13.11.2016

Beokon 2016

posted by admin

in blog

Žarko Miličević i Oto Oltvanji su, u sklopu bogatoga programa Beokona 2016, u nedelju 6. novembra, pričali o “Povratnoj vezi književnosti i stripa”. Ili kako je to kolega Zakk formulisao, “dva sumnjiva stvora pričaju prvo o bradatim stripadžijama, pa onda i o ostalima”.

SFelfie sa događaja:

14937222_10211114751921991_1530941656815849840_n

 

beokon-2016-selfi-oto-i-zak

Pogled iz svemirskog broda o svemu više ovde.

 

17.10.2016

Ed Gorman (1941 – 2016)

posted by admin

in blog

gorman

Ne odlaze samo superslavni, već i poneki princ zaštitnik “pisaca sa središnjeg dela liste”. Pre tri dana napustio nas je Ed Gorman (1941 – 2016), vrsni stilista u svim žanrovima, mada verovatno najpoznatiji po tvrdokuvanim ali istovremeno neobično emotivnim krimićima, uvek toliko ozbiljnim da su na granici beletristike. Bio je tvorac mnogih serijala (iz jednog od njih, najviše volim roman “Blood Moon”, o Ričardu Pejnu, bivšem kriminologu i amaterskom pilotu dvokrilaca), ali i samostalnih romana (oduvek sam se opirao želji da mu maznem ideju za “The Poker Club”, u kom ekipu sredovečnih rekreativnih pokeraša na kućnoj partiji zaskaču dvojica provalnika, a naši junaci u samoodbrani jednog od njih nenamerno skrate za glavu, dok drugi uspe da pobegne i… posle toga se svašta desi). Iznedrio je bezbroj odličnih kratkih priča od kojih vas podiđu žmarci (potražite negde “The Ugly File”, nećete zažaliti); jednu sam čak svojevremeno preveo za “Hemitor” [horor verziju “Emitora”, internog glasila kluba ljubitelja fantastike Lazar Komarčić]. Priredio je mali milion antologija spasavajući razne neotkrivene genije zaborava. Osnovao je časopis “The Mystery Scene”, koji za ljubitelje krimića predstavlja onu vrstu neprocenjive riznice informacija kao “Locus” za ljubitelje naučne fantastike. Od njega sam naučio trećinu svega što znam o istoriji modernog krimića, ako ne i više. Neće biti zaboravljen.

26.06.2016

SHORT May: Mayday

posted by admin

in blog

Najava za gostovanje u klubu Maks krajem maja u sklopu zagrevanja za festival Kikinda Short.

Nisam bio na mnogo luđih plakata.

SHORT - MAY - KIKINDA - SOCIAL

26.03.2016

Intervju za “Puteve”: Klonim se gumenih patkica

posted by admin

in blog, Iver

otofoto2

“Kao mlađi sam više očekivao od drugih i sebe da se sve ‘izmišlja’. To mi je delovalo pomalo kao romantična viteška disciplina. Ali ne vrednujem različito prozu s naglaskom na zapletu i onu takozvanu ispovednu. Nema tačnog rešenja, nije jedno bolje od drugog. Radite ono što vam više odgovara, u čemu se bolje izražavate, ono što ste vi.”

Razgovor vodio: Dejan Petrović

08.02.2016

“Paraziti sreće”

posted by admin

in blog, Iver

glasistre_screenshot1

Glas Istre, 30.08.2015.

piše: DAVOR ŠIŠOVIĆ

Oto Oltvanji: Iver, roman, Laguna, Beograd, 2015.

Jedna poveća obitelj i jedna poveća i postarija kuća akteri su ovog napetog i uzbudljivog romana koji virtuozno balansira na žanrovskoj razmeđi psihološkog trilera i nadnaravnog horora. Iako je radnjom smješten u suvremeno, tranzicijsko vrijeme i ozračje, s povremenim zagledanjima u bližu i dalju prošlost, za razliku od prethodnih romana istog autora ovaj u zaplet ne uključuje popularne motive sprege politike i mafije, ali ipak govori o moći, dominaciji i manipulaciji. Sve su napetosti, sumnje i misterije locirane unutar jedne obitelji, po vokaciji umjetničke, po podrijetlu ruralne, po ustroju patrijarhalne, no stjecajem okolnosti – matrijarhalne. Broj likova se kroz roman množi kao u visokobudžetnim sapunicama, no noseći je lik autsajder, pridošlica u tu tajanstvenu obitelj, djevojka jednog od sinova patera familiasa odnosno očekivana buduća snaha.

Okidač prvih sumnji o tome je li u toj obitelji sve normalno je prvo veliko okupljanje, u kojemu i ona sudjeluje, u prastaroj obiteljskoj kući na seoskom imanju pokraj Subotice. Dio obitelji živi u Beogradu, dio u Subotici, pa se prve dihotomije došljakinji očituju kroz odnose članova obitelji sa suprotnih krajeva te relacije. Nejasnoće se međutim množe, naznake da obitelj unutar sebe nije tako lojalna sve više joj upadaju u oči, postupno otkriva da postoje i otpadnici, i upitnici koji joj se roje u glavi nagone ju na provođenje vlastite istrage. Njeno istraživanje međutim krivuda, zapinje i meandrira, lažni tragovi i pogrešne sumnje dovode je do drugih neočekivanih otkrića umjesto onih za kojima je tragala, i tako se zakomplicira sve: i činjenice koje postaju sve više zbunjujuće, i njeni osjećaji koji podliježu novim otkrićima o osobama ka kojima su usmjereni, ali i njena sigurnost, kao i životi još nekolicine likova upletenih u priču.

U romanu stvarno nema niti jednog političara i niti jednog mafijaša, iako veze najvažnijih ljudi u obitelji nedvojbeno sežu i do tih sfera. Autor je u ovome romanu uspio izgraditi izuzetno napete odnose između jednog pjevača popularne glazbe, dvije slikarice, jedne kiparice, jednog glumca, jednog pisca krimića, jednog rockera, jedne crtačice slikovnica, te nekolicine pozadinskih likova čiji životi nisu kreativno posvećeni umjetnosti ali itekako utječu na živote i karijere onih u prvome planu. Javni skandali, seksualne afere i druge nepodopštine članova ove umjetničke obitelji zahvalno su meso za tabloide, ali i svojevrsni interni pokazatelj uspješnosti unutarobiteljske intrige koja je bila usmjerena baš ka takvome ishodu za pojedinog svog člana. Glavna junakinja postupno shvaća da unutar obitelji postoje uspješni i neuspješni pojedinci, ali da ti uspjesi ili neuspjesi nisu rezultati njihova rada, talenta ili upornosti, već ciljanog djelovanja tajne organizacije unutar obitelji. Nakon tog otkrića stvari se zahuktavaju, događaji se dinamiziraju, nove spoznaje postaju sve više uznemirujuće, otkrivaju se drevni obiteljski magijski rituali kojima dio obitelji poput parazita crpi životnu i sudbinsku sreću ostatka obitelji. Otvara se put ka unutarobiteljskom obračunu, koji se s obje strane pomno priprema, planira, otpočinje čarkama, pritiscima, otmicama i zasjedama, ali u nasljeđu ove goleme porodice još ima neotkrivenih tajni koje i jednima i drugima mogu pomrsiti račune.

Ovaj se pozamašni obiteljski triler čita u jednome dahu, odgovori na nametnuta pitanja napeto se iščekuju, čitatelj kalkulira hoće li biti žrtava i tko će biti prvi, a kako utjecaji na frenetični rasplet dolaze sa raznih strana, zabuna i iznenađenje neminovno potkraj romana slijede na skoro svakoj stranici. Mnoge su klasične pouke, poruke i obrasci klasične noir književnosti, iz koje je ovaj roman očigledno mutirao, ovdje hotimice iznevjerene, i što se tiče moralnih postavki likova, i pravde koja bi na kraju kao imala pobijediti, i intenziteta i učinkovitosti zaslužene kazne. Osjećaj da i kad je sve gotovo zapravo uopće nije gotovo ostat će vam u glavi nakon što vam nakon četiri stotine stranica roman napokon ponudi epilog, opor i romantičan u isti mah, i navede vas na retrospektivu svega neobičnog što se na prethodnim brzo pročitanim stranicama zapravo zbivalo.

30.12.2015

Top 15 ploča, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2015

posted by admin

in blog, godišnje liste

Svakom po zasluzi, izgleda. Za mene je 2015. bila teška godina. Delovalo je da neće biti: u februaru mi je izašao treći roman. Promotivne aktivnosti bile su ispočetka zabavne i zahvalne. Ali davanje dugih intervjua za pisane medije tim povodom otprilike je isto toliko zahtevno koliko i pisanje samih priča; nekim čudom, doduše, uspeo sam usput negde da uglavim i dve prave priče. Sklepao sam i dva nečega što bi moglo da se opiše kao spoj tritmenta i klasičnog filmskog scenarija. U avgustu sam putovao na sjajan festival fantastike u Istri. Sa festivala sam se vratio pravo na operaciju umnjaka, od koje se do kraja ni danas nisam oporavio. U oktobru sam bio na sjajnoj književnoj koloniji u Crnoj Gori. Između sam, kad sam uspeo da se saberem od raznih bolova, čitao šizofreno, gomilu priča na raznim mestima, ponešto publicistike za razonodu i istraživanje, brojne knjige koje sam odbacio nepročitane, a u jednom malom broju njih i uživao. U tom posebnom raspoloženju, tražio sam nešto… što sam teško nalazio. Istovremeno uzbuđenje i smirenje za um, golicanje i milovanje, iskonsku lakoću moćnog pripovedanja. Nema toga baš tako mnogo kad malo bolje razmislite. Nešto sam nalazio na neočekivanim mestima. Opet sam imao više sreće sa starijim delima. Druga sreća bila je što sam na književnoj koloniji kod Svetog Stefana bio uparen sa neverovatno nadarenim piscima iz regiona koje bih sve redom mogao da čitam, a neke nakon toga i jesam. Serije sam gledao radi opuštanja. Muziku sam slušao jer pomaže. Iako bih mogao da sastavim punokrvne liste od po deset ili više mesta za sve kategorije kao što sam to radio poslednjih iks godina, odlučio sam da ih skratim, izmešam i ponudim samo ono što me je stvarno dotaklo. Pa šta ispadne.

The_Leftovers,_season_2,_official_art

The Leftovers [HBO]

Pričao sam već o tome koliko mi je bio odbojan pilot prve sezone. Pričao sam već o tome kako me je Dejmon Lindelof prijatno iznenadio ostatkom… i onda u međuvremenu opet usrao stvar filmom Tomorrowland (retko fušerajski i besmislen scenario). I sve sam očekivao samo ne da će druga sezona ispasti ovakva, da će ovoliko odskočiti od prethodne i svega drugog u ponudi. Nahadnuta, besprekorna orkestracija pojedinačnih poglavlja i čitave sezone, dramski naboj navijen do pucanja, bez sekunde praznog hoda (koliko god to neverovatno zvučalo za ovakav naizgled “spori” sadržaj). Ogroman umetnički rizik se isplatio i to mi deluje kao dobar kreativni putokaz za sve stvaraoce u ova proračunata, hladna, predvidiva vremena. Išlo se na emociju. Išlo se na instinkt. Izbegavalo se objašnjavanje. Zabavno mi je kako je armija ljudi reagovala na finale kao da je ono Dejmonovo iskupljenje za kraj Losta, a čovek je praktično uradio isto što i tada – simfoniju plakanja, grljenja i instant religijske filozofije; možda smo neki u međuvremenu sazreli, a možda je samo u Leftoversima bolje leglo. Nije bitno. Ništa me nije toliko ganulo u serijskom formatu ove godine. Posle većine epizoda bih ustao i, bez zezanja, aplaudirao. Neke sam reprizirao (ko je gledao, zna i koje), što je osećaj veoma sličan neutaživom nagonu za preslušavanjem dobre muzike a nisam ga osetio od… pa starije pomenute serije. Nije za svakog, ali je kao izmišljeno za mene.

113

Seveneves (2015), Neal Stephenson

Osamsto strana knjige delovalo je mnogo kraće. Ne baš kao dvesta, ali tu negde. Ovaj spoj visokobudžetne priče o smaku sveta i detaljnog uzročno-posledičnog promišljanja moguće budućnosti nije savršen – malo mu je falilo da bude – ali je ostavio toliki utisak na mene da mu ništa ne zameram. Kao mator magarac sam se zaljubio u svemir, bogami ga se i uplašio, a nijednom od ta dva nisam ranije bio sklon. Sasvim sigurno nisam naučnički tip, a pogotovo ne otkidam na tehno disertacije (kojima ova knjiga, inače, obiluje i neki se žale na njih, ali šta da im radim). I shvatio sam gomilu toga o svemu, možda najviše o prolaznoj lepoti života u izluđujućem treptaju. I nikad to nije bilo tako bolno evidentno nego kad je Stivenson u drugoj trećini knjige skočio 5.000 godina u budućnost (nije greška u broju nula) i uradio to savršeno uverljivo i u skladu sa svim što se desilo pre. Neverovatno dostignuće, ovih dana ne mogu da predvidim ni šta će biti za pet godina. I kad je izgradio uverljiv novi svet i naveo nas da nam je stalo do svih tih novih likova, opet je uspeo da uradi ono sa čim je uprskao krajeve gomile drugih svojih sjajnih knjiga: izgubio strpljenje i prerano završio. Ludo je za knjigu od 800 strana reći da deluje zbrzano i nedorečeno, ali upravo mu se to desilo sa takvom završnicom. O novom svetu koji je smislio mogao bih da čitam još toliko, ali radujem se ovom što imam i svake večeri merkam naše noćno nebo sa blagom strepnjom.

0883870075060_600

Alabama Shakes, Sound and Color [Rough Trade]

Morate biti velike face da u arsenalu imate takav Glas, ali da vam je podjednako važna Muzika, a onda to i pokažete: ne znam mnogo bendova koji sa toliko dominantnim vokalom ne bi prigušili sve ostalo. Na drugom albumu trupa iz Alabame je potrefila skladnu mešavinu modernog i tradicionalnog, jedan od relevantnijih stilskih izraza danas. Skuvali su bogat južnjački gulaš-paprikaš od svega – uzbudljivog, reskog i pomalo intelektualnog roka, preko neočekivanih šujgejz momenata do seksi soula i bluza – iznedrivši zarazne pesme koje je bilo nemoguće ne slušati ukrug, iznova i iznova, dok vam ne pozli. Tako i inače prepoznajem vrhunsku hranu i muziku: ova ploča je poslužila kao pravi odgovor na večitu dilemu može li vam presesti od suviše dobrog. Ne može. Slobodno zagrabite repete.

saul

Better Call Saul [AMC]

Bila je ovo godina u kojoj su, uprkos očekivanjima većine, trijumfovali spinofovi. Kod ove serije me je najviše iznenadio njen ton: umesto najavljene komedije – a komičnih elemenata ima – dominirala je melanholija čoveka koji nije uspevao da bude loš, uprkos vraškom trudu i opisu radnog mesta. Sve skupa je to dalo jedan neobičan amalgam koji bih, u nedostatku boljeg, nazvao “tužna žestina”, koja mi posebno prija u svim oblicima (neki od najlepših primera su grupa The Clash ili roman Mrtva zona Stivena Kinga). U ovom rasterećenom džem-sešnu tvoraca serije Breaking Bad, pored nenametljivog citiranja starijeg, slavnijeg brata, dobili smo još nekoliko poklon bonusa, među kojima se najviše istakla Majklova zadovoljavajuća “priču o poreklu”. A onda se ispostavilo da je sve skupa savršeno imalo smisla, karakter Sola Gudmena – koji se čak ni ne zove tako – dobio je veću širinu, a serija se istovremeno okončala zaokružena i otvorena, i to tako da se niko ne bi bunio ni da je tu stala. Što je manje-više zajedničko sa gotovo svim mojim serijskim favoritima ove godine.

combatordinaire01

Le Combat Ordinaire (2004), Manu Larcenet

Ne samo da je ovo najbolji strip koji sam čitao ove godine, već i godinama unazad. Ne poznajem dobro “ispovedni” strip – volim radove u sličnom duhu Luisa Trondhajma i Čestera Brauna, na primer – ali u ovom slučaju to je prosto nevažno jer se radi o autentičnom remek-delu i žao mi je što, po običaju, kasnim, ali mi je drago što sam uopšte stigao. A do mene je strip došao anegdotskim sticajem okolnosti kakav bi pasao među njegovim koricama (hvala pozajmljivaču). Ima tu svega, od čiste pripovedačke hipnoze i crtačko-kompozicione magije, izluđujuće spontanosti i ritma, hvatanja za glavu, smejanja i plakanja, do najčešće solidno zaglavljene knedle u grlu. Kažu mi da postoji film po stripu koji nije baš dobar, ali ne možeš imati sve. Pao sam na ovo kao neki pubertetlija, otišlo je toliko daleko da evo štekam drugi album.

LOW_OnesSixes_cover

Low, Ones and Sixes [Sub Pop]

Ovako 2015. godine zvuči muzika nezemaljskih melodija koje nisu na prvu loptu, ne liči ni na šta što ste čuli do sada (često čak ni na prethodni opus benda), a deluje tako prirodno kao da ste kao slušalac oduvek polagali pravo na nju. Uvlači se pod kožu sporije od njihovog velikog prethodnog remek-dela The Great Destroyer, ali zato verovatno zadire dublje. Mormonski bračni par skovao je mračni, monolitni, moderni gotik, koji je, možda sam lud, ipak ulivao neku dozu optimizma.

mekdonald

The Galton Case (1959), The Wycherly Woman (1961), Zebra-Striped Hearse (1962), Chill (1964), Ross Macdonald

Kutak za vremeplovski trenutak: jedne godine sredinom osamdesetih čitao sam roman za romanom Rosa Mekdonalda, najslavnijeg i gotovo sigurno najboljeg naslednika Dešijela Hemeta i Rejmonda Čendlera, objavljene u zagrebačkoj krimi ediciji “Trag”. Pročitao sam ih najmanje desetak. Iako je suviše knjiga a premalo vremena – nikad istinitija mudrost nego ovih dana – neke pisce vredi ponovo posetiti. Nešto od svedenog šarma koji me je opčinio još onih dana osetio sam i sad, ali, naravno, zapazio sam mnogo toga više. Suva elegenacija pripovedanja, ni gram sala, gotovo nadrealna atmosfera Kalifornije osunčane  spolja i trule iznutra, porodične spletke lažnih naslednika, incesta i gorih stvari sve ovo čine maltene više psihološkim nego detektivskim romanom. Zašto sam se dohvatio baš ova četiri? U svom opusu Mekdonald je imao nekoliko faza, a najviše je ostao upamćen upravo po ovoj: kad je glavnog junaka umesto detektiva od krvi i mesa koji se ljubaviše i daje i dobija batine, pretvorio u posmatrača, hroničara, anđela svedoka pravde i hodajuću savest svih likova i nas čitalaca. Gos’n Kenet Milar (Mekdonaldovo pravo ime) mi je, ukratko, uleteo u pravom trenutku. Uz sve to, kolaju glasine da će se braća Koen poduhvatiti ekranizacije romana Black Money (1966), koji se maltene nadovezuje na ovaj niz i, kao što možete da pretpostavite na osnovu opisanog, tu nema skladnijeg braka.

Fargoseason2promo

Fargo [FX]

Drugačija živuljka od prve sezone, a opet nekako slična, posebno kad se uzme u obzir da je integralni deo suludog stvaralačkog univerzuma braće Koen (koji je ovaj put proširen na gomilu filmova pored originalnog Farga, te smo tako imali konstantne aluzije na sve živo, od Milerovog raskršća preko Velikog Lebovskog do Arizone juniora). Plus, krvi do nosa, limfe do ušiju. Po tonu igre mačke i miša naoružanih do zuba na momente me je podsećalo na Ovo nije zemlja za starce, a čak i to su režirala njih dvojica, pa je u redu. Posle za mene neodgovarajuće histeričnog režiserskog pristupa u prvoj epizodi, brzo je ponovo uspostavljen laserski fokus i vremenom konstantno pojačavan gas. Detalji su suludi, kao i uvek: tokom scene sa predsedničkim kandidatom Ronaldom Reganom u toaletu ostao sam bez daha, od smeha i jeze; saundtrek je bio onoliko dobar kao što svi pričaju i velika lekcija za “birače muzike po serijama” (kolena su mi zaklecala kad su za kraj jedne epizode pustili Rat svetova a za početak druge Black Sabbath), a tu su bili i zbunjujući…. ono… mali zeleni. Ali kao neko ko je preživeo dotičnu kontroverznu dekadu mogu iz ličnog iskustva da vam kažem da je čak i to bolesno autentičan detalj: u osnovnoj školi sam, na primer, imao drugara koji je tvrdio da je noću redovno viđao NLO nad našim naseljem, a po opisu se nije mnogo razlikovao od ovog ovde. I da vas pitam još samo nešto: Dušo, jesi li ti to izbola taoca?

Clutch-Psychic-Warfare-Review

Clutch, Psychic Warfare [Weathermaker]

Kafanske lovačke priče u Teksasu, gde se raspreda o aferama sa vešticama, preljubama koja se poslovično završavaju skraćivanjem za glavu i naučnofantastičnim teorijama zavere, moraju biti vraški ubedljive. Pomaže kad se pripoveda uz pijani, prljavi bugi. Probajte da vozite kola uz ovaj tekstualno često duhoviti a muzički smrtno ozbiljni preki hard-rok, rok-operu kakvu bi danas iznedrili ZZ Top da su koju deceniju mlađi, i posle recite da “šoferski bes” nije izlečiva bolest.

mucenice

Mučenice (2013), Želimir Periš

Porno glumica, kolumnistkinja i generalno velika kulerka Stoja tvrdi da postoje dve vrste muških feminista: oni koji “plaču nad sudbinom žena u svetu” i oni dobri. Zadranin Želimir Periš je, između ostalog, dobar feminista. U ovoj knjizi je u 15 priča iz izrazito lične vizure podjednako slavnih i anonimnih žena oslikao tajnu istoriju sveta koji posle više nećete videti istim očima. Isto tako, toliko su temeljno obrađene gotovo sve jedinstveno “ženske situacije” da kao pisac, na primer, gotovo nemam više potrebu da posećujem istu teritoriju. Zbirka je jedna od onih retkih zverki sa pričama pisanim specijalno za nju, neobjavljenih ranije na drugim mestima; zbog toga možda negde od polovine deluje i kao mozaik-roman, a opet su priče raznovrsne, različitih poenti i žanrova (često vrlo, vrlo mračne, a povremeno se poigravaju s istinski neočekivanim obrtima), uvek iz prvog lica a fascinantno šarolikih glasova, uvlače vas u sebe ščepavši vas za rever, gušu i creva. I dok će vas neke slavne junakinje iznenaditi identitetom, unutrašnjim životom ili odlukama, priče se nikad ne svode na caku ili trik izvrtanja svega naglavačke, pre su i iznad svega priče, a posle svake pročitane ostajete zadovoljni. I to nije sve: Periš je do sada napisao još i dva krimića sa istim protagonistom, a u pripremi je i objavljivanje zbirke njegove poezije u čiji sam materijal imao insajderski uvid: šesto čulo mi govori da bi ta knjiga mogla da bude novi domaći zadatak za sve nas.

Mad_Men_Season_7,_Promotional_Poster

Mad Men [AMC]

Nema mnogo sličnosti između Don Drejpera i mene: ime i prezime su nam obojici na po isto slovo, volimo da dremnemo popodne posle posla i veliki smo ljubitelji koktela čiji je ključni sastojak viski. To bi bilo otprilike to. Ali to je prosto TA serija, književnost na filmu kao maltene nikad pre. Zamah je na kraju ispao desetogodišnji, epski. Ispratili smo formativni luk armije likova većih od života, dok se u pozadini sve vreme menjala zemlja i svet. A pred kraj mi zaista nije bilo svejedno. Za najslavniju savremenu seriju “u kojoj se ništa ne dešava” tu se na kraju dešavalo štošta, više nego u nekim akcionim komadima, više nego što biste mogli da pomislite. Rečima slavne reklame: It’s the real thing.

PYLON-standard70

Killing Joke, Pylon [Spinefarm/Universal]

Pošto sam svaštojed i nije me toga sramota, moj omiljeni žanr je hibridno kopile po imenu “pank metal”, a Killing Joke su već decenijama među njegovim najboljim predstavnicima. Ovo je njihov petnaesti album – petnaesti – i divan je. Nekad pank, nekad novi talas, nekad treš metal, nekad indastrijal – Džez Kolman tu, doduše, više pjeva nego što dere grlo – ali sve je uvek savršeno uklopljeno u homogenu, stabilnu celinu, nalik tim pilonima što nas zrače. Posebni favoriti: “The Dawn of the Hive” i “New Jerusalem”.

Bloodline_TV_Series_Poster

Bloodline [Netflix]

Kompaktni trojac tvoraca koji nas je častio serijom Damages, neprikosnoveni majstori alhemijskog doziranja informacija, ovaj put se odlučio za mračnu porodičnu dramu sa moćnim bravurama više generacija glumaca i podsetnikom koliko je u životu za sve važan kontekst: svi smo glavni junaci sopstvenih priča, a u njima ima vrlo malo heroja, a još manje istinskih zlikovaca (ili je makar granica između njih nejasna). Rajski prizori plaža Floride su zlokobniji noar od kišnih ulica velegrada, a najubojitije oružje za koje su se autori odlučili je naprosto odmerenost. Uz sve to, serija na momente (više momenata) deluje kao amerikanizovana ekranizacija mog ovogodišnjeg romana, zbog čega su mi se nekoliko puta zatrčale kokice; srećom, imam godinu proizvodnje crno na belo kao dokaz odbrane.

27056

End of Story (2007), Peter Abrahams

Na ovog pisca su mi svojevremeno pažnju skrenuli Stiven King i Ratko Radunović; pored njih dvojice, njegov obožavatelj je i velika američka spisateljica Džojs Kerol Outs. To da je pisao predložak za film The Fan Tonija Skota sa Robertom De Nirom i Veslijem Snajpsom u glavnim ulogama svojevremeno mi nije delovalo kao neka preporuka (greška). I pročitao sam par romana iz srednje faze pre desetak godina, bio prilično zadovoljan i u međuvremenu zaboravio na njega. Kako piše? Kao uzore navodi Grejema Grina, Vladimira Nabokova i Rosa Mekdonalda (hehe), zbog čega zvuči kao, recimo, opušteni, trilerozni Rejmond Karver, ako je tako nešto moguće. Priče mu meandriraju, odlaze u neočekivanim pravcima, možda čak i za njega lično. Malo-malo pa u zaplet uvede pisca ili spisateljsko iskustvo a da to nije naporno, pretenciozno ili zato što nema pojma ni o čemu drugom. U ovoj knjizi spisateljica koja pokušava da uspe u ciničnom izdavačkom svetu pristaje da pomogne poznatijem kolegi kome se osmehnula prilika u Holivudu i zameni ga kao instruktor kreativnog pisanja u obližnjem zajebanom zatvoru. Odatle se sve razvija prirodno, još ni na pola knjige nisam uspeo da prokljuvim kuda će sve da ode, a stiglo je na pravo mesto, do jedinog mogućeg konca priče. U međuvremenu je zabrinjavajuća bila bibliografska informacija da Abrahams poslednjih godina ništa nije objavljivao, budući da je dvadesetak godina bio izuzetno produktivan, da bi izvesni uporni novinar iskopao kako se za to vreme posvetio tajnom pseudonimu i serijalu uspešnih krimića pisanih iz vizure, ni manje ni više nego, psa po imenu Čet.

Sufjan_Stevens_-_Carrie_&_Lowell

Sufjan Stevens, Carrie & Lowell [Asthmatic Kitty]

Zna se da nisam veliki ljubitelj koncepta usamljenog čoveka s gitarom, ali ovaj album je toliko tih, a toliko konstantno bogat, zanimljiv, dinamičan i nedosadan da ne možete ostati gluvi na njegove čari. Fuck me, I’m fallin’ apart. Šaputavi, ogoljeni folk i predivno uglazbljene oproštajne poruke služe kao sredstvo za bolno viviseciranje detinjstva. Kao i u slučaju većine primera sa ove liste iz bilo koje oblasti, najuspešnije je kad se duša ogoli do kraja. Ne ljutite se, dakle. Sve je uvek lično.

18.11.2015

“Taj mali univerzum zvani Radni sto”

posted by admin

in blog

IMG_1455

Vaši omiljeni pisci puštaju vas da provirite kroz Ključaonicu i otkrijete kako izgleda univerzum u kojem oni stvaraju vaše omiljene svetove.

Autor: Mladen Savković

30.08.2015

Piši o ______, tri četiri sad!

posted by admin

in blog

yellow

Televizija. Urbane legende. Apokalipsa. Turizam. Vampiri. Hoteli. Vino. Čitanje novina. Teorije zavere.

Poslednjih godina zvali su me da priložim priču na sve ove teme, za antologije, književne časopise, nedeljnike i konkurse. Ako pišete kratku prozu, velike su šanse da će nešto slično tražiti i od vas.

Kako uvek imati spreman odgovor na ovako široka pitanja? Kako uopšte uraditi pismeni zadatak na zadatu temu, ako već ne postoji mogućnost da odaberete slobodnu? I zašto se to razlikuje od neke druge vrste pisanja?

Zanemariću ovde problematiku rokova (ponekad podsticajnih, uvek nezgodnih), jer kad počnete  ozbiljnije da se bavite pisanjem, pristajete na to da sami sebi zadajete domaći zadatak do kraja života i uglavnom naučite da poštujete vremenska ograničenja: ako previše puta zakasnite, niko vas više neće zvati na žurku.

Mislim da je najvažnija svest o tome da ćete se naći u društvu kolega koji će pisati o istom. Budući da će vas čitati u tom kontekstu, zajedno s ostalima, želećete da se istaknete ili bar da se ne ponavljate – ali i da previše ne štrčite; idealno je biti jedinstven a komplementaran, zapamćen kao pojedinac koji je dobro igrao za tim.

Kako to postići? Nije loše pokušati prokljuviti suštinu teme. Šta ona znači u univerzalnom smislu? Kako su se, na primer, hoteli razvijali kroz istoriju? Šta je ono što ih izdvaja iz porodice drugih stambenih objekata? Tek kad to apsolvirate, možete preći na pitanje šta hotel predstavlja nekom konkretno: osobi koja je u hotelu prvi put, ili u njemu živi, ili toliko često u njemu boravi da ga više ni ne primećuje. (Možda recepcioner? Ili vlasnik? Što da ne.)

Uvek je korisno temu napasti iz jedinstvenog ugla. Ako je logičnije sagledati je iz ptičije perspektive, osmotrite je za promenu iz žablje. Ili sa strane. Ili kroz noge. Neke teme, kao što su, recimo, vampiri, maltene više ni ne mogu da se rade drugačije. Ne znam, iz očaja namestite da šačica ljudi lovi razmnožene vampire i pretvara ih u ljude, ali da zbog toga nisu nimalo simpatični. Ili već nešto.

Uopšte uzev, neočekivano je dobro: ako je na dnevnom redu apokalipsa, što to ne bi bila neka lična katastrofa; na kraju krajeva, ne treba vam globalna nepogoda da biste se osećali kao da je smak sveta (taktika koju su primenili neki pisci u antologiji na tu temu i isplatilo im se).

Ako niste pisac koji i inače razmišlja pomereno – što znači čovek koji razmišlja pomereno, u kom slučaju je za vas ovaj tekst suvišan – ključno je najčešće se ne odlučivati za prvo što vam padne na pamet (po mogućstvu, ni za ono drugo.) Što se mene tiče, obično se trudim da u istoj meri kombinujem promišljanje i instinkt.

Evo kako je to izgledalo na jednom skorašnjem primeru. Kada mi je urednik Goran Skrobonja saopštio da za svoju prošlu tradicionalnu tematsku antologiju želi priče o teorijama zavere, odmah sam znao o čemu ću pisati: kako su izvesnog Josipa Broza, dok je još bio poznat samo kao Valter, u Rusiji 1936. godine, zamenili nekim drugim. Što baš to? Zato što ne isključujem mogućnost da je istina, zato što je zavodljivo, zato što je zavera nad zaverama koja se tiče svih nas.

Imao sam od starta prilično jasnu sliku o tome o čemu će se u priči raditi, što mi se ne dešava često, te sam brzo skicirao zaplet: pet poglavlja u pet scena sa po dva lika u svakoj, radnja se odvija unazad, svako sledeće poglavlje dešava se nedelju dana pre i tako dok ne sklopimo sve kockice. Moja teorija zavere spajala je nekoliko postojećih u, nadao sam se, jednu svežu.

Odlagao sam, međutim, samo pisanje jer nisam osećao da je to to. Najviše me je kopkalo što je sve skupa zvučalo kao prosečna epizoda Dosijea Iks, a takvih ima koliko hoćete, nema veze što je vaša smeštena u Moskvu, Sibir i Kumrovec.

Pored toga, imao sam utisak da priču ne bi razumeli čitaoci koji nisu odavde, da sam izgubio na univerzalnosti, a da sve bude gore, ni svakom našem čitaocu ne bi bila jasna, pošto je u velikoj meri podrazumevala određeno predznanje. Obično vas niko ne obeshrabruje da budete lokalno prepoznatljivi, ali, eto, može se biti i suviše lokalan.

I toliko me je to mučilo da sam, pred kraj roka, odlučio da sve što imam bacim i krenem ispočetka. Znao sam da bi me nakon priče koju sam već imao u rukama – a nije baš bila toliko loša – jedino zadovoljilo nešto za šta bih mogao da kažem da je unikatno moje. Zato sam uzeo i od nule smislio svoju teoriju zavere. Nije normalna, ali koja jeste; usput objašnjava i zašto svaki put nastane gužva u beogradskom saobraćaju kada padne kiša i šta određuje pobednika u kvizu Slagalica. Znam, reći ćete: Pa šta si to uradio, zamenio veće lokalizme za manje! Ali to su samo detalji, nagrada za pažljive domaće čitaoce: priča na širem planu bolje funkcioniše, rekao bih; intimnija je i istovremeno bliža široj publici.

Što će reći, dobar je kandidat za društvo u kom se na kraju obrela. Pažljivi i temeljni čitači će na kraju proceniti kako se snašla, da li ima sličnih ili možda štrči kao slomljeni prst.

A ako sam možda pogrešio što nisam dovršio Valtera, biće to odličan materijal za priču o kajanju.

04.08.2015

Intervju za “Novi Polis”: Pucketanje patosa ispod mythosa i ethosa

posted by admin

in blog, Iver

oto_foto

Oto Oltvanji (otooltvanji.com) (1971), pisac i prevodilac,, kao klinac zaražen literaturom neoslobađanom od poreza usled nedostatka umetničkih vrednosti (šund), što treba čitati kao krimi, fantastiku, triler i horor. Pored mnoštva priča i prevoda, objavio tri romana: “Crne cipele”, “Kičma noći” i “Iver”. Sudeći po gabaritima objavljenih knjiga, kako godine odmiču, tako ima sve više toga da ispriča. Na kraju će, smem se kladiti, morati da napiše jednu epsku fantaziju, dakako smeštenu u ovo naše sadašnje, moderno nevreme. Krst šund-majstora i dalje nosi.

Razgovor vodio: Darko Kovačević

02.07.2015

Jedna mala priča

posted by admin

in blog

“Ovde u Americi vas zovu Hič, ali za nas ste msje Hičkok.” – Trifo

hič