30.08.2015

Piši o ______, tri četiri sad!

posted by admin

in blog

yellow

Televizija. Urbane legende. Apokalipsa. Turizam. Vampiri. Hoteli. Vino. Čitanje novina. Teorije zavere.

Poslednjih godina zvali su me da priložim priču na sve ove teme, za antologije, književne časopise, nedeljnike i konkurse. Ako pišete kratku prozu, velike su šanse da će nešto slično tražiti i od vas.

Kako uvek imati spreman odgovor na ovako široka pitanja? Kako uopšte uraditi pismeni zadatak na zadatu temu, ako već ne postoji mogućnost da odaberete slobodnu? I zašto se to razlikuje od neke druge vrste pisanja?

Zanemariću ovde problematiku rokova (ponekad podsticajnih, uvek nezgodnih), jer kad počnete  ozbiljnije da se bavite pisanjem, pristajete na to da sami sebi zadajete domaći zadatak do kraja života i uglavnom naučite da poštujete vremenska ograničenja: ako previše puta zakasnite, niko vas više neće zvati na žurku.

Mislim da je najvažnija svest o tome da ćete se naći u društvu kolega koji će pisati o istom. Budući da će vas čitati u tom kontekstu, zajedno s ostalima, želećete da se istaknete ili bar da se ne ponavljate – ali i da previše ne štrčite; idealno je biti jedinstven a komplementaran, zapamćen kao pojedinac koji je dobro igrao za tim.

Kako to postići? Nije loše pokušati prokljuviti suštinu teme. Šta ona znači u univerzalnom smislu? Kako su se, na primer, hoteli razvijali kroz istoriju? Šta je ono što ih izdvaja iz porodice drugih stambenih objekata? Tek kad to apsolvirate, možete preći na pitanje šta hotel predstavlja nekom konkretno: osobi koja je u hotelu prvi put, ili u njemu živi, ili toliko često u njemu boravi da ga više ni ne primećuje. (Možda recepcioner? Ili vlasnik? Što da ne.)

Uvek je korisno temu napasti iz jedinstvenog ugla. Ako je logičnije sagledati je iz ptičije perspektive, osmotrite je za promenu iz žablje. Ili sa strane. Ili kroz noge. Neke teme, kao što su, recimo, vampiri, maltene više ni ne mogu da se rade drugačije. Ne znam, iz očaja namestite da šačica ljudi lovi razmnožene vampire i pretvara ih u ljude, ali da zbog toga nisu nimalo simpatični. Ili već nešto.

Uopšte uzev, neočekivano je dobro: ako je na dnevnom redu apokalipsa, što to ne bi bila neka lična katastrofa; na kraju krajeva, ne treba vam globalna nepogoda da biste se osećali kao da je smak sveta (taktika koju su primenili neki pisci u antologiji na tu temu i isplatilo im se).

Ako niste pisac koji i inače razmišlja pomereno – što znači čovek koji razmišlja pomereno, u kom slučaju je za vas ovaj tekst suvišan – ključno je najčešće se ne odlučivati za prvo što vam padne na pamet (po mogućstvu, ni za ono drugo.) Što se mene tiče, obično se trudim da u istoj meri kombinujem promišljanje i instinkt.

Evo kako je to izgledalo na jednom skorašnjem primeru. Kada mi je urednik Goran Skrobonja saopštio da za svoju prošlu tradicionalnu tematsku antologiju želi priče o teorijama zavere, odmah sam znao o čemu ću pisati: kako su izvesnog Josipa Broza, dok je još bio poznat samo kao Valter, u Rusiji 1936. godine, zamenili nekim drugim. Što baš to? Zato što ne isključujem mogućnost da je istina, zato što je zavodljivo, zato što je zavera nad zaverama koja se tiče svih nas.

Imao sam od starta prilično jasnu sliku o tome o čemu će se u priči raditi, što mi se ne dešava često, te sam brzo skicirao zaplet: pet poglavlja u pet scena sa po dva lika u svakoj, radnja se odvija unazad, svako sledeće poglavlje dešava se nedelju dana pre i tako dok ne sklopimo sve kockice. Moja teorija zavere spajala je nekoliko postojećih u, nadao sam se, jednu svežu.

Odlagao sam, međutim, samo pisanje jer nisam osećao da je to to. Najviše me je kopkalo što je sve skupa zvučalo kao prosečna epizoda Dosijea Iks, a takvih ima koliko hoćete, nema veze što je vaša smeštena u Moskvu, Sibir i Kumrovec.

Pored toga, imao sam utisak da priču ne bi razumeli čitaoci koji nisu odavde, da sam izgubio na univerzalnosti, a da sve bude gore, ni svakom našem čitaocu ne bi bila jasna, pošto je u velikoj meri podrazumevala određeno predznanje. Obično vas niko ne obeshrabruje da budete lokalno prepoznatljivi, ali, eto, može se biti i suviše lokalan.

I toliko me je to mučilo da sam, pred kraj roka, odlučio da sve što imam bacim i krenem ispočetka. Znao sam da bi me nakon priče koju sam već imao u rukama – a nije baš bila toliko loša – jedino zadovoljilo nešto za šta bih mogao da kažem da je unikatno moje. Zato sam uzeo i od nule smislio svoju teoriju zavere. Nije normalna, ali koja jeste; usput objašnjava i zašto svaki put nastane gužva u beogradskom saobraćaju kada padne kiša i šta određuje pobednika u kvizu Slagalica. Znam, reći ćete: Pa šta si to uradio, zamenio veće lokalizme za manje! Ali to su samo detalji, nagrada za pažljive domaće čitaoce: priča na širem planu bolje funkcioniše, rekao bih; intimnija je i istovremeno bliža široj publici.

Što će reći, dobar je kandidat za društvo u kom se na kraju obrela. Pažljivi i temeljni čitači će na kraju proceniti kako se snašla, da li ima sličnih ili možda štrči kao slomljeni prst.

A ako sam možda pogrešio što nisam dovršio Valtera, biće to odličan materijal za priču o kajanju.

04.08.2015

Intervju za Novi Polis: Pucketanje patosa ispod mythosa i ethosa

posted by admin

in blog, Iver

oto_foto

Oto Oltvanji (otooltvanji.com) (1971), pisac i prevodilac,, kao klinac zaražen literaturom neoslobađanom od poreza usled nedostatka umetničkih vrednosti (šund), što treba čitati kao krimi, fantastiku, triler i horor. Pored mnoštva priča i prevoda, objavio tri romana: “Crne cipele”, “Kičma noći” i “Iver”. Sudeći po gabaritima objavljenih knjiga, kako godine odmiču, tako ima sve više toga da ispriča. Na kraju će, smem se kladiti, morati da napiše jednu epsku fantaziju, dakako smeštenu u ovo naše sadašnje, moderno nevreme. Krst šund-majstora i dalje nosi.

Razgovor vodio: Darko Kovačević

02.07.2015

Jedna mala priča

posted by admin

in blog

“Ovde u Americi vas zovu Hič, ali za nas ste msje Hičkok.” – Trifo

hič

15.06.2015

“Mračne porodične tajne”

posted by admin

in blog, Iver

dnevnik1

Dnevnik, 08. 06. 2015.

piše: Ilija Bakić

Oto Oltvanji (1971), pisac i prevodilac, ovdašnjoj je čitalačkoj publici znan po pričama objavljivanim po antologijama i časopisima („Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“) i dva romana, „Crne cipele“ i „Kičma noći“. U svojoj prozi on se kreće u okrilju fantastičkih žanrova, pre svega fantastike natprirodnog/horora, ali je nesporno i kreativno korišćenje iskustava savremene svetske literature, posebno one koja se svrstava u kategoriju trilera, krimića ili „saspensa“. Obzirom da se Oltvanjijevi romani i priče dešavaju na ovdašnjim prostorima, poznavanje lokalnog kolorita važan je segment zapleta tj. razrešenja koji, često, prevazilaze ulogu scenografske pozadine postajući važan učesnik dešavanja. Otud Oltvanjijeva dela jesu zabavna i uzbudljiva ali su i više od toga, pošto je autor spreman da izvrne, izvrda i izigra pravila i da u očekivano i predvidivo štivo unese slojeve koji su netipični i nepripadajući (ili suvišni) jednom čisto žanrovskom delu; no, iskušavanje žanrovskih matrica ima smisla samo ako se njihove granice otkrivaju, prelaze i prevazilaze. Tako pisac u svojim delima, posebno u „Kičmi noći“, čitaocima nudi napeto štivo u koje je, za zainteresovane, upleteno i zajedljivo poigravanje savremenim političko-društvenim temama.

Obznana natprirodnog kod Oltvanjija nije samo žanrovski i prepoznatljiv element, već, obzirom na „domaći teren“ dešavanja, ima i dodatno značenje potcrtavanja nenormalnosti koju junaci (i čitaoci) prihvataju kao uobičajenu svakodnevicu.

Obzirom na Oltvanjijeva prethodna dela, „Iver“ (Laguna, Beograd 2015) je izlazak iz žanra ili tako barem izgleda tokom prvih tristotinjak stranica romana. Znatiželjni čitalac će na njima upoznati moćnu porodicu Vitas koju čine nesporni vladar Nađmama, njeni sinovi popularni pevač Rob i neuspeli glumac Kristijan, bliznakinje, slikarka Višnja i Veronika, Robova deca pisac Saša, njegova sestra Anita i troje dece. Porodicu na velikom imanju blizu Subotice upoznaje i Mia, dečiji pisac, Sašina devojka. Pred njom se dešavaju incidentne situacije, odvijaju neobični razgovori. Potaknuta tajnama u koje je nevoljno uvedena, Mia traga za Robovom bivšom suprugom, za njihovim prognanim sinom Lukom, za porodičnim neprijateljem Ognjenom Brankovićem. Ipak, kockice priče nikako se ne slažu dok tetka Bela ne otkrije mračnu tajnu porodice staru dva veka. U tom trenutku natprirodno izlazi na scenu otkrivajući obrede kojima su se u porodici delile životne uloge. Onima kojima je određeno da žrtvuju svoju sreću i uspeh u korist braće/sestara, sada osvešćeni, odbijaju da se i dalje povinuju, a zatim se pojavljuje i dete za koje niko nije znao spremno da svima pomrsi planove i izbori se za svoja prava. U grčevitom finalu računi se izravnavaju i ravnoteža koliko-toliko uspostavlja.

„Iver“ se, dakle, do svog kraja razotkriva kao roman mračne fantastike, mada je i specifična porodična saga, smeštena u današnje vreme (bez dubljeg uranjanja u društvenu problematiku), ali vezana za bližu i dalju prošlost. Oltvanji pažljivo dozira tenzije, postavlja dileme i otkriva deliće odgovora da bi, nakon sporog razvoja priče, vrtoglavo obznanio ključnu tajnu i doneo njeno razrešenje. Rečju, „Iver“ je novi stepenik u Oltvanjijevom bavljenju žanrom, ali i iskorak iz njega u neistražene literarne prostore.

15.06.2015

Prerađivanje

posted by admin

in blog

preradjivanje

12.06.2015

Prikaz u Novom Polisu

posted by admin

in blog, Iver

polis1

“Ako je Oto Oltvanji, kako i sam priznaje, pokušao da napiše roman kakav bi i sam voleo da čita, roman koji vam ne da da ga ostavite za kasnije, roman koji će iz stranice u stranicu sve više intrigirati čitaoca i naterati ga da zaboravi na stvarnost, onda je u tome u potpunosti i uspeo. Književnost katkad služi i tome.”

Autor prikaza: Igor Pavlov

Čitaj dalje na svoju odgovornost, ima blagih spojlera.

03.06.2015

Promocija “Ivera” u Subotici

posted by admin

in blog, Iver

Art-bioskop Aleksandar Lifka, Subotica. 07. 05. 2015.

Moderator: Bojana Đorojević. Foto: Dejan Zvekić

iver_su1

iver_su2

iver_su3

iver_su4

06.05.2015

Prustov upitnik

posted by admin

in blog

anglozine1

Odgovarao sam na 35 pitanja iz upitnika popularisanog u časopisu “Vanity Fair” i emisiji “Inside the Actors Studio” kod simpatične ekipe na književno-prevodilačkom portalu Anglozine i još ne znam koliko sam bodova osvojio. Ali bilo je zabavno. Da im zaživi ova serija.

24.04.2015

Stvarnost zagorčava život piscu: O novom romanu, svakodnevici i inspiraciji

posted by admin

in blog, Iver

bw kamera

“Uvek se u meni bore dva poriva – onaj stari, pankerski, “uradi sam”, niko ti ne treba, svi mogu biti pisci, a s druge strane vrlo dobro znam koliko te prepreka čeka na svakom koraku, koliko je samodiscipline i odricanja potrebno, a ni tad nema nikakve garancije da si dobar, da sve što radiš nije uzalud, tako da stvarno nekad mislim da ovo nije za svakoga, ne može svako da bude pisac. Opet, ako ne probaš, kako ćeš znati?”

Intervju za VICE vodila: Aleksandra Nikšić

24.04.2015

Promocija u Ajrišu, 16.04.2015.

posted by admin

in blog, Iver

Pozivnica_Iver

iver01

iver04

IMG_0631

iver05

11160171_1417866508522249_2076081427_n

slešertorta

Foto: P. Petrović, D. Mladenović, A. Štulović

Detaljnije ovde.