“First, there has to be a strong sense of story. I want to be intrigued by wondering what is going to happen next. I want the people that I read about to be in difficulties – emotional, moral, spiritual, whatever, and I want to live with them while they’re finding their way out of those difficulties.

Second, I want the writer to make me suspend my disbelief… I want to be in some other place and scene of the writer’s devising.

Next, I want him to have a bit of magic in his prose style, a bit of unobtrusive poetry. I want to have words and phrases really sing.

And I like an attitude of wryness, realism, the sense of inevitability.

I think that writing – good writing – should be like listening to music, where you identify the themes, you see what the composer is doing with those themes, and then, just when you think you have him properly identified, and his methods identified, then he will put in a little quirk, a little twist, that will be so unexpected that you read it with a sense of glee, a sense of joy, because of its aptness, even though it may be a very dire and bloody part of the book.

So I want story, wit, music, wryness, color, sense of reality in what I read, and try to get it in what I write.”

Dobri momci iz „Laze Komarčića“ zamolili su me da priložim priču za njihovu novopokrenutu klupsku antologiju Anomalija. Vredan projekat, dobro ime, prvi tom je imao sjajnu naslovnicu (Bob), što da ne. Ispostavilo se da mora „čisto“, preko konkursa, te je u međuvremenu palo i neko glasanje. „Der Tunnel“ je treća iz triptiha priča koje sam pisao u cugu jesenas, udovoljivši svom tadašnjem porivu za malo stare dobre tomidžeri jurnjave.

Pod budnim okom urednika Miloša Cvetkovića, žiri je žirirao u sastavu: Tijana Tropin (TT), Spomenka Pululu (SP), Kristina Obrenović Gilmour (KO), Miodrag Milovanović (MM), Aleksandar Marković (AM), Bojan Butković (BB) i Žarko Milićević (ZM).

Novi broj kikindskog književnog časopisa Severni bunker posvećen hotelima.

Ušuškan međ pregršt imena superteške kategorije.

1.) Nacionalna klasa 2.) Beogradski fantom 3.) Mi nismo anđeli 4.) Supermen 5.) Spajdermen 6.) Posao u Italiji 7.) Samo za tvoje oči 8.) Kodžak 9.) Smoki i bandit 10.) Umri muški 2 11.) Umri muški 3 12.) Umri muški 3 13.) Lost

tv

BREAKING BAD

Pogledao u cugu, jer sam dugo bio Nevernik. Sad sam Hodočasnik. Kad se završilo, teško je bilo naći šta gledati sledeće. Još uvek je.

BRON/BROEN

Nije dobro kao Forbrydelsen – šta pa jeste? – ali zamalo. Dansko-švedska koprodukcija odličan je povod za krosover stilova: prevagu odnosi klinički pristup isleđivanju i emocijama, slično Tomasu Harisu, tom zaboravljenom geniju koji je uprskao. Radiće klikeri, preskakaće čuka. Martin i Saga, planetarni heroji.

LOUIE

Ne postoji ništa slično, danas niti ikad. Žig vremena u kojem se patimo. Niko nije vernije opisao šta radi Lui od Irene R: „Best reality check ever.“

JUSTIFIED

Od začetka strmi uspon kvaliteta sve dok u trećoj sezoni konačno ne ovladaju Svetim gralom serijskog formata: gledalac sit na nedeljne zaokružene doze, a na maksi planu priča i dalje epska i intrigantna.

THE THICK OF IT

Posle The Office i Larija Dejvida transfer neprijatnosti dostiže nove visine. Ogadiće vam Politiku i Kako Stvari Funkcionišu više nego The Wire. Jedan od ranih zapleta – kada Ministarstvo mora da ubedi novinare da je nešto objavilo na konferenciji za štampu a nije – bio mi je skoro pa previše za progutati, a onda sam video isto to, jedan kroz jedan, na domaćoj sceni.

film

CABIN IN THE WOODS

Nema ničeg težeg nego snimiti (napisati?) dobar natprirodni horor. Čak je i komedija lakša. A tim Džos Vidon-Dru Godar postigli su oba. Hororisti se ljute na ovaj suštinski naučnofantastični pristup kao da ih je neko ujeo za dupe,a vidim da neki nisu ni shvatili šta se tu desilo. Žalim slučaj. Mnogi ove godine na filmu nisu znali šta rade, ali ova dvojica nisu bili među njima.

HEADHUNTERS (2011)

Nesbe zapleo, a Tildum zakovitlao, menjajući žanr i podžanr svakih petnaestak minuta, od romantične pljačke preko zavereničke paranoje do psiho-trilera, da bi obrnuo pun krug i postavio stvari na svoje mesto, usput izbavivši krimić iz poljskog ve-cea.

CHRONICLE

„Found footage“ je postao naporan, automatski izbor, ali ovaj film ne bi bio ni upola tako efektan da je snimljen drugačije. Hororistički pristup superherojima? Koncept dovoljno vredan da se besramno ukrade.

ONCE UPON A TIME IN ANATOLIA (2011)

Mučni formalni uviđaj – kojem je u mladosti prisustvovao jedan od autora – rekonstruisan kao mračno bajkovito snoviđenje. Spor a dostižan, za razliku od pravde.

DREDD

O duhu stripa oličenom u skidanju/neskidanju kacige sve je već rečeno. U osnovi više Attack the Block 2 sa Sudijom Dredom nego The Raid 2, Garlandov scenario nudi najbolju vrstu britanske zabave oslonjenu ne samo na tradiciju 2000AD-a, već i na druge strip-autore ostrvskog porekla. Kokice su nestajale brže nego inače.

U međuvremenu sam postao probirljiviji. Kao da nisam bio dovoljno.

Ovde se našlo sve što mi je ove godine pružilo zadovoljstvo u fazama intenzivnog rada ili još intenzivnijeg opuštanja, a najbliže je onome što mogu da ponudim kao masovnu dobronamernu preporuku. Nije mnogo.

(Među dvadesetak romana koja sam štiklirao ove godine, nalaze se još dva objavljena 2012. koje – budući da je jedan loš a drugi nedovoljno dobar – neću pominjati.)

Nažalost, u doba kad svi imaju glas, kad svako nešto traži a to teško i nalazi, kad su se svi toliko isprofilisali da je nemoguće zadovoljiti više od dva čoveka odjednom, na ove preporuke ne mogu sa samopouzdanjem da nalepim garanciju or your money back. Danas, više nego ikad pre, što reče Gaj Klark – a lepo nam u Beogradu otpevao Mik Harvi – one man’s treasure is another man’s trash.

Ali mogu da probam.

MAGIC FOR BEGINNERS (2005) Kelly Link

STRANGER THINGS HAPPEN (2001) Kelly Link

Ne slušajte šta vam pričaju, ljudi se menjaju. Ovo je bila godina u kojoj sam konačno otkrio Keli Link. Pokušavao sam i ranije, ali još nisam bio spreman. Već neko vreme tražim nešto novo, što će pomeriti granice, zadovoljiti me kao čitaoca a izazvati me kao pisca (i obrnuto).

Keli Link otvara treće oko električnom bušilicom. Služi se svim onim trikovima koje ne podnosim kod „eksperimentatora“, s tom razlikom što kod nje oni funkcionišu. Ne pitajte kako, pretpostavljam da je to deo šarma i magije, tajni sastojak koka-kole. Istovremeno mnogo više od puke post-postmoderne, Linkova je pisac nad piscima koji  savršeno komunicira sa šizofrenijom savremenog čitaoca. Ne sećam se kad sam se poslednji put plašio kreativnosti i nepredvidivosti nekog autora. I naterala me je da rizikujem u sopstvenom radu, što je uvek dobro za krvnu sliku.

Svaka njena priča koje bih se nasumično dohvatio iz navedene dve zbirke bila mi je priča godine – i to u godini u kojoj sam čitao (i pisao) više kratkih priča nego obično. No, to ne znači da će vama prijati. Možda će vam delovati baš onakvom kakvom se meni činila sa distance sve ove godine: nepotrebno hermetična i neshvatljiva. Da se razumemo, i dalje mi je većina njenih priča dvadesetak odsto nejasna a sve ima smisla, nešto slično ranom Džinu Vulfu, što me u njenom slučaju – kao i u njegovom iz tog perioda –  pre oduševljava nego ljuti.

Kombinujući najčešće nespojive elemente, likove koji lebde u međuprostoru, kućne ljubimce i zombije kakve još niste sreli, interkativne CIA-ine pidžame, zaboga, Linkova je retko svetao primer da se isplati biti hrabar i lud, i to ne sramotnim taktikama „a to? to se neko posr’o“ ili „sve je samo pas sanjao“. Kad se sve sabere – tema, sadržaj, stil, izvedba, inovacija – mislim da trenutno nema boljeg pisca na planeti. Hrabra izjava? Možda. Nisam usamljen u tom stavu.

Ako imate dobru volju, za početak se okušajte sa „The Specialist’s Hat“ ili „Most of My Friends Are Two Thirds Water“ iz prve ili „Lull“ iz druge zbirke. Ako ne ide, ništa zato. Ako ide, dalje ste prepušteni sami sebi.

GONE GIRL (2012) Gillian Flynn

(A ostati sam i dalje je najveći strah svih nas.) Neprepričljivo kolektivno satiranje muškog i ženskog roda, studija neodrživosti ljubavne veze, trijumf trilera kao forme i gotovo neizdrživa kontrola autora nad sadržajem. Što manje znate, to bolje. Ovo je meteorski uspon jednog pisca, a ne smem ni da pomislim šta nas od nje čeka u budućnosti. Zaslužena svačija knjiga godine.

LOCKE AND KEY 1-5 (2008-2012) Joe Hill

HORNS (2010) Joe Hill

20TH CENTURY GHOSTS (2007) Joe Hill

(Flinova nije jedina; obožavam i Hilovu krivu učenja) 1. Konstantno je sve bolji u višetomnom epskom strip-serijalu LOCKE AND KEY: Brutalno! Novo! Rizikuje! Ko još nije probao, mora. Očekuje se još šesto poglavlje, sa kojim će sve zajedno činiti jedno veliko zaokruženo delo. 2. Drugi roman HORNS iz aviona je uspešniji od prvog – pošlo mi je za rukom da ga pročitam iz drugog pokušaja, a sada mi se urezao u moždanu koru 3. I, naravno, tu je uvek pregršt vrsnih priča u proslavljenoj zbirci (preporuka za uvodnu degustaciju: „My Father’s Mask“).

Read more

U redu, godišnje liste, proklete bile. Ovde je zavedeno sve što sam najviše puta pustio, dok sam radio – da bih platio račune ili za svoju dušu – dok sam vozio, dok sam se protiv spoljašnje buke borio sopstvenom. U ovoj ili onoj inkarnaciji, na listi se nalazi najmanje šest izvođača koji su bili na kreativnom vrhuncu kad sam išao u srednju školu ili u neposrednom post-maturskom periodu a koji se na njoj nisu našli jer sam postao pekmezavi nostalgičar (dobro, možda malo), već zato što su, suprotno očekivanjima, u godini smaka sveta snimili odlične albume. Jeste, omatorilo se, a svet je, da parafraziram jedan drugi neprežaljeni (domaći?) bend, kad već nije umro, „otišao u Afriku, u pizdu materinu, tamo gde je pesak dovoljno dubok“. Ili bi ja trebalo da odem.

Ovi su to i omogućili.

Swans The Seer [Young God]

Teško je bilo nadmašiti prošlogodišnji povratnički album, ali sve što sam oduvek želeo da slušam – a ova ili neke skorije godišnje liste možda ne odslikavaju najbolje – jeste dum en glum. Krajem pominjanih osamdesetih nisam mogao ni da zamislim da ću 2010-tih više slušati Swans nego Sonic Youth, ali u to vreme su 2000-te ionako izgledale kao kičerajska naučna fantastika. Skoro sto dvadeset minuta terapeutskog mraka. Jebote, u “Song for a Warrior” peva Karen O.

Mark Lanegan Band Blues Funeral [4AD]

Ima li još ko a da zadovoljava pankere, gotičare, metalce, popere, bluzere, džezere i sve ostale, čak i diskotove. Sivo prešlo u crno i fala mu.

Divine Fits A Thing Called Divine Fits [Merge Records]

Jedna konfliktna polovina Wolf Parade – s kojom sam čak imao zadovoljstvo da pijem – našla se sa bajom iz Spoon. Elektrockmantika™. Oni znaju neki tajni sastojak: ove melodije su mi najviše same od sebe odzvanjale u glavi.

Moonface with Siinai Heartbreaking Bravery [Jagjaguwar]

Druga konfliktna polovina Wolf Parade uz logističku podršku finskih post-rokera konvertovala se u šamansku gotiku.

The Gaslamp Killer Breakhtrough [Brainfeeder]

Veseli Losanđelez, džedajski šegrt velikog DJ Shadow-a, majstor neprijatno abortirane forme. Kad je inspirisan, majstor šašavog, življivog saundtreka.

Read more