23.02.2015

Njuš njuš

posted by admin

in blog, Iver

412 strana, 999 dinara. U knjižarama od 23. februara. Dobro miriše.

miris_ivera

02.01.2015

Top 10 2014: Knjige

posted by admin

in blog, godišnje liste

Stariji građani su znali da kažu: “Sinko, nemoj mnogo da čitaš, od čitanja može da se poludi.” Ove godine mi je spisak lektire bio kraći jer sam više puta morao da iščitam ono što sam se sâm raspisao, a od tog stvarno može da se poludi.

Evo šta mogu da preporučim od objavljenog preko. Pokušao sam da čitam još svašta drugo izvikano i nije išlo; od nekih sam odustajao rano, od drugih bogami i oko polovine. Čiča King je razočarao novim romanom, ali nisam bio ljut. Rezervisao sam za kasnije Station Eleven i The Child Eater, a na red nije stigla ni An English Ghost Story, eno je na ormariću pored kreveta. Iskren da budem, malo sam se uželeo knjiga iz šezdesetih ili sedamdesetih. Kao sa muzikom, kad me u kafani pitaju: “Šta čitaš?”, biću izgleda jedan od smarača koji odgovaraju sa: “Stare stvari.”

ann_transparentDžef kako-god-mu-se-izgovaralo-prezime je sa Annihiliation, Authority i Acceptance (2014) smislio foru kako ispit položiti iz tri kolokvijuma. Radi posao kao književni poduhvat, nije loš kao marketinški trik, a sve zajedno ispada hvale vredan i, kad se sve sabere, uspešan projekat. Tri ne preterano duge knjige (ali ni sasvim kratke) objavljene iste godine, svaka do određene mere zaokružena celina, a sve skupa jedno novo iskustvo i knjiga za sebe (do te mere da sam zapazio kako su se drugari posle pročitane treće vraćali na Goodreads i dizali ocenu prvoj, a to me podseti da, eto, i ja to uradim; kad vam se takvo nešto poslednji put desilo, sa bilo čijim opusom?) Čovek se godinama nameće kao stručnjak za weird, o čemu je pisao vrlo zanimljivo, što je neminovno uticalo i na njegov rad. Uopšte je napredovao kao pisac, stvara nesvakidašnju atmosferu kad se začitate, na ivici magijskog rituala a dobrano sugestivan, kao neka blaga forma hipnoze (koja i sama figuriše u romanu, pa je tim luđe). Prilično je podigao lestvicu u žanru psihodelične proze, ali to znači da će nekome možda predstavljati nepremostivu prepreku. Jeste, podseća na ranog Balarda (možda čak i na kompletnu britansku ekipu nestašnih momaka šezdesetih okupljenu oko New Worlds), formalno liči na neke aspekte Losta, ali može da se pohvali prilično jedinstvenim poreklom vrsta (shvatate: dešava se na ostrvu, pa još bogatom šarenim i neobičnim biljnim i životinjskim svetom). Elem, plašio me je tu i tamo u prvoj knjizi, u drugoj me je direktno trgao dva puta tako da sam se oduzeo tamo dole nisko kod donjeg dela kičme, a u trećoj, iako se nije pretrgao od objašnjavanja, uspeo stvar da zaokruži tako da sve legne na mesto. Za mene nije bilo ambicioznije i uspešnije knjige 2014, mada je naredna ovde gotovo u svemu ravnopravan takmac.

city_transparentCity of Stairs (2014) Roberta Džeksona Beneta je na kuhinjskoj vagi izmeren pravilan omer naučne fantastike, fentezija, horora, detektivskog romana i špijunca, a da nije papazjanija i da ne preliva iz lonca – da biste to postigli morate biti šef koji na kuvarskim kanalima nastupa u udarnom terminu. Beneta već zovu “američki Čajna Mjevil” i vidim zbog čega: u ovoj knjizi postoji ono nešto iz Grada i grada što podseća na balkanske arhetipske plemenske sukobe, a kao i kod slavnijeg britanskog kolege sve je nafilovano ludim, grandioznim spekulativnim idejama kakve sam poslednji put sretao još samo kod velikih strip-scenarista kao što su Alan Mur i Grant Morison (a premalo u fantastičarskoj prozi). Grad stepenica je kao savršeno naštelovana mašina koja svako malo izbaci po novu ideju luđu od prethodne i sve grandiozniju komplikaciju. U svetu koji je istovremeno sličan našem i predivno dezorijentišuće različit, tu su vekovni rivalitet Kontinentalaca i Sajpuraca, sukobljenih sila tradicije i modernizma začinjenih nacionalno-rasno-verskom mržnjom i dinamikom kolonijalnog kola sreće koje se obrne svakih nekoliko vekova. Visokobudžetne pustolovne sekvence smenjuju se na kopnu, u vodi i vazduhu, dvorske i političke intrige su opasnije od fizičke akcije, a mrtvi bogovi veći od života. Misterije unutar misterija sve se na kraju zadovoljavajuće raspletu, uključujući i jedno obično ubistvo od kog je sve počelo (čini mi se da je američki Čajna bolje vezao svoj krimi slučaj za izmaštani svet i njegove okolnosti od engleskog). A fascinantne likove još nisam ni pomenuo. Povodom informacije da trenutno piše nastavak koji se zove Grad sečiva, Benet je ispričao da je njegov agent insistirao na nastavku jer je greota da se tako detaljno razrađen svet baci na samo jednu knjigu, ali on nije hteo ni da čuje – priča je gotova i zaokružena, nema šta tu više da se kaže. Tek je posle tri-četiri meseca mozganja smislio priču koja nije direktan nastavak ali je vredi ispričati. Polažem velike nade u njega jer je čovekova strma kriva učenja i te kako american elsewhere_transparent_rightvidljiva u njegovom dosadašnjem opusu (pet sjajno ocenjenih romana za četiri godine), praktično strela odapeta u nebo. Može da vam se ne dopadne, ali je definitivno svež glas kog je teško porediti sa bilo čim postojećim. U kompletu sa prethodnom knjigom, American Elsewhere (2013), koju svi opisuju kao mešavinu Kinga, Bredberija i koječega još (ja to ne vidim), a kojoj vrlo malo fali da bude savršena, ovo je bio pisac koji me je možda najviše usrećio ove godine.

imgAtL9INlexicon_max-berry_bookTeorije zavere su šarmantne, između ostalog, i zato što svaka pre ili kasnije ispadne istinita, a Lexicon (2013) Maksa Berija je pokazao da još uvek ima prostora za nove i uzbudljive. Šta se desi kad grupa starijih moćnih građana pod pseudonimima kao što su Jejts, Vulf, Eliot ili Bronte organizuju školu za mlade talente i uče ih psiholingvistici Noama Čomskog sa prstohvatom okultnog? Prejaka reč može da ubije, ovaj put bukvalno, dok se dve struje zaverenika bore za prevlast i kontrolu nad jednom reči da svima gospodari. Istovremeno SF, akcioni triler koji se čita u dahu i parabola o moći jezika, ovaj roman australijanskog pisca Maksa Berija trijumf je u svakom smislu i da mi nije smetala jedna zapletska brljotina suvereno bi se nalazio na vrhu ovog spiska. Pre godinu dana bio sam toliko inspirisan da sam o knjizi pisao malo više.

GirlWithAlltheGiftsDa proste fanovi, od podžanra na-slovo-na slovo-Z dobijam svrab, a od post-apokalipse počne da mi otiče grlo i krenem da kijam, ružno i vezano. A u kombinaciji? Nema šanse da na vreme stignem do urgentnog. Uz sve to, The Girl With All the Gifts (2014) M. R. Kerija se prodavala kao omladinska literatura (young adult), a čova je pre toga kao “Majk Keri” bio strip-scenarista (dobro, napisao je i neke knjige, i nisu bile jako loše, ali je brzo splasnulo interesovanje, meni a vidim i drugima). Toliko je toga ovde moglo da pođe po zlu, a opet je ispalo kako treba, između ostalog zato što je krenuo tako obično: sudbina se svima zapečatila kad se posebna devojčica iz naslova zaljubila u svoju učiteljicu. Desilo se i u boljim kućama, mislite vi, ali ne ovako. Sigurna ruka, elegantna rečenica, jasna svest o tome kuda se ide, što postane posebno ubitačno u samoj završnici. Tokom godine su mi se impresije o ovoj knjizi samo popravljale.

those who wish me dead_transparentJedan od popularnijih podžanrova među zabavnim štivom poslednjih godina je “triler preživljavanja u divljini”, kada se pored ljudskog faktora protiv junaka zavere i sile prirode (praocem forme može se smatrati Rambov tatko, Dejvid Morel, sa romanima Prva krv (1972) i Zavet (1975), ali i nekim kasnijim). Those Who Wish Me Dead (2014), najnoviji roman zanimljivog Majkla Korite koji se već godinama naziva novom nadom iako je iznedrio pregršt romana, učvrstio se na tom polju kao moderan klasik. Korita se prvo proslavio sa pet pravovernih krimića, a zatim sve iznenadio prebegavši u horor sa čak tri naslova u nizu; moje iskustvo sa sezonom sličnih transfera uglavnom je bilo da se bolje snađu hororisti koji zalutaju u krimić nego obrnuto. Čitao sam samo prvi od tih pokušaja, So Cold the River (kod nas preveden kao Hladna reka), koji je, iako gotovo besprekorno napisan, imao ozbiljnu falinku kojom se zapravo meri umešnost prelaska u novi žanr: sve što se desilo moglo je da se desi i bez fantastičnog elementa (ultimativni test da li ste ovladali formom). Nema veze, prikazi naredna dva naslova iz njegove ekskurzije u horor kažu da su to bolji pokušaji, a nakon ovog svakako ću im dati šansu. Kupio me je opuštenošću, ubedljivošću i zavidnim nivoom pripovedačke samouverenosti, pogotovo kad su u pitanju teme na kojima lako može da se padne (svašta divno nastane kad se jedan ovako ozbiljan pisac poduhvati zabavnog štiva). Pored ranjivog junaka, intrigantne mu supruge, tinejdžera u opasnosti i para neugodnih ubica, kao bonus tu je neukrotivi šumski požar sa kojim svi lagano ali sigurno gube trku. Količina uzbuđenja na momente je neizdrživa, a činjenica da me je roman podsetio na stripove sedamdesetih kao što su Bernard Prins ili izumrle akcijaše devedesetih kao što su Cliffhanger samo mi je bila dodatna preporuka.

TigermanPost-postmoderno doba je zeznutije nego ijedno pre, ako ništa drugo zbog toga što je ostalo vrlo malo neuparenih kombinacija. Tako smo u romanu Tigerman (2014) Nika Harkaveja dobili još neviđeni high concept slučajnog superheroja smeštenog u kolonijalističke romane Grejema Grina. Ionako bravurozno pisanje Le Karea mlađeg još je više napredovalo u trećem romanu, ali me je razočarala prilično pravolinijska radnja i oskudna karakterizacija. Svejedno, predstavlja prijatan nalet tropskog vetra dok se znojimo sa likovima zatočenim na ostrvu kome zbog aktivnog vulkana bukvalno ističe rok trajanja, dok usput iz duguljaste čaše sa kišobrančićem ispijate nešto zeleno da isperete višak pepela.

oie_transparentŠto nas dovodi do kutka za prašnjave police trenutak: čitajući najnovije radove Stivena Kinga, naročito poslednja tri, shvatio sam da se Ujka umorio, možda čak neizlečivo, i to je u redu (ne bi li se umorio posle četrdeset godina pisanja, 54 romana i 11 zbirki), ali mi to ni u jednom trenutku nije bilo očiglednije (tužnije) nego kada sam leđa uz leđa s novim radom pročitao jedan od njegovih retkih klasika koje sam preskočio (sve mi ih je manje ostalo). U zanatskom pogledu, Christine (1983) je neočekivano precizna i zrela za svoj ozloglašeni “žanr koka-kole i hamburgera” – posebno u savršeno pronađenom glasu u prvom licu, do tada prvi put u nekom Kingovom romanu – toliko da sve može da se shvati i ne samo kao ukleti automobil, već možda i kao alegorija o ukletom tinejdžeru – samo što je svaki tinejdžer uklet kad dođe u te godine. Kingova verzija je posebno bolna i žestoka, nabijena testosteronom i rokenrolom, a čini mi se i da je ozbiljnija od drugog romana objavljenog iste godine (Pet Sematary, koji zato ima neke druge kvalitete za članstvo među klasicima). Negde u trećoj četvrtini Auto-ubica je počeo malo da se ponavlja te sam osetio zamor, jednom ili dvaput mu se upadljivo omaklo iskakanje iz pripovedačke tačke gledišta (nešto što sam kod njega počeo da primećujem tek nedavno, kada sam se odlučio na neke reprize). Nema veze, knjizi zaista malo fali da bude vrhunska; šteta što je nisam čitao u mlađem uzrastu, u kom slučaju bih je obožavao i večno nosio u srcu (kao neki moji prijatelji i kolege).

26.12.2014

Top 10+1 2014: Serije

posted by admin

in blog, godišnje liste

Gledam ih jer su mi hiperbarična komora. Posle čitavog dana buljenja u ekran, za izlazak iz “zone” treba mi upravo ta vrsta aktivnosti. Jeste, još buljenja u ekran. (Samo s veće udaljenosti. I nisu slova. Mada kad stavim titl, tu su i slova.) Nema veze. Umesto da idem na trčanje, bazen ili jogu, svoje slobodno vreme bacam na serije i onda bolje da su dobre. A dobre su one koje me ne nerviraju, usisaju me u svoj svet, oduševe nekom bravurom, a postoji i ta ugrožena vrsta dosledno visokog kvaliteta tokom čitave sezone, ove godine možda više nego pre.

Uživao sam u 24: Live Another Day iako je bio niskobudžetni dajdžest svega viđenog za neke nove klince. Skandinavci mi nisu išli ove godine (Mammon nije bio loš, ali nedovoljno dobar da dospe na listu), Britanci imaju samo dva predstavnika (ostao sam dužan Happy Valley, Peaky Blinders, drugu sezonu The Fall, a Utopia je neočekivano kriminalno podbacila), od Amera nisam stigao da pogledam Olive Kitteridge, Rectify Justified 5.

Piscu je u više navrata konačno ukazano dužno poštovanje: jednočlanim scenarističkim timom priznato je da je u TV serijama, za razliku od filma, pisac ono pogonsko gorivo od kog sve zavisi (čak u pet navrata dato je jednom čoveku – ili dvojcu – da napiše sve epizode, dok je u šestom slučaju bilo skoro tako). A nije tipično ni da neka serija razbije u petoj ili šestoj sezoni, a i to se desilo.

Bilo je toga previše. Ove su ostavile utisak.

1

FARGO (FX)

Zašto je ovo serija godine? Zato što je, neverovatno, istovremeno omaž, rimejk i nastavak. Zato što je sve radila na svoj način, svojim tempom, u inat svima i svemu, slušajući sopstvene instinkte, ludo se zabavljajući usput. Zato što je isti takav bio jedan od centralnih likova, koji je u modu vratio šiške rezane na nošu. Zato što se dotični zove Lorn Malvo. Zato što je lako moguće da je ovo do sada najbolja uloga Bilija Boba Torntona. Zato što je serija smešna, strašna, strašnosmešna i smešnostrašna, i pomalo tužna. Zato što je imitator braće Koen često uspevao da postigne bizarnost neusiljenije od svojih uzora. Zato što je pandurka zajebala čak i stereotipe o tome kako se izbegavaju stereotipi. Zbog sekvence ispred zgrade kriminalnog sindikata u Fargu. Zbog Olivera Plata. Zato što je jedan čovek napisao deset sati programa koji nijednog trenutka nije posustao.

2

THE AFFAIR (SHOWTIME)

Ima seksa. Ima špicu (neverovatna stvar Fione Epl pisana za seriju, sa tekstom koji je sklepala kad su joj opisali radnju). Ima ne jednog, već dvojicu junaka koji su pisci. Ima tri zajebane majke. Ima pripovedačku caku na slovo R (sedam slova, odigrajte vešala, ne bih da kvarim užitak). Ima tragediju koja sve vreme visi u vazduhu. Ima duboko poniranje u muški i ženski um od kog mi nije bilo dobro, a uživao sam (ponekad sam želeo da prekinem, ali nisam mogao.) I iako je sve što je pobrojano sjajno, ništa mi nije bilo tako dobro kao sami likovi, pogotovo dva glavna. Pokazna vežba za sve: bez fascinantnih likova ništa. A za promenu, pa još na ovu temu, glavni likovi nisu bili gadovi (i što je još gore, nisu bili ni oni kojima su nabijali rogove), zbog čega je sve bilo samo teže.

The_Missing_(TV_Series)_Poster

THE MISSING (BBC ONE)

Toliko po mom ukusu da je jedna od retkih zverki za koje mi je žao što ih nisam ja pisao. Udara u glavu, srce i stomak, ako gledate u cugu spremite lekove. Ove godine je svaka druga serija radila naraciju sa višestrukim vremenskim tokovima, ali ih možda nijedna nije žonglirala tako dobro kao ova. Pored mikro misterije dignute na neizdrživo epski plan, besplatno ste dobili još esej o braku, bolu, opsesiji, protoku vremena i, ono što nećete sresti često, pogled surovog oka i hladne glave na pedofiliju. Mračna melanholija povremeno me je podsećala na prošlogodišnji biser Les revenants, iako sa tom serijom nema nikakve veze, što će reći da je francuska veza ostavila traga u ovoj maltene koprodukciji. True Detective se, verovali ili ne, krio ovde a ne u naslovnoj seriji, i ime mu je bilo Žilijen Batist.

3

THE HONOURABLE WOMAN (BBC TWO)

Pošto nisam ljubitelj filmske verzije Tinker Tailor Soldier Spy, sve vreme dok sam gledao vikao sam: Ovako! Ovako treba da izgleda ekranizacija Le Karea! (Ovako, i kao u A Most Wanted Man, koja je stvarno ekranizacija Le Karea). Vidim da je Megi neke iritirala, ali mislim da je njen lik trebalo da bude takav i da se savršeno uklopila u visoku stilizaciju. Mnogo rizikovanja (biti savršeno aktuelan i angažovan a ne uvrediti smrtno nikoga), komplikovan zaplet sa bezbroj podzapleta i gusta, lepljiva atmosfera. Ludi Hjugo Blik – scenarista, režiser i producent – samo je  napredovao od The Shadow Line.

4

THE LEFTOVERS (HBO)

Taj Dejmon Lindelof. Na stranu finale One serije – ako ćemo pravo, problematična mi je čitava 6. sezona –  na stranu katastrofa zvana Kauboji i vanzemaljci (tu je bilo previše babica), ali Prometej je nedvosmisleni fijasko, a čak mi je i Star Trek Into Darkness bio slab. Iako i dalje tvrdim da su Lindelofove epizode u prvih (ajde) pet sezona Losta ne samo za nekoliko kopalja iznad ostalih nego i među najboljim TV pisanijama poslednje decenije, zaključio sam da čovek ima neverovatne oscilacije i od The Leftoversa nisam očekivao ništa (neku malu nadu ulivali su mi HBO i Piter Berg kao režiser). Pilot mi je bio direktno odvratan, tako da su morali da me vuku za ruke i noge  da gledam dalje. I dobro je što nisu odustali, a dobro je i što sam poslušao (bilo je teško). Ovo je naučna fantastika koja radi po principu dovoljno je da se u realnost koju znamo ubaci kamičak da nastane cunami neprijatnosti i neobičnosti. A radi. Ako se prepustite priči bez predrasuda (mal’ nisam rekao ako verujete), uživaćete. Epizode “Two Boats and a Helicopter”, “Guest” i “Garveys At Their Best” doslovno su me oduvale. A pošto je adaptacija u odnosu na roman slobodna, a ovo, po mom mišljenju, jedno od naprednijih, hrabrijih i zrelijih tekstova, opet mi ništa nije jasno. Taj Dejmon Lindelof.

5

TRUE DETECTIVE (HBO)

E, da. Ovo je besmisleno stavljati na listu skoro koliko i Game of Thrones, pošto je ceo svet gledao i svi imaju mišljenje, ali moram. Tokom godine mi je lagano klizilo dole. Naučiću jednom da rukujem montažerskim softverom pa ću iseći poslednjih pet minuta za kućnu upotrebu (rez ide posle trenutka kad Rast natečenog, crnog oka zuri kroz hotelski prozor i pitamo se šta vidi). Sad bez zezanja: sam kraj toliko odskače od ostalih sedam sati i pedeset pet minuta da smrdi na intervenciju test publike. A pošto toga sigurno nije bilo, imam teoriju šta se zapravo zbilo: mlađanog tvorca/scenaristu su glumci-producenti (tačnije jedan od dvojice) ljubazno zamolili da za kraj ne mrači toliko. Pomislite samo: da sam, na primer, scenarista od dvadeset i kusur godina i da mi je sedamdesetih Bata Životinja na snimanju nekog filma rekao: “Dečko, verujem u tebe, potrudi se malo”, prepravio bih to u hepiend usput zviždućući Odu radosti. I dalje tu ima magičnih momenata, atmosferu  nećete zaboraviti, pravilno je srastao krimić i mambo-džambo, sjajni su i Metju i Vudi, Rast Kol je postao opštenarodno dobro brže od Hanibala Lektera, ali možda najviše od svega u dobrom sećanju ostala mi je vanserijska režija i tom momku želim sve najbolje i da nam snimi dobar It.

6

THE GOOD WIFE (CBS)

Znam da je svima odbojna jer je o, tako advokatska a to smo videli sto puta, ali, jebemti, kako ovi ljudi znaju šta rade prosto se uplašim ponekad. Mislim da sam ove sezone gledao prvu istinski slabu epizodu – i to u šestoj sezoni – ali su zato ostale bile za čitav stepen bolje od ionako visokog nadproseka. Šok za šokom, odlično pripremljeno, superiorno izvedeno, besprekorno obrađene posledice, najneklišetiziranije postupanje sa bolom i tugom na amerikanskoj televiziji, serija koja je iz porodične drame prerasla u političku satiru i prosto ne vidim kako mogu da omanu. Ju nid tu voč dis.

7

BOARDWALK EMPIRE (HBO)

Gotovo. Kaput. Završili. Alal im ćufte. Nema šta, visok kumulativni kvalitet kad se osvrnete na pet sezona. Ove godine nisam gledao bolji film od treće sezone (uzmimo da je to, onako đuture, jedan skoro savršen dvanaestočasovni film). Što se finalne, pete sezone tiče, možda je nedostajala još jedna da se umetne, ta rupa od sedam godina do samog kraja nekako suviše zjapi, ali je i ovo bolje nego da su ih posekli u cvetu mladosti. Zaključna godina je bila usredsređena, svesna da zaokružuje sagu, poslovično brutalna – iznenađenje je svaki put kada neko preživi – ali i velika kocka. Možda nisam do kraja kupljen (možda i jesam), ali cijenim hrabrost, ambiciju i suludu ideju da nam ovako predstave o čemu je zapravo govorila priča i kako bi trebalo da se završi. Realno, mogla je samo ovako.

8

THE AMERICANS (FX)

Hladni rat se vratio i u vesti i u igrani program. Za našu omiljenu porodicu ruskih krtica u Reganovoj Americi problemi nastanu kada neko surovo istrebi familiju kolega špijuna u dubokoj ilegali. Ko je počinilac: njihovi kamaradi ili omraženi neprijatelj? Život im dodatno zagorčava dvostruki agent superubica koji u ime američke vojske obučava kontraše u Nikaragvi, ambiciozni ruski aparatčik koji je u ambasadu u Vašingtonu dospeo kao tatin sin i rođena ćerka koju drma pubertet. U drugoj sezoni tvorac je još više usavršio mehaniku po modelu mentora Grejema Josta – besprekorni balans mikro i makro priče, inače kućni stil gotovo svih žanrovskih serija na FX – a sudeći po finalu, imaćemo zbog čega da trebimo nokte i u trećoj sezoni.

9

HANNIBAL (AXN)

Tu sad ide šala na račun hrane, tipa, ovo mi bolje od 24Kitchen, ili gledam samo zbog recepata, ili najviše volim da jedem uz svoju omiljenu seriju… Odustao sam onomad pri početku, ali sam se vratio i nisam zažalio. Trebalo je ubaciti se u fazon, shvatiti da ova serija često nije ono za šta se izdaje, što mu dođe tako meta-, pogotovo s obzirom na to o čemu govori (a tačno šta je serija možda niko ne zna, što je takođe vrlo meta). Drugu polovinu prve sezone su razbili, u istom duhu nastavili prvu polovinu druge i, nažalost, malo me izgubili pred kraj. Nema veze, mislim da je Brajan Fuler jedan talentovan mladić i trenutno verovatno niko bolje ne radi preslagavanje svima dobro poznatih kockica u nešto sasvim novo.

11

PENNY DRADFUL (SHOWTIME)

U scenarističkom smislu brljotina: nepregledna, nedosledna mitologija (sve se dešava arbitrarno i protivno bilo kakvoj, makar prividnoj, zakonitosti – naročito kako se ponaša demon, kako odlučuje kad će i koga zaposesti, pa pustiti i ponovo zaposesti, uh), pripovedanje je u najmanju ruku konfuzno (stalni prekršaj Džona Logana, pogledajte samo bilo koji njegov scenario). Zatim, ako je otkriće o glavnom junaku koje su čuvali za kraj toliko važno, zašto su ga pokazali još u špici! I tako dalje, i tako dalje. Nije bila toliko otimačina Lige izuzetnih džentlmena koliko hipsterski preprič poznatih storija, na momente izluđujuće ziheraški i politički korektno a smešteno u vreme koje je sve samo ne političko korektno (štikliraj, redom: lepotan/starac/crnac/gej/žena). I opet, uprkos svemu, zarazno gledljivo, za šta nemala zasluga ide Evi Grin.

18.12.2014

Top 10 2014: Muzika

posted by admin

in blog, godišnje liste

Muzika da pokrije klaktanje tastature, komšijsku unutrašnju pejzažnu arhitekturu, crne misli, ružičaste misli, da se uz nju putuje kad se putuje sam, da se uz nju putuje kad se putuje u društvu (more the merrier) i da se dopadne mačoru koji viri s prozora. Kao i obično, sve lepo rangirano prema broju manijačkih preslušavanja, lični muzički dnevnik sorte koja jede i biljnu i životinjsku hranu.

 

hot dreams

Timber Timbre – Hot Dreams [Arts & Crafts]

Rekli su: “Dejvid Linč”. Rekli su: “Gotik vestern”. Rekli su: “Elvis na jačim drogama od onih na kojima je stvarno bio”. Rekli su: “Kris Ajzak da je nevaljao” (nisu rekli, to ja kažem.) I kažem još: sve je lakše uz psihodeliju i sve je teže uz psiho-triler. Kad sam onomad Ivana pitao da li će ovo nekome biti album godine, odgovorio je sa: “Teško.” Ne samo to, ispostavilo se, već Kanađani nisu ni ušli na većinu lista. E, pa na jednoj su album godine. Nijedna gorko-slatka pilula nije mi lakše skliznula ove godine, i to od benda koji je ime dobio po drvenoj kolibi u kojoj je zgotovio prve snimke. Slušao sam dok mi nije pozlilo, a onda slušao još malo.

 

spoon

Spoon – They Want My Soul [Loma Vista]

Malo je dobrih supergrupa, a ja nekako baš volim The Divine Fits, ali do ovog albuma konkretno nisam bio svestan koliko je za to zaslužan i baja iz Spoon (nakon što sam više puta potvrdio da je baja iz The Handsome Furs/Wolf Parade suhi genije). Zavidan nivo izumrle veštine pesmosklepanja, obrada ni manje ni više nego En Margaret i pesma kojom bih u vreme kaseta vezano napunio jednu C90.

 

mastodon

Mastodon – Once More ‘Round the Sun [Reprise]

Nežni metalci su mitska pojava, otprilike kao kulturni bizoni iz onog vica. Moša, nije dežurni hipsterski metal na listi, ove kulturne bradonje slušao sam i pre Zvučnog obrta na genijalnom prošlom albumu, a ni ovaj me nije razočarao uprkos težem ulasku. Koliko mek možeš da budeš a da i dalje ostaneš tvrd? (Dobar epitaf). Ovo je ta mera, ustanovite je, registrujte, upotrebljavajte. Mislim da su imali hrabrost i viziju, jer ako nisu, hipnotisali su me nečim drugim i počeću da strahujem za sebe.

 

st vincent

St. Vincent – St. Vincent [Loma Vista/Republic]

A kako to zvuči 21. vek? Važno je da nije nešto plus nešto plus nešto (može eventualno da se proba, na primer, Eni Lenoks plus PJ Harvey plus Lori Anderson, ali opet ništa ne bi valjalo). Ovako zamišljam muziku danas: da bude današnja, da me iznenadi, da zvuči kao ova grozna 2014, i elektronski, i gitarski, i nestabilno, i proračunato, i bezrazložno egzaltirano i s razlogom tužno.

 

homepage_large_d9662562

Wovenhand – Refractory Obdurate [Glitterhouse/Deathwish]

Kad sam bio mlađi, The Ramones i Kud Idijoti, na primer, godinama nisu uspevali da snime ploču koja bi verno prenela zvuk s njihovih koncerata. Mislio sam da se Judžinu Dejvidu Edvardsu s ovim ansamblom nikad neće desiti. I onda, teško šamansko darkersko ludilo zabeleženo, eto, kao da je koncert u Dom omladine sinoć bio.

 

damon

Damon Albarn – Everyday Robots [XL]

Ovog mladića volim u svakoj inkarnaciji, Blur, Gorillaz, The Good the Bad and the Queen, šta god, nemoguće je talentovan i gađa gde treba. Prva prava solo ploča možda ne obara direkt s nogu, ali je dobra za ekstremni sport plakanja kad vam se ne plače (dok ste sami, čik poslušajte “Lonely Press Play” ili onu poslednju s Brajanom Enom).

 

The-Afghan-Whigs-Do-To-The-Beast

The Afghan Whigs – Do to the Beast [Sub Pop Records]

Bio jednom tip po imenu Greg Duli, malo je pravio odlične albume sa bendom, malo se tukao kad je trebalo braniti čast žene, pa je onda imao slabiji period sa drugim bendom i bilo je veliki znak pitanja kako će sve to izgledati kad je najavio povratak prvog. I vratio se, pa još na Sub Popu, i dobro, nema hita iako je nekad bio majstor za hitove, ali sam se prepustio ovom romanu pre nego zbirci i pustio ga da me vodi gde je zamislio. I bilo je odlično.

 

lp_jacket_600x600

Shellac – Dude Incredible [Touch & Go]

Zajebani vižljasti je na prvi sluš zvučao isto kao i uvek, a zapravo je jedna od boljih ploča u ovoj postavi – uvek me zbune albumi čija je druga polovina jača. Vinil je rezan analogno, znači, počelo je, Stiv Albini formira pokret otpora protiv najavljenog napada Skajneta, srećan sam kao kad je Galaktika jedina preživela napad zato što se nije digitalizovala.

 

Swans_To_Be_Kind

Swans – To Be Kind [Young  God/Mute]

Treći dobitak u nizu njujorških veterana koji jesu hevi samo ne metal; ovo sada već pomalo izgleda kao Skrivena kamera, ne želim da penzioneri koji zvuče opakije od omladine ikad izgube ovu svežinu i inspiraciju. Rok-opera je na momente bila tako monumentalna da sam se osećao kao majmun pred monolitom. Postavši dežurni izvor košmara kakav mi je prošle godine pružao Fuck Buttons, bili su strašniji od bilo kog filma ili knjige. Po ovakvoj noći se ne nalazi put kući, a kad vas poklopi stvar kao što je “Oxygen” – ali ne od Žan Mišela, već Zombi Žara – nećete ni žaliti što ga niste našli.

 

vvhile

VVHILE– More [DIY]

Preporučili meni, preporučujem vama. Dvojac, a prave buku za sedmoricu. Ali najlepše od svega je što kad nabavite ovaj debitantski album, nabavili ste domaće. Ima da se posluša i pazari ovde za koliko ponudite, kao i da se pretplati na narandžasti vinil koji izlazi u februaru (ja kaparisao). Prosto sam zaboravio kako je nekada bilo normalno imati domaće bendove ovako ludačkog kvaliteta. Kunem se da na momente čujem odbljeske raznih danas gotovo zaboravljenih muzičkih bisera kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (od Sonic Youth do, ne znam, Ride). Da sam ovo otkrio ranije, verovatno bi bilo pri vrhu.

17.12.2014

Pripovedak i pripovetka

posted by admin

in blog

Muško krilo vesele družine sa predstavljanja antologije “Nova srpska pripovetka” priređivača Gorana Skrobonje, održanog u utorak 16. decembra u 18h u Kući kralja Petra I, u sklopu projekta “Isidora nas sluša”, koji organizuju Opština Savski venac i Fond “Isidora Sekulić”.

10850939_10205210283437941_756234470_n

Goran Skrobonja, Miomir Petrović, moi, Darko Tuševljaković

17.12.2014

Lun

posted by admin

in blog

lun1

Tekt za VICE Srbija. Morao sam pod hipnozu da bih se setio svega ovoga.

24.10.2014

Kratke staze na Sajmu knjiga

posted by admin

in blog

untitled

Moje su priče biseri rasuti po celom Sajmu, ako naletite na neku krivite za to karmu.

Nakotile su se, grozota jedna. Sve knjige u kojima su objavljene su ovogodišnje; dve od ovih praktično će se premijerno pojaviti sledeće nedelje. Ako nekog zanima a nije mu teško da izliže đon – usput otkrije zanimljive pisce među istim koricama – evo šta i gde da traži od ponedeljka:

HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE (Paladin): „Fabulator“, friška priča koja nije ni tako kratka.

ČETVRTASTO MESTO (Arhipelag): „Beležnica“, minijatura na temu čitanja novina.

NOVA SRPSKA PRIPOVETKA (Paladin): „U tehnikoloru, večno mlad“, o starom običaju koji je slamao srca deci.

ALMANAH KNJIŽEVNE FANTASTIKE (Čarobna knjiga i Art-Anima): „Oči boje biske“, last-minute, all-inclusive putovanje u prošlost.

UBIQ #14 (Društvo za znanstvenu fantastiku SFera): „Crno i crveno“, futuristički rat malog naroda i velike kompanije.

Za dugu formu, ćeraćemo se posle Sajma. Živeli.

30.08.2014

Pisac piscu

posted by admin

in blog

HE DS black1

27.08.2014

Posao

posted by admin

in blog

Ček da vidim nešto u stručnoj literaturi. Treba mi za posao.

posao

26.08.2014

Best of Paladin

posted by admin

in blog

Sveže iz rerne, NOVA SRPSKA PRIPOVETKA, svojevrsna best-of kompilacija Paladinovih tematskih antologija koje je poslednjih godina priređivao Goran Skrobonja [televizija, urbane legende, smak sveta i vampiri/vampirice]. Ovaj izbor donosi priče prepoznatljivih imena domaće glavnotokovske i fantastičarske scene, ali i galopirajućih novih nada koje ćete želeti da zapamtite zarad budućih cunjanja po knjižarama.

Naravno, svako će naći nešto za sebe: meni su najmanje tri rada odavde omiljeni iz opusa njihovih autora. „U tehnikoloru, večno mlad“, moja uvrštena priča iz 2008, posebno mi je važna zato što je – sad vidim – bila uvod u aktuelnu fazu vojvođanskog mraka, naglašenijeg realizma i ličnijeg pečata u pisanju.

Budući da se radi o kapitalcu od skoro 650 strana od kog se dobija kila, toliko lepom da je dovoljno samo sedeti i gledati ga, cena u knjižari je visoka, 2.420 dinara, ali direktno od izdavača može da se naruči za 1.600.

knjiga