23.11.2017

O magiji kratkih priča i ponekoj misteriji

posted by admin

in blog

Price-misterije-i-magije_rasklop

Do sada sam u knjiškoj formi objavljivao samo romane. Ovo je prvi put da sastavljam zbirku pripovedaka.

Teže je nego što sam mislio.

Pisanje priča je eksperiment, razgibavanje mišića, odmor ratnika pred masovnije bitke; stvarate nove univerzume i pozivate voljne da s vama zavire u njih. Kad sakupljate sve priče na jedno mesto, dileme su brojne i logične, neke ozbiljnije od drugih: da li da zbirka sadrži najbolje od najboljeg, zasniva se na zajedničkoj temi ili uključuje samo najnovija dela? Rešenje koje je obuhvatilo sve to stiglo je u pravi čas, sa neočekivanog mesta. Iz mog prethodnog romana.

Naime, u istoriji književnosti beskrajna je biblioteka fiktivnih naslova koji su se pojavili u okviru nekog proznog dela, a u jednom njenom prašnjavom kutku obreose i ilustrovani roman za decu Gromko iz romana Iver, za koji su izmaštani kritičari skovali „žanr misterije i magije“. Istu odrednicu pozajmio sam za naslov prve zbirke i koncept oko kog su organizovane priče pisane tokom poslednjih deset godina.

Misterija: zato što u tim pričama nema elemenata fantastike, ali u svojoj srži sadrže zagonetku koja se, sa manje ili više uspeha, mora razrešiti, najčešće u kriminalističkom ključu.

Magija: zato što je to termin koji savršeno obuhvata sve vrste fantastike kojima sam se tokom godina bavio.

Reka koja razdvaja ova dva koncepta nije nepremostiva, kao što pokazuje središnji odeljak sa dve novele. Ponekad element iz jednog odeljka blesne u drugom i obratno. Na kraju oni, rekao bih, grade celovitiju knjigu nego što bi iko imao prava da se nada. Ponajmanje autor.

U ovom izboru nisu se našle sve priče koje sam smatrao najboljim, ali on svakako najvernije predstavlja ono što sam u kratkoj formi radio, kako sam se razvijao i gde se nalazim sada. Nekoliko priča prethodno nigde nije objavljeno. Jedna je pisana specijalno za zbirku, da je uzemlji.

Sadržaj:

  • Teslino nasilje
  • Nećeš da nas lažeš
  • Sve uračunato
  • Velika mogućnost napredovanja
  • Devojke na prozorima
  • Aleja blistavih bodeža
  • Fabulator
  • Oči boje biske
  • Naš hotel u nultoj tački grada
  • Pank
  • Lepše nego ptice
  • U tehnikoloru, večno mlad
22.01.2017

Intervju za Magločistač: “Kultura će naći načina da se ostvari u najtežim uslovima”

posted by admin

in blog

Oto-e1483121625851

• Subotica je dobar grad za život pisca: donekle je jeftinija od Beograda i nekih drugih gradova što se tiče troškova života, a plodno tle za pisanje priča • Još nisam prežalio „Trenchtown“ • Primer „Pisaca u fokusu“ nam pokazuje da festivali, nažalost, nestaju • Ne oslanjam se previše na institucije kulture, između ostalog zato što njihova podrška varira u zavisnosti od previše faktora

Ostatak intervjua možete pročitati ovde.

30.12.2016

Top 15 albuma, knjiga i serijskog programa: Objedinjen izbor 2016

posted by admin

in blog, godišnje liste

Neću vam pričati o tome koliko je užasna bila 2016, sve će godine odsad biti takve. Samo ću vas podsetiti da sam prošli put odlučio da tri godišnje liste (muzika, knjige, TV/film) koje na svoj sajt kačim više od decenije (a van njega i duže), smutim i prospem u jednu. Ima tih lista previše, realno je gnjavaža sastavljati ih i čitati, pogotovo zato što se često prave samo da bi postojale. Zato sam odlučio da preporučim samo ono što je meni iskočilo, u čemu sam uživao, što mi je pružalo zadovoljstvo i vidalo rane, u nadi da će nešto od toga pomoći i vama ili makar poslužiti kao korisna informacija. I po pet stvari od svega, da ne preteramo. Taj bućkuriš nije ispao tako loše, tako da sam ga ove godine ponovio. Muzika je bila sjajna, serije su mi sve skupa bile nešto slabije, pogotovo neke od masovno voljenih (ili samo postajem namćor), a u čitalačkom pogledu nije mogla biti loša godina u kojoj sam otkrio ne jednog, već dva nova omiljena pisca.

teens_of_denial_car_seat_headrest

Car Seat Headrest, Teens of Denial [Matador Records]

Koliko ovih dana uopšte imamo vremena da se posvetimo nečemu? Da se nisam posvetio ovom albumu, ne samo da mi ne bi bio album godine, već mi se ne bi dopao ni na prvo slušanje. A u njemu nisam otkrio samo jedan novi svet, već čitave univerzume. Prilično zavidno dostignuće danas, za jedan album. Iza ovog čudnog čudnog imena stoji 24-godišnjak iz Sijetla koji na bendkempu ima desetak (!) albuma sklepanih u domaćoj – ali ne i kućnoj – radinosti, budući da je sve vokale snimio na zadnjem sedištu svoga auta (otud ime). Teens of Denial donosi nov materijal prvi put zabeležen u studijskim uslovima s bendom. Nadovezavši se na tradiciju pomalo zaboravljenih Pavement i Becka – što se mene tiče, mimo i više od toga – momak je organizovao zvučni atak šesnaest gitara (bar tako zvuči), uz opušteni, raspričani, milenijumski tok svesti o filozofiji učenja na svojim greškama, rekreativnoj upotrebi droga i noćnom saobraćaju. Prva muzika posle dugo vremena koja me je naterala da iz sveg glasa uz nju pevam u vožnji. Doduše, možda zato što sam bio sam u kolima. I pod temperaturom. Ali svejedno.

thenightof

The Night Of [HBO]

Zaljubljen sam u pisanje Ričarda Prajsa. Više u scenarije, doduše, nego u prozu. I ne samo u njegove dijaloge, u kojima čujem muziku. Zaista je čujem. Osećam zavist i strahopoštovanje prema načinu na koji vas ubedi da su likovi radili nešto i pre nego što smo ih sreli, a nastaviće to da rade i kad ih ostavimo (u poređenju s tim, većina ostalih serija izgleda kao da smo likove zatekli u pripremama za susret s nama i jedva čekaju da odemo, a ostalo su samo loše sklepane kulise.) Sve je tu bilo baš po mom ukusu. Savršen tempo pripovedanja, samouvereno sklapanje kockica, građenje bogatog i strašnog univerzuma, inspirativni naslovi epizoda koje su više kao nekakva poglavlja. Bila je to kriminalistička serija u kojoj je većina zasebnih elemenata bila dobro poznata, ali su zajedno činili sasvim novu celinu – što je, kad malo bolje razmislite, danas ideal žanrovskog rada bilo koje vrste. Najmanje tri ljudska lika odavde mogu da dobiju svoju seriju, da ne računam mačku i ekcem. A lik Džona Stouna postao je Veliki detektiv u rangu jednog Kolomba.

sudjaje-i-furije

Suđaje furije (2015), Lauren Groff

Knjiga koju sam prevodio gotovo svake noći u prvoj polovini godine prosto je kako-tako morala da mi obeleži 2016. Ali nisam je zavoleo samo zbog Stokholmskog sindroma, već i zato što je poslužila kao ludačka inspiracija za moje pisanje. Pre svega toga, međutim, bilo je ludo čitalačko iskustvo. Grofova je vrsni stilista, odlično poznaje ljudsku prirodu i zna da ne mora da bude komplikovana i nacifrana da bi bila “duboka”. Rašomonijada nije nova stvar, naravno, a poređenja sa Iščezlom (Gone Girl) vrlo su površna, pa se na njih ne obazirite. Ipak, može vrlo lako da vam ne legne. Knjiga nije čak ni savršena. Ali toliko je nabijena sirovom energijom, hrabrošću koja se graniči sa drskošću, nepatvorenom inovacijom, šokantnom sposobnošću da bude intelektualna ali ne i nerazumljiva, relevantnim promišljanjem znakova vremena s kraja prošlog i početka novog milenijuma, viviseciranjem braka, prirode umetnosti i života uopšte, da gotovo ne možete ostati imuni na njene čari. Loto i Matilda su istovremeno veći od života i životni, neuhvatljivi, neponovljivi. Deterministička biblija: levo ili desno skretanje kod Albukerkija može vas obeležiti za čitav život, a čak i ako niste želeli da na kraju ispadne kako je ispalo – pored toga što uopšte nije moralo da ispadne loše – verovatno je tako bilo i jedino moguće.

post_pop_depression_front_cover

Iggy Pop, Post Pop Depression [Caroline International/Loma Vista]

Uvek zadržimo dah na vest da će se neka stara muzička faca udružiti sa mlađom, jer nije uvek prošlo kako treba, a umelo je da bude i katastrofalno (znate na koji par posebno mislim). U godini u kojoj je najugroženija vrsta bila vremešna  muzička legenda, Igi Pop je u svom 69. letu izgleda morao da započne sa svođenjem računa. Odlučio je da ima snage za još jednu veliku ploču, a samo je trebalo da odabere prave saradnike. Kao da je mene pitao, takvo sudbinsko preispitivanje dovelo ga je na prag Džoša Homija iz Queens of the Stone Age. Kolaboracija je srasla bolje nego što je bilo ko smeo da se nada. Pored toga što su Džoš i Igi urnebesan tandem u javnim pojavljivanjima, držeći se za ruke i terajući šegu, đavoli jedni, najvažnije je kakav je na kraju ispao Post Pop Depression (svaki put kad vidim naslov ne mogu a da ne pomislim da je smišljen kao zezanje na račun emisije Ivana Lončarevića). Album je izrodio, između ostalog, dva instant mega hita (“Gardenia” i “Sunday”) koji se zavuku u mozak efikasnije od uholaže, trenutno mi omiljenu “In the Lobby” (koja me, kunem se, na momente podseća na Bauhaus, što, kad malo bolje razmislim, i nije tako čudno) i za kraj sjajno elegičnu “Paraguay”. Kažu da je Post Pop Depression album koji je zauzeo najviše mesto na top listama od svih Igijevih, prošle godine je imao najuspešniju turneju, a objektivno, album je za sebe u vrhu i Igijevih i QOTSA albuma, što je malo koja supergrupa uspela da postigne.

trapped

Ófærð (Trapped) [RÚV]

Iznenađenje godine i možda najdraža serija od svih. Da se naš dragi šef policije iz islandskog mestašca pojavi i u proznom, serijskom obliku, i to bih čitao. Možda najveće dostignuće serije – a bilo ih je mnogo, od atmosfere, preko glume do likova – jesu skromni dometi misterioznog zapleta koji se na kraju uverljivo, realistično i zadovoljavajuće rasplete. Jao, ta špica.

5114svyfcel-_sx321_bo1204203200_

Make me (2015), Lee Child

Ovo je dvadeseti roman o Džeku Ričeru. Dvadeseti. Samo sam ga uzeo u ruke i pročitao. Tek tako. Odavno nisam. Lekar mi je zabranio. Inače bih stalno pisao ovako kratkim rečenicama. Dobra dopuna uz roman je Reacher Said Nothing: Lee Child and the Making of Make Me, šokantno svedočanstvo novinara Endija Martina kome je Čajld dozvolio da mu bdi nad glavom dok piše novi roman, a ovaj je to iskustvo pretvorio u knjigu koja je pisana kao da je još jedna o Ričeru. Jeste. Istim kratkim rečenicama. Između ostalog, tu smo saznali anegdote kao što je ona da je Čajld seo i napisao prvih nekoliko efektnih rečenica ovog romana (“Moving a guy as big as Keever wasn’t easy. It was like trying to wrestle a king-size matress off a waterbed. So they buried him close to the house.”), a Martin se nadneo nad njega i pitao ga: “Ko je Kiver?” Čajld ga je samo pogledao i rekao: “Ne znam.” Prilično fascinantno za nekoga ko se smatra jednim od trenutno najboljih majstora zapleta (verovatno i jeste). Od pomenutog početka, kad Ričer impulsivno siđe s voza u selo od trista stanovnika, do poslednjeg obračuna na farmi svinja, desi se svašta, a ništa od toga ne možete da predvidite (najbolje je da ni ne pokušavate, samo se prepustite vožnji). Čajld i dalje napreduje, razvija se, brusi svoj ninđucu. I da. NIKAD TOM KRUZ, UVEK DŽEK RIČER!

a_moon_shaped_pool

Radiohead, A Moon Shaped Pool [XL Recordings]

Uz najbolju volju nije mi išlo slušanje prethodnog albuma, tako da sam ovaj dočekao s određenom dozom skepse i smanjenih očekivanja, ali najveći bend na svetu ne bi bio bla bla bla da i dalje nije u stanju da iznenadi prekombinovanjem zvuka, redefinisanjem tekstova, izvrtanjem filozofije. Na albumu se nalaze neke mi od omiljenih njihovih stvari (“Ful Stop”, “Identikit”), gudače su svirali kao gitare a gitare kao gudače, tekstove pisali bolno direktno umesto uvijeno u sedam oblandi, a pesme su se pretapale jedna u drugu suptilno i bez napora stvorivši na kraju celokupni utisak koji bi mogao da se nazove, hm… “napad panike u niskom letu”? Rečenica godine.

billions-keyart

Billions [Showtime]

Možda dramaturški najstaromodnija serija u ovom izboru i kao takva ono što mi je baš trebalo. A bila je najjača upravo tamo gde su druge zakazale: sočan zaplet, samouverena karakterizacija i rasterećena zabava. Ovde se stvari samo dešavaju jedna za drugom i zanimljive su. Ozbiljno kao serije iz HBO-ove i AMC-ove kuhinje, samo što posle nemate želju da se ubijete: za sat vremena svake epizode imao sam utisak da dobijam više mesa nego u nekim celovečernjim filmovima.

rascarani-svetdarko-tusevljakovic-jaz-184x280x

Raščarani svet (2016), Jelena Lengold

Jaz (2016), Darko Tuševljaković

X (2016), Želimir Periš

Odmah da raščistimo (raščaramo?): sve pisce lično poznajem i veoma su mi dragi, ali to ne menja činjenicu da su sjajni pisci. Ili pogotovo da su ove godine objavili odlične knjige.

Zbirka priča Raščarani svet predstavlja mali ali značajan zaokret za Jelenu Lengold u odnosu na dosadašnje: pripovetke su ovde kraće, ogoljenije, mračnije. Ima tu, između ostalog, uspešnog koketiranja sa fantastikom i psiho-trilerom, a naslovni svet nekako je još više preteći nego pre: pored toga što od njega uvek možete da očekujete najgore, kao da je usput sklon tome da nam se i podsmeva. Uprkos tome što često srećemo likove koji su sami ali ne i usamljeni, tužni ali bogatog unutrašnjeg života, same priče su širokog tematskog spektra i varijacija. U zbirci sa deset priča ujednačenog kvaliteta, većine iz moje omiljene egzibicije zvane “pisano specijalno za knjigu”, ipak su mi se istakle “Nedelja” i “Vreme”, majstorski ciničan krimić bez zločina (da li?) i majstorska spekulativna naučna fantastika (da li?). Ali to nije sve. Jer, kako to obično biva, najjače je ostavljeno za kraj: priča “Zavesa” efektno mi je izmakla tlo ispod nogu, a volim da mislim kako nije imalo veze samo sa priznanjem spisateljice s početka da je apsolutno ispovedna, već da je objektivno bila posebno nadahnuta i ubedljiva. Bilo kako bilo, lagao bih vas kad bih rekao da to nije jedan od razloga zbog kojih uopšte čitam.

Sve priče nisu ispričane dok god imaju vaš lični pečat i emociju (inače bi sve bile ispričane još u antičko doba). Drugi roman Darka Tuševljakovića Jaz, u izdanju Arhipelaga, ličan je i emotivan koliko je to uopšte moguće. Čak i ako ne govori o svom životu, on prosto tako pristupa likovima, hipersenzitivnim na svet do granica izdržljivosti, zanimljivim upravo zbog toga. Dve strane medalje, smeštene na Krf i u Kragujevac, u različitim vremenskim periodima, na kraju tvore celovitu priču iz žanra zajebani međuljudski odnosi, ekonomično ispričanu, toliko uverljivu da imate utisak da ste je sami doživeli, s naglašeno subjektivnim pristupom fantastici (od vašeg čitanja zavisi koliko ćete tu fantastičnih elemenata videti i kakvih). Jaz, čijim je naslovom Darko uspeo da nadmaši čak i moj četvoroslovni,više se nadovezuje na njegovu zbirku priča Ljudske vibracije nego na prvi roman: iz istog je melanholičnog univerzuma neposredno pred smak sveta. U svemu ostalom u međuvremenu je toliko sazreo kao pisac da će biti uzbudljivo videti kuda će nas dalje odvesti. Ako preživimo.

Prošle godine sam ovde pisao o koncept-zbirci priča zadarskog pisca Želimira Periša, sledeće ću se možda baviti jednim od njegovih krimića, ali ove godine mi je ključna bila njegova nova zbirka pesama X. Jeste, zbirka pesama. I to kakva. Takva da sadrži pesmu koja se zove “kaže ti meni mama pa nije ti to poezija”. Duhovito, ironično, muzikalno. “Blazirani, prepotentni cinizam”, kaže sam pesnik posprdno za svoju megafonsku taktiku. U par navrata čitao sam njegove pesme drugima naglas, i trezan i pripit (nije tako dobro kao kad slušate pesnika lično, ali nemate ga uvek pri ruci kad je najpotrebniji) i nisam ih mnogo unakazio, izgleda, jer se ljudima dopalo – ili su pesme naprosto tako dobre da im je nemoguće nauditi. (Jesu.) Zbirka je podeljena na tri dela i u svakom imam svoju omiljenu pesmu: u ‘pjesmama za izvikivanja’ to je “zlo zlo zlo”, u ‘pjesmama za šaputanja’ fantastična “imam ja frenda koji ima ženu”, a u ‘pjesmama za mrmljanja’ “čitav život čovjek pravi puške”. Ali najviše mojih favorita svakako je među ovim šaputavim (možda to govori nešto o meni?). Ko bi odoleo naslovima kao što su “vibrator moje prijateljice skuplja prašinu”, “hrče li vaš novi muž” ili “posvetit ću ti jednu masturbaciju” (same pesme su još bolje nego što naslovi obećavaju). Onom prilikom kad sam ga slušao uživo, grupa pisaca i ja ostrašćeno smo ga ubeđivali da njegova buduća zbirka pesama ne treba da se zove kako je zamislio, ali on je samo odmahivao glavom kao da zna šta radi. I, naravno, znao je (potkrepljeno pesmom “promišljanje o x i prilog promišljanju o x”). Pisac je uvek u pravu (pesnik, pardon). Nabavite.

sturgill_simpson_a_sailors_guide_to_earth

Sturgil Simpson, A Sailor’s Guide to Earth [Atlantic]

Hello, my son. Welcome to earth.” Tako glasi prvi stih prve pesme na albumu u celosti posvećenom Simpsonovnom novorođenom sinu, nešto kao vodič za snalaženje u ovom sve luđem svetu (ako mislite da je takav početak potresan, čitajte tekst pesme dalje). Nisam neki kantriša, to se zna, ali čovek ume da: klepa stihove, baladira, kantriše i roka (što reče jedan moj drugar, u poređenju sa standardnim kantrijem, ovo je Pink Floyd). Instruktivna epopeja prigodno se završava epskim ludilom po imenu “Call to Arms”, koje uspešno parira uvodnom spektaklu zvanom “Welcome to Earth”. Tu je, naravno, i pesma Nirvane u psihodelično-šlagerskom ruhu. Iako ovaj album lako može da natera u plač, možda mi nijedan ove godine nije služio kao takav melem za dušu i živce.

quarry

The Quarry [Cinemax]

Nema mnogo plaćenih ubica kao glavnih junaka kriminalističkih romana, ali ih ima. Najslavniji je, naravno, Keler Lorensa Bloka. Pre njega, međutim, još sedamdesetih, tu je bio Kvori Maksa Alana Kolinsa, u međuvremenu vaskrsnut i u novom veku. Romani o Kvoriju su nadahnut palp, a tvorci serije (inače poznati po Rectify) i režiser (inače poznat po Banshee) obogatili su ga dodatnom teskobnom psihološkom dimenzijom koja je savršeno legla “priči o poreklu” (Kvori iz knjiga je nikad nije dobio ovako detaljno). Sporo, depresivno, brutalno, ali dobro. Jedna od veštijih rekonstrukcija sedamdesetih, ne samo izgledom već i duhom, što, između ostalog, znači da muzika ubija. Moj novi omiljeni glumac, Logan Maršal-Grin, Tom Hardi za radničku klasu, fascinantna je faca (pogledati obavezno i film The Invitation).

9aa87bf69c0f444ba807ae412001d027

Before the Fall (2016), Noah Hawley

Kad se pre dve godine pojavila serija Fargo, izgledalo je da je tvorac i scenarista svih deset epizoda došao niotkuda. Pre toga je objavio četiri romana zanimljivih premisa i imao skromno iskustvo televizijskog producenta. U međuvremenu, posle samo dve sezone, Fargo je postao planetarni hit, a Hauli je počeo da priprema seriju po Kurtu Vonegatu i dovršio televizijsku premijeru X-Mena zakazanu za februar. U međuvremenu, objavio je još jedan roman. Svi njegovi romani samo zvuče kao da su žanrovski, zapravo su prijemčiv mejnstrim. Nekoliko ključnih premisa nove knjige: pad aviona; studija putnika u flešbekovima; misterija. Da, znam na šta vas podseća kad neko izgovori te reči, ali ovo nije Lost u prozi, ni izdaleka, samo vešto i elegantno napisana beletristika o tome šta znači biti živ (i mrtav) danas. Uz pomoć pojedinačnih sudbina zbunjenih, uplašenih, jednostavnih ljudi, Hauli buši balon stvarnosti i pokazuje nam da iza njega stoje skromne želje, teskoba običnog čoveka i teror medija koji konstantno rađa destruktivnost, sebičnost i narcisizam. Neko bi možda mogao opravdano da se požali da nije ništa posebno ili revolucionarno – sasvim sigurno nema nikakve cake tipa svi su mrtvi (u stvari, čekajte… nema veze, čitajte), ali sve na jedan viši nivo izdiže što čovek piše kao san. Nije ni čudo za Fargo i sve ostalo.

skeleton_tree_album

Nick Cave and The Bad Seeds, Skeleton Tree [Bad Seed Ltd.]

Bilo je teško napisati svega nekoliko redaka o ovome, mogu da zamislim kako je tek izgledalo pisanje čitavog albuma. Nego, odavno imam teoriju: u većini slučajeva ćete na albumu nekog benda naći manje ili više skrivenu stvar koja ukazuje na to kako će zvučati sledeći. Bio sam spreman da se opkladim u velik novac da je na Push the Sky Away to naslovna pesma i na ovom smo dobili praktično osam takvih. Samo što to nije do kraja istina. Jeste, neizdrživo je bolno. I da, Voren Elis je konačno dovršio proces šamanskog kroćenja Kejvovih demona; zvuči kao da je od svih dosadašnjih desnih ruku on ostavio najviše traga na zvuk Bad Seedsa. Na samom kraju imate pesmu koja odskače od ostalih i mogla bi da pokaže kako će zvučati sledeći album, samo što kukavički odbijam u to da se opkladim.

309052-3

Braindead [CBS]

Nije velika tajna da sam ljubitelj serije Dobra žena. I ova je penzioni plan Ridlija Skota, a mnogo više nego tamo, scenaristički bračni par King, zgađen onim što se dešava na američkoj političkoj sceni, a odmah po okončanju svog dugovečnog i uspešnog čeda, iskočio je letos s objašnjenjem zašto je američka politika tako nenormalna. Dobili smo ekstravagantnu satiru sa elementima sf/horora (gotov uvek u službi humora i kritike). Negde oko sredine su se malo pogubili i, naravno, nije im odobren nastavak, što je možda i dobro, jer je u međuvremenu priča postala teška alternativna istorija u odnosu na stvarnost. Ili nije? Ali bila je ovo pitka i skaredna zabava, plus mogao bih doveka u krupnom planu da gledam ekspresivno lice Meri Elizabet Vinsted. Jedan od besprekornijih pilota u skorijoj istoriji.

51a59snykjl-_sy344_bo1204203200_

The Tooth Fairy (1995), Graham Joyce

Među staritetima, gle, knjiga stara više od dvadeset godina. Na Grejema Džojsa sam navukao najmanje jednog prijatelja a da su mi njegove knjige godinama i dalje stajale na polici netaknute. Čovek nas je, u međuvremenu, prerano napustio, a bio je jedan od najboljih pisaca svoje generacije kome prosto ništa ne može da se zameri. A niste čitali ništa slično ovoj knjizi, zaista. Slatko-gorka, zastrašujuća priča o odrastanju trojice drugara i jedne drugarice, od odličnog, zlokobnog uvoda u kom štuka iz obližnjeg jezera odgriza dva nožna prsta jednog dečaka, do pobližeg upoznavanja sa drugim koga posle gubitka prvih mlečnih zuba noću počinje da posećuje zlokobno stvorenje koje on zove Vila Zubić. Figura je odbojna, neuhvatljiva, sveznajuća, preke naravi, a ispočetka joj se ne zna čak ni rod. Potresne sudbine u britanskom gradiću, tragedija odrastanja, fragmentarno i bez jasne linije priče a pregledno i logično. Kod nas je objavljena samo jedna Džojsova knjiga, slavnija od Vile zubić, prevedena kao Magija života (The Facts of Life). Može i ona da posluži.

12.12.2016

Čovek koji je ubio Taličnog Toma

posted by admin

in blog

talicnikolaz2

Svratio sam poslom i iz zabave kod vesele ekipe iz Veselog četvrtka, a tamo su me prijatno iznenadili poklon crno-belim primerkom iz specijalnog, numerisanog, ograničenog tiraža jednog od njihovih novijih izdanja. ČOVEK KOJI JE UBIO TALIČNOG TOMA razlikuje se po nekoliko tačaka od slavnog serijala kakvog poznajemo: crtež je stilizovan, ali drugačiji (i dalje odličan), pristup humorističan, ali i mnogo realističniji (tragičan, čak). Seta je nešto što nikad ne bih pretpostavio da će tako dobro pasati uz Taličnog (mada, šta sam i očekivao od lika koji peva: “Usamljeni kauboj sam ja… daleko od doma svog”). Elem, epizoda je posebno zanimljiva i zbog toga što je gostujući autor Matje Bonom pokušao da odgovori na večito pitanje zašto je svojevremeno, naprasno i bez objašnjenja, Talični prestao da puši, a počeo da gricka vlat trave. I, rekao bih, savršeno uspeo u tome. Zanemarite nas olinjale manijake koji i dalje više vole crno-bele stripove i u prodaji potražite predivan primerak u boji. Isplatiće se.

11.12.2016

Hemet

posted by admin

in blog

Frederik Forest kao legendarni Hemet, u istoimenom Vendersovom filmu (1982). Zgodna i ne tako retka meta caka s piscima krimića u ulozi detektiva.

15181281_1278758545500287_5502373891266004059_n

13.11.2016

Beokon 2016

posted by admin

in blog

Žarko Miličević i Oto Oltvanji su, u sklopu bogatoga programa Beokona 2016, u nedelju 6. novembra, pričali o “Povratnoj vezi književnosti i stripa”. Ili kako je to kolega Zakk formulisao, “dva sumnjiva stvora pričaju prvo o bradatim stripadžijama, pa onda i o ostalima”.

SFelfie sa događaja:

14937222_10211114751921991_1530941656815849840_n

 

beokon-2016-selfi-oto-i-zak

Pogled iz svemirskog broda o svemu više ovde.

 

17.10.2016

Ed Gorman (1941 – 2016)

posted by admin

in blog

gorman

Ne odlaze samo superslavni, već i poneki princ zaštitnik “pisaca sa središnjeg dela liste”. Pre tri dana napustio nas je Ed Gorman (1941 – 2016), vrsni stilista u svim žanrovima, mada verovatno najpoznatiji po tvrdokuvanim ali istovremeno neobično emotivnim krimićima, uvek toliko ozbiljnim da su na granici beletristike. Bio je tvorac mnogih serijala (iz jednog od njih, najviše volim roman “Blood Moon”, o Ričardu Pejnu, bivšem kriminologu i amaterskom pilotu dvokrilaca), ali i samostalnih romana (oduvek sam se opirao želji da mu maznem ideju za “The Poker Club”, u kom ekipu sredovečnih rekreativnih pokeraša na kućnoj partiji zaskaču dvojica provalnika, a naši junaci u samoodbrani jednog od njih nenamerno skrate za glavu, dok drugi uspe da pobegne i… posle toga se svašta desi). Iznedrio je bezbroj odličnih kratkih priča od kojih vas podiđu žmarci (potražite negde “The Ugly File”, nećete zažaliti); jednu sam čak svojevremeno preveo za “Hemitor” [horor verziju “Emitora”, internog glasila kluba ljubitelja fantastike Lazar Komarčić]. Priredio je mali milion antologija spasavajući razne neotkrivene genije zaborava. Osnovao je časopis “The Mystery Scene”, koji za ljubitelje krimića predstavlja onu vrstu neprocenjive riznice informacija kao “Locus” za ljubitelje naučne fantastike. Od njega sam naučio trećinu svega što znam o istoriji modernog krimića, ako ne i više. Neće biti zaboravljen.

26.06.2016

SHORT May: Mayday

posted by admin

in blog

Najava za gostovanje u klubu Maks krajem maja u sklopu zagrevanja za festival Kikinda Short.

Nisam bio na mnogo luđih plakata.

SHORT - MAY - KIKINDA - SOCIAL

26.03.2016

Intervju za “Puteve”: Klonim se gumenih patkica

posted by admin

in blog, Iver

otofoto2

“Kao mlađi sam više očekivao od drugih i sebe da se sve ‘izmišlja’. To mi je delovalo pomalo kao romantična viteška disciplina. Ali ne vrednujem različito prozu s naglaskom na zapletu i onu takozvanu ispovednu. Nema tačnog rešenja, nije jedno bolje od drugog. Radite ono što vam više odgovara, u čemu se bolje izražavate, ono što ste vi.”

Razgovor vodio: Dejan Petrović

08.02.2016

“Paraziti sreće”

posted by admin

in blog, Iver

glasistre_screenshot1

Glas Istre, 30.08.2015.

piše: DAVOR ŠIŠOVIĆ

Oto Oltvanji: Iver, roman, Laguna, Beograd, 2015.

Jedna poveća obitelj i jedna poveća i postarija kuća akteri su ovog napetog i uzbudljivog romana koji virtuozno balansira na žanrovskoj razmeđi psihološkog trilera i nadnaravnog horora. Iako je radnjom smješten u suvremeno, tranzicijsko vrijeme i ozračje, s povremenim zagledanjima u bližu i dalju prošlost, za razliku od prethodnih romana istog autora ovaj u zaplet ne uključuje popularne motive sprege politike i mafije, ali ipak govori o moći, dominaciji i manipulaciji. Sve su napetosti, sumnje i misterije locirane unutar jedne obitelji, po vokaciji umjetničke, po podrijetlu ruralne, po ustroju patrijarhalne, no stjecajem okolnosti – matrijarhalne. Broj likova se kroz roman množi kao u visokobudžetnim sapunicama, no noseći je lik autsajder, pridošlica u tu tajanstvenu obitelj, djevojka jednog od sinova patera familiasa odnosno očekivana buduća snaha.

Okidač prvih sumnji o tome je li u toj obitelji sve normalno je prvo veliko okupljanje, u kojemu i ona sudjeluje, u prastaroj obiteljskoj kući na seoskom imanju pokraj Subotice. Dio obitelji živi u Beogradu, dio u Subotici, pa se prve dihotomije došljakinji očituju kroz odnose članova obitelji sa suprotnih krajeva te relacije. Nejasnoće se međutim množe, naznake da obitelj unutar sebe nije tako lojalna sve više joj upadaju u oči, postupno otkriva da postoje i otpadnici, i upitnici koji joj se roje u glavi nagone ju na provođenje vlastite istrage. Njeno istraživanje međutim krivuda, zapinje i meandrira, lažni tragovi i pogrešne sumnje dovode je do drugih neočekivanih otkrića umjesto onih za kojima je tragala, i tako se zakomplicira sve: i činjenice koje postaju sve više zbunjujuće, i njeni osjećaji koji podliježu novim otkrićima o osobama ka kojima su usmjereni, ali i njena sigurnost, kao i životi još nekolicine likova upletenih u priču.

U romanu stvarno nema niti jednog političara i niti jednog mafijaša, iako veze najvažnijih ljudi u obitelji nedvojbeno sežu i do tih sfera. Autor je u ovome romanu uspio izgraditi izuzetno napete odnose između jednog pjevača popularne glazbe, dvije slikarice, jedne kiparice, jednog glumca, jednog pisca krimića, jednog rockera, jedne crtačice slikovnica, te nekolicine pozadinskih likova čiji životi nisu kreativno posvećeni umjetnosti ali itekako utječu na živote i karijere onih u prvome planu. Javni skandali, seksualne afere i druge nepodopštine članova ove umjetničke obitelji zahvalno su meso za tabloide, ali i svojevrsni interni pokazatelj uspješnosti unutarobiteljske intrige koja je bila usmjerena baš ka takvome ishodu za pojedinog svog člana. Glavna junakinja postupno shvaća da unutar obitelji postoje uspješni i neuspješni pojedinci, ali da ti uspjesi ili neuspjesi nisu rezultati njihova rada, talenta ili upornosti, već ciljanog djelovanja tajne organizacije unutar obitelji. Nakon tog otkrića stvari se zahuktavaju, događaji se dinamiziraju, nove spoznaje postaju sve više uznemirujuće, otkrivaju se drevni obiteljski magijski rituali kojima dio obitelji poput parazita crpi životnu i sudbinsku sreću ostatka obitelji. Otvara se put ka unutarobiteljskom obračunu, koji se s obje strane pomno priprema, planira, otpočinje čarkama, pritiscima, otmicama i zasjedama, ali u nasljeđu ove goleme porodice još ima neotkrivenih tajni koje i jednima i drugima mogu pomrsiti račune.

Ovaj se pozamašni obiteljski triler čita u jednome dahu, odgovori na nametnuta pitanja napeto se iščekuju, čitatelj kalkulira hoće li biti žrtava i tko će biti prvi, a kako utjecaji na frenetični rasplet dolaze sa raznih strana, zabuna i iznenađenje neminovno potkraj romana slijede na skoro svakoj stranici. Mnoge su klasične pouke, poruke i obrasci klasične noir književnosti, iz koje je ovaj roman očigledno mutirao, ovdje hotimice iznevjerene, i što se tiče moralnih postavki likova, i pravde koja bi na kraju kao imala pobijediti, i intenziteta i učinkovitosti zaslužene kazne. Osjećaj da i kad je sve gotovo zapravo uopće nije gotovo ostat će vam u glavi nakon što vam nakon četiri stotine stranica roman napokon ponudi epilog, opor i romantičan u isti mah, i navede vas na retrospektivu svega neobičnog što se na prethodnim brzo pročitanim stranicama zapravo zbivalo.