what I read, and try to get it in what I write.”

Dobri momci iz „Laze Komarčića“ zamolili su me da priložim priču za njihovu novopokrenutu klupsku antologiju Anomalija. Vredan projekat, dobro ime, prvi tom je imao sjajnu naslovnicu (Bob), što da ne. Ispostavilo se da mora „čisto“, preko konkursa, te je u međuvremenu palo i neko glasanje. „Der Tunnel“ je treća iz triptiha priča koje sam pisao u cugu jesenas, udovoljivši svom tadašnjem porivu za malo stare dobre tomidžeri jurnjave.

Pod budnim okom urednika Miloša Cvetkovića, žiri je žirirao u sastavu: Tijana Tropin (TT), Spomenka Pululu (SP), Kristina Obrenović Gilmour (KO), Miodrag Milovanović (MM), Aleksandar Marković (AM), Bojan Butković (BB) i Žarko Milićević (ZM).