18.02.2024

U krimiću je sve važno

posted by admin

in blog

Upravo je iz štampe izašao moj novi roman. Zove se Polje meduza i čist je krimić.

Ispričaću vam kako je do toga došlo. Sve ću vam priznati. Ne treba mi advokat.

Jeste, krimić je moja prva ljubav. I kao čitaoca, i kao pisca. 

Prva priča koju sam napisao, u višim razredima osnovne škole, do dana današnjeg neobjavljena, zvala se „Majstor svog zanata“. Na skromnih desetak strana izigravala je očekivanja čitalaca u klasičnoj potrazi za ubicom među šarolikim osumnjičenim gostima jednog ne preterano uglednog motela.

Priču niko nije želeo da objavi. 

Nisam se dao pokolebati. Kako sam to uspeo, ne mogu vam reći, jer ni sam ne znam. Posegnuo sam za praznom sveskom i novom olovkom, i nastavio.

Sa prvim sledećim delom, ovaj put romanom, imao sam više sreće. Mnogo više sreće. U ranim godinama srednje škole, strpao sam završen rukopis u torbu, popeo se na voz ne znajući koliko to je hrabar čin i odneo ga lično velikom izdavaču. Roman je bio momentalno prihvaćen i isplaćen, mada objavljen tek dve godine kasnije, što je bilo neuobičajeno kašnjenje, ali se ipak desilo.

Odjednom sam, punoletan tek mesec dana, postao objavljen pisac. 

Taj roman takođe je bio krimić.

I to me je obeležilo. Kriminalistički element uvek je bio prisutan u svim mojim kasnijim delima, u manjoj ili većoj meri (uglavnom većoj), bilo da su ona usput još i horor ili naučna fantastika. Imao sam običaj da kažem kako mi naučna fantastika daje ideju, horor atmosferu, a krimić zaplet. I to je jedno vreme funkcionisalo. Bar za mene.

Već duži period, međutim, nemam želju da kombinujem na taj način. Ne radim više svojevrsnu žanrovsku fuziju. Oprobavam se sa čistim sastojcima i svedenim začinima. Izgleda da čovek pre ili kasnije dođe do nepobitnog zaključka da je „manje zapravo više“. To se prvo desilo sa mojim romanom za decu Kako sam postao detektiv, nakon čega je na red došao jedan isti takav, samo za odrasle.

Evo, priznajem. Oslobodilo me je. Rekao sam da vam ništa neću kriti.

Ne mogu da kažem da je pisanje književnosti sa fantastičnim elementom inače teže ili lakše. U njemu sasvim sigurno nije, kao što neki tvrde, „sve moguće“, jer upravo zakonitosti novog sveta koji stvarate od temelja moraju biti strože od konsenzusne stvarnosti koja nas okružuje. 

Ali zato što sam toliko dugo bio odomaćen u okruženju fantastičnog, gde sam se osećao ušuškano i zaštićeno, kad sam se odlučio za potpuni realizam, odjednom kao da mi je neko sklonio sigurnosnu mrežu i rekao: „Ajde sad skači ako smeš.“

Bilo je strašno. Bilo je uzbudljivo.

Osetio sam svež nalet mašte i energije kakav sam možda poslednji put doživeo u srednjoj školi, kad sam pisao onaj svoj prvi roman. Kao što kaže glavni junak Polja meduza koga zovu Skeptik: Mogućnosti su bile neiscrpne.

Jedna od mnogih privlačnih stvari kod kriminalističkih romana za mene je oduvek bila ta što tu sve može da bude tema, a često i jeste. Krimić sve živo interesuje. U protivnom, propustiće nešto važno. Ljubavne priče? Retko ćete naći krimić bez najmanje jedne. Banalna svakodnevica? Tu se kriju najveće tajne. Politika? Čak i ako je svesno izbegavate, svet koji opisujete pokazaće šta stvarno mislite o njemu.

Jedan od najvažnijih aspekata svakog krimića odnos je njegovog pisca (i čitaoca) prema pravdi, za koju svi osećamo da je nemamo dovoljno. Jedan od načina da tu pravdu dobijemo, makar na tren, pre nego što nam se rasprši između prstiju, jeste kad otvorimo korice primamljivog krimića.

I to nije sve. Želeo sam da ispričam uzbudljivu priču, intrigantnu manju misteriju, zatim veću, pa još veću, da se slažu jedna na drugu, da budu isprepletene. Želeo sam detektiva koji će razgovarati sa stotinama svedoka i sretati raznovrsne ljudske sudbine, neumorno rasplićući to zamršeno klupko.

Usput, zamislio sam da roman govori o nama, o ovom trenutku, ali i o nekim prošlim vremenima, o bivšoj državi, koliko je ona uticala i još uvek utiče na živote svih nas, jer, ne zaboravite, u krimiću je sve važno.

I dok sam pisao, pred svaku sesiju za tastaturom, zapisivao bih neku manju ili veću količinu beleški na parče papira, u svesku ili čak češće na njene margine, sve što je bitno da toga dana pomenem, a onda sam shvatio da je taj rukom pisani tekst sve obimniji i da bi možda bilo lakše da sve zapisujem direktno u svesku. 

Dogodilo se nešto čudno, ponovo. Oslobodio mi se tok misli i rečenica. 

Nisam planirao, verujte. 

I tako, posle pisaće mašine, ličnog računara i laptopa, vratio sam se pisanju rukom. Zatvorio se još jedan krug.

Druga novina za mene bila je verodostojnost. Iako sam se i dok sam pisao isključivo fantastiku trudio da što više istražim materijal za građu dela (jedan primer je epidemija kolere u Subotici 1873. godine u romanu Iver), ovo je bio sasvim novi nivo. Osećao sam da ću biti uverljiv samo ako budem dodatno autentičan. Za to mi je bila potrebna stručna pomoć. 

Obratio sam se inspektorima, sadašnjim i bivšim, u ovoj i susednoj zemlji (deo radnje Polja meduza dešava se u Rovinju), a oni su bili sjajni i strpljivo su odgovarali na moja zapitkivanja. I, kao što to obično biva, sve što je u romanu tačno u pogledu policijskih procedura je njihovo, sve što je pogrešno je moje.

I za kraj, mogu samo još da kažem da bi mi najdraže bilo da se čitalac izgubi u tekstu, zaboravi malo na svet oko sebe i nakon pročitanog ima osećaj da je vreme posvećeno knjizi bilo korisno utrošeno. Ako sam u tome uspeo, to će mi biti najveća nagrada.

Eto, sve sam vam ispričao. Ako nećete podizati optužnicu, smem li da sada da idem?

Izvor: Iz piščevog ugla, Blic, 31.10.2023

15.01.2023

2022: Knjige, stripovi, albumi, serije

posted by admin

in blog, godišnje liste

TV 2022: Top 10+1

Život se ponovo namestio tako da mogu više da gledam serije. Posle skromne pauze, dakle, skromna lista preporuka. Većina ima književni predložak ili je scenario pisao genije. Zaključke izvlačite sami.

Better Call Saul (AMC): Najviše radosti minut po minut, sekund po sekund. Ne samo najbolja serije prošle godine, već i proteklih nekoliko, a zaključna sezona je kruna tog dostignuća. Plus ono finale.

Andor (Disney+): Suverena dominacija. Ovo je serija Tonija Gilroja, a ne Star Wars, dobar nauk za sve te nesrećne franšize sa loše odabranim scenaristima, ali uzalud se nadamo da su nešto naučile. Predivne sekvence urezane u moždanu koru: pljačka trezora, bekstvo iz zatvora, sahrana, motivacioni revolucionarni govor.

The Old Man (FX): Šund krimić stare škole kakve najviše volim, nije slučajno po majstoru žanra Tomasu Periju. Izvedba vrhunska, od režije nalik filmskoj do glumačkih bravura armije staraca. Retko dobro oko za mlada lica kao pandan starim njuškama u flešbekovima.

Atlanta (FX): Tek sam ušao u svet i već sam zamađijan koliko je to uopšte moguće.

Slow Horses (Apple+): Zanimljiv spoj parodije špijunca i ozbiljnosti, najbliže Alanu Fordu što ćemo u dogledno vreme dobiti u mejnstrimu. Geri Oldman, uh.

The Peripheral (Amazin Prime Video): Urnebesni koncept reda visoke filozofije i čiste tabačine, tri velike SF ideje po kadru, budućnosti iza ćoška kojoj nezaustavljivo hrlimo. Gibson je opet nešto prvi smislio: koktel katastrofa koji može da nam dođe glave. Da nisu zbrljali finale i da su pametnije birali glavnu glumicu, bilo bi na vrhu.

Black Bird (Apple+): Denis Lehejn, ne samo pisac genijalnijih romana iz ovog veka (Reka Mistik) već i jedan od dežurnih scenarista Žice, prvi put je dobio da se malo sam igra na TV-u. Zli jezici kažu Mindhunter light, a žele da kažu, nije hladno da se smrzneš uprkos temi.

The Lincolny Lawyer (Netflix): Po drugom serijalu aktuelnog kralja krimića Majkla Konelija, radi mnogo bolje nego što bi smelo, uprkos formatu gnusnih advokatskih serija iz devedesetih i čudnom izboru glumca nakon nezamenjivog Metjua Mekonahija u istoj ulozi na filmu. Maestralno zapleteno i razrešeno.

Severance (Apple+): Nisam očaran, ali je ovaj Kafka sreće Lost imao svoje momente.

Reacher (Amazon Prime Video): Pošto sam fan knjiga, nikad neću biti do kraja zadovoljan, ali na dobrom su putu. Luda zabava.

*bonus serija iz 2021.*

Midnight Mass (Netflix): Kakav dragulj. Uronite s verom (gnjah gnjah). Zbog ovog velike nade polažem u vest da se Majk Flanegan poduhvatio Mračne kule.

Muzika 2022: Top 10+1

Kriterijum za muzičku listu, kao i uvek, isključivo bezbroj preslušavanja.

The SmileA Light for Attracting Attention: Vreme je za priznanje – nisam bio oduševljen s poslednja dva albuma Radioheada, ali ovo je nešto drugo: bubnjar Sons of Kemet, dinamika trojca, dinamika dve izolovane kreativne sile i eto magije.

The Afghan WhigsHow Do You Burn?: Bend koji me, kad malo bolje razmislim, nikada nije izneverio, još od ranih devedesetih. Zrelost starih alternativaca jedno je od lepših čuda na ovom svetu bez čuda.

Danger Mouse & Black ThoughtCheat Codes: Možda sam poludeo, ali ovde povremeno čujem kako duhovi ranog Wu Tanga pokušavaju da izbiju na površinu. Predivno.

Fontaines D.C.Skinty Fia: Kakvo iznenađenje. Kakva finta. Kakav razvojni put. Kakva uvodna pesma.

Beach HouseOnce Twice Melody: Kad smo kod razvojnog puta, bend koji nije s ove planete otišao je ovim duplim albumom još dublje u galaksiju.

Band of HorsesThings Are Great: Dok svira, stvari su sjajne.

Brian EnoFOREVERANDEVERNOMORE: Za mene avantura i izlazak iz “zone komfora“ koji se isplatio. Duhovna muzika dobila novo značenje.

Spoon, Lucifer on the Sofa: Stari favoriti isprobavaju nove mogućnosti uključujući čistiji rokerski zvuk (od kog su se udaljili na poslednjim albumima), čak zvuči kao da su malo više slušali QOTSA (što nikad ne može biti loše).

WilcoCruel Country: U poslednji čas uletelo na ličnu preporuku, samom mi verovatno ne bi palo na pamet da isprobam i ispao je veliki favorit. Dvadeset jedna ogoljena pesma. Ne mogu da prestanem da slušam.

King Gizzard and the Lizard WizardIce, Death, Planet, Lungs, Mushrooms and Lava: Ispostavilo se da sam slučajno nabo bolji od pet albuma (!) koje su izdali ove godine (podvig koji su već izveli 2017.), ali ovaj bend nastavlja da bude nenormalan i fenomenalan. Da sam ga otkrio ranije tokom godine, bio bi mnogo bolje pozicioniran.

“bonus album iz 2021*

IdlesCrawler: Stigao je na red za slušanje tek početkom 2022, možda zato što nisam bio previše oduševljen trećim albumom, ali zaista je nešto posebno. Slično kao Fontaines D.C., izigrali su sva očekivanja i bili nagrađeni za rizik.

Knjige/Stripovi 2022: Top 6+4

Uvek sam bio svaštojed, ali u poslednje vreme su to skoro isključivo krimići. Znam, dosadan sam. To vam je što vam je.  

Ova je bila čudna čitalačka godina, kao i svaka u kojoj aktivno pišem roman. Teško je i objasniti šta se dešava: suština je da sam mušičaviji i izbirljiviji nego i inače. Ostavio sam mnogo više knjiga na polovini nego obično (sve ću ih pre ili kasnije završiti, postao sam taj lik). Neke druge dovršene (obnovio sam Čendlera, Spilejna, Mekbejna, Strauba) odlučio sam da ne izdvajam ovde. Takođe, kad sam proveravao evidenciju, šokirao sam se koliko sam malo domaćih knjiga čitao, za razliku od prethodnih godina kada je to postalo baš uobičajeno. Ispravićemo. 

Red Square, Martin Cruz Smit (1992): Ovo je bilo veliko uživanje. Ne znam kako Amerikanac indijanskog porekla toliko kida SSSR, ali ni ne želim da znam. Smit ima sve: pogled na svet, kontrolu teksta, ludačke opservacije, jedinstvenu ekspresivnost, da ne govorim o složenom zapletu i živopisnim sekvencama; oduševio bi me i iznenadio na skoro svakoj drugoj strani. I opet je uspeo da uklopi inspektora Renka u određeni trenutak u istoriji Sovjetskog Saveza – ovde, u trećem nastavku, za vreme pokušaja državnog udara iz 1991. Naslov je jedna od žešćih koski za prevod – ne radi se samo o moskovskom Crvenom trgu, već i o Maljevičevom Crvenom kvadratu.

IQ, Joe Ide (2016): Nova zvezda krimića, umešan i stilski izbrušen pisac azijskog porekla koji je za igralište odabrao savremeni crnački mitos Los Anđelesa sa sve reperskim zvezdama i njihovim mikrosvetom, i u njega smestio Šerloka Holmsa iz geta i neprijatnu varijaciju na doktora Votsona. Sveže, uzbudljivo, razigrano. Ovaj roman mu je prvi, u međuvremenu je serijal samo rastao, a pisac stekao toliki status da mu je zadužbina Rejmonda Čendlera poverila da osavremeni Filipa Marloua.

Žena s drugog kata, Jurica Pavičić (2015): Nastavljam s otkrivanjem ovog fantastičnog pisca: Žena je kao akustičarski album između dva raskošna konceptualna (čekaju me na gomilici njegova poslednja dva romana, Prometejev sin i Mater Dolorosa), ali je za umereni hičkokovski omaž na tragu Patriše Hajsmit ovo prilično uspešna mešavina krimića i glavnog toka pretočena u naše jedinstvene prilike (potentni tragičarski odnos svekrva-snaja).

B Is For Burglar, Sue Grafton (1985): Superzvezda talasa ženskog krimića iz osamdesetih koja je zamalo uspela da dovrši monumentalni projekat jednog romana za po svako slovo abecede (ostalo joj je da završi samo Z kada je umrla). Baš ovaj sam skinuo sa police prijateljice koja ih ima sve zato što je slovo A bilo pozajmljeno i nevraćeno, a tek sam kasnije saznao da je slučajno omiljen među fanovima. Shvatam i zašto: nezaustavljivo razmotavanje radnje od sitnih događaja ka krupnijim, prirodno i glatko, bez predaha, vrlo ubedljivo, sve kako volim. (Na slici je slovo E jer sam u međuvremenu B vratio vlasnici).

The Devil’s Alternative, Frederick Forsyth (1979): Sve je zakuvala Ukrajina u ovom ambicioznom superspektaklu iz 1979. gde su se supersile upetaljale tako da ne mogu da se raspetljaju bez potencijalnog Trećeg svetskog rata. Ekonomičnost izraza, ubedljivost brojnih aktera, intrige na najširem mogućem platnu, sve je tu. Načinjao sam neke druge njegove romane i nisu mi ubedljivi kao ovaj, ali ne odustajem.

Forever and a Day, Anthony Horowitz (2018): Nije najbolji najamnik koji je pisao o Bondu posle Fleminga, ali je u vrhu (najbolji je verovatno Kingsli Ejmis ili možda neki romani Džona Gardnera, koji je imao zadatak da proznog Bonda prirodno presadi u osamdesete.) Prvi sjajan momenat je što je ovo prikvel Kazino Rojala, što znači da se dešava cca 1952. i ubedljiv je u svakom pogledu: Bond je i dalje Bond, ali na neki način junoša, tojest fizički i psihički precizno u trenutku neposredno pre nego što će stupiti na svetsku scenu kod originalnog tvorca. Na momente je više krimić nego špijunac, što je takođe u duhu Fleminga. Tvorac Fojlovog rata i gomile pastiša na temu Agate Kristi i Konana Dojla (u vlastitim romanima je on sam detektiv), ovde se nije obrukao.

Na slici se prošvercovao još Harlem Shuffle Colsona Whiteheada (2021), kojim sam oduševljen, ali ga još nisam dovršio, najviše zato što namerno kočim.

Najviše su me dojmila ova domaća strip izdanja iz 2022. (sa izuzetkom Colta & Peppera, koji je iz 2021, ali sam ga tek sad nabavio):

Sara, Gart Enis i Stiv Epting (Darkwood): Kakvo osveženje vratiti se nekadašnjem favoritu, skoro kao da sam seo sa starim prijateljem na pivo (nije neuobičajena situacija za Enisa). On je tu na svom terenu: potresna ratna priča, pojačana savršeno dočaranim odredom sovjetskih snajperistkinja koje zadržavaju nemački prodor na Istočnom frontu. Neverovatan pripovedački talenat, zaista, imao sam utisak da mi miluje mozak. Na kraju sam se osećao kao da sam pročitao prozni roman.

Krcko, Rejmon Mašero (Komiko): E, ovo sam čekao! Raskošno izdanje, oprema, bonusi, lepo obrađeni i sakupljeni prvi albumi. Na sve to, iskorišćen je originalni prevod ni manje ni više nego Duška Radovića. Blago, imam u kući blago. (Ćerka: Kad si mi ovo kupio? Ja: Nisam tebi kupio, već sebi. *gleda me s nevericom* U redu, ali meni ovo i dalje izgleda kao da je za mene.)

Colt & Pepper, Darko Macan i Igor Kordej (Fibra): Jedan od najboljih novih stripova koje sam čitao još od… hm, Maršala Bassa? Čisto uživanje. Macan stalno sve bolji, Kordej stalno sve bolji, to što serijal u Francuskoj nije obnovljen posle dva albuma neću ni da komentarišem. Sve mi se sviđa – najblaže rečeno – od likova, preko gradnje sveta do organizacije pripovedanja (u šest kratkih priča pre nego poglavlja).

Nesavladivi 3, Paskal Žuslen (Čarobna knjiga): Moram da priznam da sam očekivao da će caka da umori, ali ne samo da je uspeo da je učini svežom i naučio da je razvija, već su same priče postale zarazno zanimljive, emotivne, potresne čak. Štampa ovog najbolje miriše.

15.01.2023

2021: Knjige koje su život značile

posted by admin

in blog, godišnje liste

Uz ove strane knjige sam najlakše podneo 2021. Sve su uslovno krimići (tužite me). Neke su nagrađivane (slučajno). A STAB IN THE DARK se smatra prvim velikim Blokovim romanom iz dugovečnog serijala o melanholičnom detektivu-amateru Metjuu Skaderu. I zaista, prava mala jednostavna, laserski fokusirana otrovna bombona. FAIR WARNING je treći deo spontane Konelijeve trilogije o novinaru (mojoj omiljenoj vrsti istražitelja) u kojoj se usput dokumentuje evolucija savremenog novinarstva – tu smo još kod specijalizovanih uzbunjivačkih portala, na korak do podkasta, a sajt i likovi koji ga vode preuzeti su imenom i prezimenom iz stvarnog života (bio sam šokiran kad nam je otkrio na kraju). Poznajem i poznavao sam više od dvadeset godina ljude koji ne samo da poseduju sve romane Tonija Hilermana (dvadesetak komada), nego su ih i pročitali, a ja sam tek sada otkrio zašto. Tip je razbijao kako piše. U SKINWALKERSIMA su mu se prvi put susrela dva indijanska detektiva iz zasebnih serijala čija je nadležnost rezervat Navaho nacija; najsimpatičniji majstorski detalj je da je stariji moderan, a mlađi konzervativan. Edgarom ovenčani THE CHATTAM SCHOOL AFFAIR je barokni izlet u mračne tajne iz prošlosti jednog minijaturnog mesta i njegove najslavnije atrakcije, privatne škole sa dugogodišnjim ugledom i tradicijom (može da se oprosti od njih, gnjah gnjah). Književno ambiciozan, izuzetan pripovedački talenat. Za kraj, Foletov ubitačni dublet iz 1978. i 1979, slavna UŠICA IGLE koja je, ako mene pitate, savršena mala knjiga, i potpuno nepoznati TRIPLE, o (ne toliko) fiktivnom izraelskom projektu šezdesetih da pokrene vlastiti nuklearni program. Folet je bolje nego iko uspevao da postigne da zaboravim ko sam, gde sam i kada sam, kvalitet koji se najviše tražio prošle godine.

A 2021. su mi u rukama završile i neke sjajne domaće knjige. Što se tiče romana UZVIŠENOST, u redu, pristrasan sam, skoro kao što bih bio prema vlastitom delu, ali probajte, šta vas košta. Niste još čitali ovakvo nešto. CRVENA VODA je bio roman koji me je patosirao, “knjiga koju bih mogao da preporučim svakome” (ovaj, da citiram samog sebe). Pavičić i Kristian Novak su u komšiluku dostigli redak ideal: savršen hibrid krimića i mejnstrima (deo razloga zašto su uopšte toliko čitani), a ja još uvek pokušavam da prokljuvim kako su to uspeli. FIRENTINSKI DUBLET u kom Milovan Glišić juri Džeka Trboseka bio je vrhunska zabava, ali ne samo to: zbog uverljivog pripovedanja i besprekorno istražene građe, kako sa engleske tako i srpske strane, deluje kao da istovremeno pripada korpusu obe književnosti (kako bi to, možda, Dikens uradio?). PETLJA: volim kad se proslavljeni pesnici okušaju u prozi, jer će se gotovo sigurno baviti rečenicom. Rečenica je ovde maestralna. Aleksić je još, pri tom, prevashodno dečji pesnik, pa je kontrast transfera utoliko veći: sadržaj je u svakom smislu žestok (seksa, nasilja i tragičnih sudbina koliko voliš), ali bih rekao da je autoru prijalo, pa se nadam da će biti toga još. MORE JE BILO MIRNO je grafička novela u najboljem smislu žanra: atmosferična, proživljena, emotivna, zaokružena. Tanja i Tatjana su se na kraju pokazale kao savršen spoj: simbiotski, nadograđen, jači u zbiru nego u pojedinačnim delovima. NAŠ VRŠNJAK DYLAN DOG je knjiga eseja, ali kakvih: bez obzira da li ste temi vični ili možda niste (kao ja), u njihovoj toplini prija jednako kao u vrsnim kratkim pričama (uskoro ću otkriti kako je stvarno u Dinkovim pripovetkama, njegova zbirka je pretekla za ovu godinu).

01.01.2021

Eskapizam 2020

posted by admin

in blog, godišnje liste

Za prošlu Novu godinu prvi put nisam pravio godišnju listu u nekom obliku poslednjih skoro dvadeset godina i svi znamo kako se to završilo. Nisam smeo da rizikujem i ove.

Ovo je, naravno, manje godišnja lista a više dnevnik preživljavanja. Do sada su stvari od snova koje oduševljavaju, opuštaju, ushićuju, usrećuju, teraju da se nakratko zaboravite bile izbor. Od sada su i preka potreba.

Nema serija. Nije da ih nimalo nisam gledao, ali bilo je stvarno simbolično i zanemarljivo u odnosu na nekadašnje domete. I ništa preterano vredno prijavljivanja. Svakodnevni život mi je i dalje toliko tesan da sam nešto morao da žrtvujem. Odlučio sam se za to. Za sada nisam zažalio.

Kad se pogleda šta sam slušao i čitao tokom pandemijske godine, nema recepta. Poslednjih godina sam zastranio u krimić, pa lista to nužno i odražava, ali bilo je i jedne horor poslastice, SF klasika, izvrsnog stripa, a na vrhu spiska je jedna biografija.

Izostale su knjige iz ove godine, mada je i te kako bilo šta da se čita.

Postojala je i gomilica sa domaćim knjigama, starim i novim. O njoj možda više u narednom periodu, ako dozvoli. Protekle kalendarske godine ništa nije bilo normalno.

Možda se negde preklopimo, ali nema veze i ako se ne desi. Ovo je mene sačuvalo.

Muzika

Prva tri su mi svi albumi godine, zato što sam ih zaista sve puštao iznova dok mi nije pozlilo, pa i nakon toga.

All Them Witches – Nothing As the Ideal
Nešvilski trio sam otkrio tek sad, te sam požurio da nadoknadim propušteno – poslušao sam i sve njihove prethodne albume – ali ovogodišnji mi je ipak najbolji. Možda zato što je sniman u Ebi Roudu (ne verujem). Možda zbog besprekorne produkcije bubnja (oprostite, mi iz vremena kad je dobra produkcija bubnja – ili bilo čega – bio više izuzetak nego pravilo i dalje smo frustrirani). Ali možda najpre zato što ima prirodan tok i besprekornu celinu. Istovremeno je stoner rok, psihodelija i uvrnut kantri (sjajna „The Children of Koyote Woman“, možeš da isteraš dečka iz Nešvila, ali…). Kunem vam se da povremeno čujem kako na površinu pokušava da ispliva Helmet, čuvar večne vatre monolitnog rifa. Skoro svaka pesma mi je favorit, ali možda najviše  „See You Next Fall“ (daleko bilo).

Sault – Untitled (Black Is)
Kad smo već kod produkcije bubnja, kako je samo čudna ove, nisam do kraja siguran da je dobra, ali je makar… zanimljiva. Ova ploča ima onu magiju, crnu magiju, da prostite, kakvu su imali najbolji trip-hop albumi devedesetih, samo ovde sa soulom i ar-en-bijem kao glavnim sastojkom. A tu je i Majkl Kivanuka. Skoro svaka pesma je favorit, ali možda najviše „Stop Dem“. I zaista, stop dem.

The Stripes – The New Abnormal
Posle njihovog slavnog debija, nijedan njihov drugi album me nije privukao, do ovog. A ovaj nisam mogao da prestanem da slušam. Kakvo nadahnuće, svežina, varijacije, melanholija. Takođe, Njujork. Favoriti? Sve, ali možda najviše „Ode to Mets“ i „Brookly Bridge to Chorus“.

Khruangbin – Mordechai
Dežurni saundtrek letnjeg lokdauna, ali doktor preporučuje za svaku priliku.

Thundercat – It Is What It Is
Još neko za koga se ne bih iznenadio da intergalaktički carinici tipa Men in Black nehajno pomenu da je na našoj planeti samo sa tranzitnom vizom. Naslov albuma kao životni moto koji će nas, bojim se, pratiti još neko vreme.

Mnogo sam slušao još i: Einsturzende Neubauten, Moses Sumney, Bob Dylan, JARV IS, Run the Jewels, Bruce Springsteen, Car Seat Headrest, Rolling Blackouts Coastal Fever, Mark Lanegan, Idles.

Knjige i jedan strip

Ross Macdonald, Tom Nolan
Ko me malo bolje poznaje, zna koliko nisam ljubitelj dokumentarizma ni u kom obliku. Ako mene pitate, publicistika (non-fiction) je laž koja se izdaje za istinu, dok je proza (fiction) istina koja se izdaje za laž. Uvek pre biram ovo drugo (don’t @me). Ali biografija Ross Macdonald iz 1999. godine nije s ovog sveta. Priznajem, mora bar malo da vas zanima materija da bi vas iole dotaklo. A materija je život jednog od najboljih pisaca krimića u istoriji, za mene verovatno najboljeg. E sad, da bi knjiga bila ovoliko dobra pomogla je kontroverzna ličnost neponovljivog Mekdonalda, njegova (često tragična) sudbina i jedinstvena spisateljska karijera, sve zahvalna građa sama po sebi, ali je Tom Nolan tu uradio još nešto neverovatno: bio sam u glavi čoveka, osećao sam njegove emocije, često dan za danom, onako kako ih je on proživljavao. Nolan je ukrstio ludački temeljno istraživanje, uz pomoć ispovesti stotine svedoka, sa vlastitim lucidnim opservacijama i nemalim spisateljskim talentom (ponekad čak, namerno ili nenamerno, oponašajući stil samog Mekdonalda). Petsto strana drži pažnju sve vreme, jedva sam čekao svako veče da nastavim sa čitanjem, a knjiga je uspela triput da me rasplače. Pod stare dane me je naučila mnogo o književnosti, životu i ovom nenormalnom bitisanju. Nisam to želeo ove 2020. godine, ali izgleda da je to ono što mi je bilo potrebno.

Gods of Guilt (2013)/The Poet (1996) – Michael Connelly
Ispada da mi je Konoli trenutno glavna hrana za dušu, nije prvi put da je bio slamka spasa kad je teško. Iako je, s razlogom, proslavljen kao tvorac savremene detektivske ikone Harija Boša, ima i još nekoliko uspešnih serijala, pa sam se oprobao i s njima: Gods of Guilt je pretposlednji „advokat iz Linkolna“ (najnoviji je izašao ove godine i odmah zaseo na godišnje liste), prava mala majstorija krimića u podžanru sudska drama – radnja je podeljena na tri vremenski razdvojena ročišta, kao što bi u stvarnom svetu – dok je The Poet knjiga koja ga je praktično proslavila devedesetih, u podžanru genijalnog serijskog ubice i još uvek previše duguje Tomasu Harisu, ali je usput prvi roman u fascinantnoj trilogiji o propadanju i transformaciji novinarskog posla u novom dobu. Alhemijski pokušavam da raščinim kako Koneli uspeva da mu stil bude toliko nehermetično za najšire čitalačke mase a da usput ne vređa inteligenciju zahtevnijeg čitaoca. Još uvek nemam rešenje.

Retro (2004)/Nicotine Kiss (2006), Loren D. Estleman
Otkrio sam novog omiljenog pisca. Ovako pozno u igri, prilično veliko dostignuće. Estlmen je pored krimića jednako dobar i u vesternima (krenuo sam da čitam sveži, Wild Justice, čist spektakl), kao i u pastišima o Šerloku Holmsu (Sreće Drakulu, Sreće doktora Džekila, itd.). Ispolirana rečenica, humoristički talenat stend up komičara, maštoviti zapleti. Skoro suviše dobar da bi bio istinit.

The Tribe (1982), Bari Wood
Otkrio sam još jednog novog omiljenog pisca. (Hm, onda možda i nije tako teško.) Ranih devedesetih sam u horor knjigama stalno nailazio na reklamu za ovu, koja mi je bila posebno intrigantna zbog: a) postavke sa stradanjem Jevreja u koncentracionim logorima, neobičnom temom za klasičan horor roman i b) činjenice da ju je pisala spisateljica zaslužna za predložak omiljenog mi Kronenbergovog filma Dead Ringers (distributerski prevod, npr. Ukleti blizanci). Vud je doživela određeni stepen revitalizacije u aktuelnom nostalgičarskom naletu fiksiranom na horor džepnjake osamdesetih i sad kad sam je se konačno dočepao tridesetak godina kasnije, mogu samo da se zapitam šta bi se dogodilo da sam je čitao kad sam prvi put postao svestan njenog postojanja: da li bih već tad razumeo koliko je moćna ili je to rezervisano za ovo vreme? U svakom slučaju, njen horor nije toliko strašan koliko je ozbiljan i majstorski napisan. Uzeo sam da čitam i njene druge knjige, nema ih mnogo, ali jednako su dobre.

The Drowned World (1962), J. G. Ballard
Ova je bila i godina otkrivanja propuštenih klasika. Ne mogu baš odmah da krenem sa Prustom, zar ne? Ali Balard je istinski vizionar za ovo vreme, baš kao što je Filip Dik bio za prethodno, kad smo se više bavili (krhkom) prirodom stvarnosti. Sad smo svedeni na svoju pravu meru: posledice naših kretenskih impulsa. Dok sam ga čitao, Balard mi je uradio nekoliko stvari: pošto sam to obično činio u večernjim satima dok sam spadao s nogu od posla, na momente bih krenuo da haluciniram, što mislim da nije sasvim nenamerni efekat piščeve namere. Drugo, malko mi se smanjilo divljenje prema trilogiji Southern Reach Džefa Vandermera: tako vam je to kad ne saznajete redom ko stoji na ramenima kojih divova, ali sa knjigama je dobro to što za većinu nikad nije kasno da ih otkrijete.

Reckless (2020), Ed Brubaker i Sean Phillips
Uh, koliko mi je samo ovo leglo. Savršeni tandem Brubejker-Filips uradio je originalni grafički roman na 144 strane, zaokruženu priču u novom ciklusu o krajnje neobičnom istražitelju nalik živopisnim proznim serijalima iz šezdesetih. Uzbudljivo, inovativno, nepredvidivo, emotivno. Da sam uživao još malo više, bilo bi ilegalno. Druga dva „romana“ očekuju se još koliko ove godine. 2021. samo zbog toga već izgleda bolje.

12.07.2019

Podsetnik za danas i za svaki dan

posted by admin

in blog

10.07.2019

Neočekivano polugodišnje svođenje računa

posted by admin

in blog

Od prošlog juna napisao sam novu knjigu i prvu priču koja će biti objavljena u Americi, pored dnevnih prevoda što plaćaju račune, u periodu sa najmanje sna i dosad najvećim fizičkim i mentalnim naporom (i najintenzivnijom srećom, doduše).

Nećemo izvlačiti zaključke, ja to onako. Ne menjajte kanal.

31.12.2018

Dnevnik čitanja, slušanja & gledanja u 2018. jednog mladog oca

posted by admin

in blog, godišnje liste

Možda novog oca, svežeg. Mladog, ne znam baš.

Bila je ovo godina u kojoj mi se život izmenio. Iz korena. Nisam sanjao da je u ovolikoj meri to uopšte moguće. I verovatno u pravi čas.

Kao što to obično biva sa toliko radikalnim tumbanjem, nije sve bilo bez izazova (“Jesi lud? Roditeljstvo je nešto najteže što će ti se desiti u životu.”) S druge strane, sada čitave dane mogu da provodim s mojom novom omiljenom osobom na svetu. Dobra godina? You bet your ass.

U trenucima najvećeg haosa, od starih aktivnosti najbrže sam našao vremena za čitanje. Tokom perioda prvobitne fizičke i psihičke iscrpljenosti nisam, doduše, mogao da čitam bilo šta. Da bih lagano ušao u štos, ispočetka su mi pomogla izdanja Veselog četvrtka. Hvala im na tome.

Tokom većeg dela godine nalazio sam se na frekvenciji jednog čoveka, kako radi uživanja u čitanju, tako i inspiracije za pisanje (jeste, uspevao sam čak i da pišem). Njegovo ime je Lorens Blok. Aktivno piše od šezdesetih, a sam kaže da ne zna koliko je knjiga objavio, manje od dvesta, ali „dobrano više od sto“. Više decenija vodio je naizmenično najmanje četiri serijala, a najslavniji je onaj o Metjuu Skaderu, nelicenciranom privatnom detektivu koji se odupire zovu sirena po imenu alkohol. On bi, ali ne može; ako popije, ubiće ga. I ta seksualna tenzija između njega i dobre kapljice čini dobar deo dinamike 17 romana o Skaderu, plus odlični zapleti i zapažanja. Pročitao sam dva naslova iz poznijeg perioda, The Devil Knows You’re Dead (1993) i Everybody Dies (1998), a čitaću ih uskoro još, prosto sam nezasitan. Pitko, pametno, elegično, mračno.

Koristio sam se kindlom mnogo više nego inače, jer je zbog nevelikog stana i opštih okolnosti najlakše bilo čitati u mraku dok ostali spavaju. Zato neke domaće knjige još uvek jedva čekaju da stignu na red. Na gomilici su trenutno Odustajanje Jelene Lengold, Tuđine Igora Marojevića, Yahoo Bojana Babića, 24 Marija Pavlović, slučajno svi u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

U tom sastavu je i Black Light (2018) Miomira Petrovića, jedna od dve domaće knjige koje sam s pažnjom uspeo da pročitam još u rukopisu. Black Light je mali trijumf u naučnofantastičnom žanru i van njega, prosto da se čovek zapita zašto takvih knjiga nema više. O romanu sam opširnije pisao ovde.

Drugi je bio novi roman Darka Tuševljakovića, za koji se nadam da ćete uskoro imati prilike da ga čitate i vi, jer je nešto novo i luuudo, svakako najbolje što je Darko do sada napisao.

Od svežih stranih knjiga najviše su me se dojmile dve. Svuda ćete naleteti na hvalospeve za Sunburn (2018) Lore Lipman i to s pravom. Lipman potiče iz moćnog pripovedačkog domaćinstva koje deli sa Dejvidom Sajmonom (The Wire, Treme, The Deuce), ima jedan detektivski serijal i gomilu samostalnih romana po kojima je možda još poznatija, a koji svi odreda imaju prost, genijalan koncept: šta se stvarno desilo iza svih onih tragičnih priča u crnoj hronici koje čitamo svakodnevno o otetoj bliznakinji ili majkama koje napuštaju decu, jer to u novinama nikad nećete saznati. U ovom romanu nije do kraja odustala od te formule, ali ju je obogatila novim detaljima (hiper moderan omaž rodonačelniku noara, Poštar uvek zvoni dvaput Džejmsa M. Kejna, jer nema boljeg momenta od današnjeg da se osveži model niskih strasti u vreme loše ekonomije). Svi se slažu da je ovo do sada njen najbolji roman, što je prilično velika pohvala jer je Lipman oduvek pisala kao san, san letnje noći o sladoledu. Mislim da trenutno na svetu nema mnogo pisaca koji bolje uspevaju da ogole savremenog čoveka.

Ne legnu mi svi romani o Hijeronimusu „Hariju“ Bošu Majkla Konelija. Do sada mi je najbolji City of Bones (2002), koji je poslužio kao jedan od predložaka za prvu sezonu naslovne serije. Ovaj najnoviji, Dark Sacred Night (2018), usrkao sam kao na slamčicu, za dva dana. Pomogao je koncept naizmeničnih poglavlja između Boša i Konelijeve nove serijske junakinje po imenu Balard, koju je predstavio u prošlogodišnjem The Late Show. Da li pod uticajem Balardove (koja je još tvrđi orah od Boša) ili nečeg drugog, ali ionako minimalistički stil ovde je još svedeniji, melanholična policijska procedura samo vozi i piči. Banalna realnost kao nešto od čega ne možete da odvojite pogled.

Najbolji strip protekle godine za mene bila su zapravo dva, oba od istog autorskog tandema Ed Brubejker-Šon Filips. Kill or Be Killed  (2016-2018) je okončani serijal u dvadeset mesečnih svezaka s intrigantnom premisom (šta biste radili kad bi od vas, u zamenu za vlastiti život, zahtevali da ubijate ljude koji su to potpuno zaslužili?), ali je njegov najjači aspekt zapravo raspričani Brubejkerov pripovedački glas. Filips je do savršenstva doveo svoj svedeni, moderni noar stil. Možda je još i bolja bila My Heroes Have Always Been Junkies (2018), zaokružena grafička novela okvirno smeštena u univerzum Criminala, Brubejkerovog i Filipsovog povremenog krimi serijala, kome se od 2019. godine vraćaju u mesečnom formatu, evo otprilike čim odbrojimo za Novu godinu pa još malo.

U veselim danima bebećih grčeva od svih lekova najviše je pomagala muzika. Relativno brzo se isprofilisao detetov muzički ukus – bez učitavanja, postalo je više nego jasno šta joj prija, šta ne. Nešto od toga nam je spaslo život. Tata je muziku za sebe više slušao tokom vožnje, tako da je njegov izbor prilagođen tom žanru.

Ćerkina lista


1. Bonobo – sve

2. Mazzy Star – So Tonight That I Might See [Capitol, 1993]

3. Julee Cruise – Floating into the Night [Warner, 1989]

4. Slowdive – Just For a Day [Creation, 1991]

5. Beach House – Bloom [Sub Pop, 2012]

Tatina lista


1. Damon Albarn Double Bill: Gorillaz – The Now Now [Parlophone]/The Good The Bad and the Queen – Merrie Land [Studio 13]

2. Paul Weller – True Meanings [Parlophone]

3. Hop Depression (specijalno izdanje emisije Pop Depresija za hip-hop, na ovom linku zimski i letnji miks)

4. Kurt Vile – Bottle It In [Matador]

5. The Prodigy – No Tourists [BMG]

Šampion van konkurencije: Childish GambinoAwaken, My Love! [Glassnote, 2016], jer mi je to najviše prijalo za volanom, pogotovo tokom hladnog povratka sa toplog gostovanja u Vršcu.

Jedino još nisam uspeo glatko da vratim u život gledanje serija/filmova. Logistički je teško, a i kad se ukaže rupa, radije je popunim nečim drugim. Za devet meseci tek sam nedavno uspeo da pogledam jednu jedinu stvar, i to Killing Eve [BBC America], osam epizoda, bez tona. Utisci su mi oprečni, nije bez gomile problema, ali je makar ludački zabavno, a prosjaci ne mogu da budu probirljivi. Više sreće s tim dogodine!

16.07.2018

U “Gutenbergovom odgovoru”

posted by admin

in blog

Pročitaju vas, shvate, postave vam inspirativna pitanja? Život je nekad lep i žut. Pre više petkova, Radio Beograd 2, u prijatnim gostima kod Sonje Milovanović, internet sve pamti.

Emisiju možete poslušati ovde.

18.04.2018

Prikaz u “Nedeljniku”

posted by admin

in blog

Priče misterije i magije“ Ota Oltvanjija su, najjednostavnije rečeno, odlične. Ja veoma volim fantastiku ‒ mada nje ovde nema ‒ ali dvanaest pripovesti koje je Oltvanji pripremio za besane noći su literatura koju mogu da čitaju i oni kojima ovo nije jedan od dražih žanrova.

„Priče misterije i magije“ su poput dobre mini serije. Uzbudljive, prepune tajni koje treba otkriti (treba li ih otkriti?), napetosti, horora, naklona piščevim dragim piscima, serijama ili filmovima. Iako Oltvanjiju ovo nije prvi izlet u pripovetke ‒ ja ga na kraju krajeva znam pre po pričama a mnogo manje po romanima ‒ greška koju ću ispraviti što pre ‒ čitava zbirka podseća na roman u slikama, na jedan od onih rašomonskih filmova gde se sve priče na kraju spajaju u jednu. Ovde spajanja nema ali svejedno, sve priče deluju kao deo jedne celine, što je uz piščev talenat sigurno i rezultat dobrog urednika i kolege po peru, Igora Marojevića.

Ovo, naravno, ne znači da su sve priče iste. Naprotiv, vrlo su različite i bave se, i pored svoje izmeštenosti iz realnosti – vanzemaljci, turistička agencija koja nudi putovanje u prošlost, zombiji… veoma realnim, svakodnevnim pitanjima usamljenosti, ljubavi, smrti, sećanja i zaborava, protraćenih i proživljenih života.

Iako su mi se sve, bez izuzetka, veoma dopale, volela bih da skrenem pažnju čitalaca (a nadam se da će ih biti mnogo jer neće biti razočarani) na iščašene varijante „Junaka Pavlove ulice“ (obavezne lektire za generacije koje su odrastale na ovim prostorima i jedne od retkih knjiga koja se sa guštom čitala) ‒ „Teslino nasilje“ i „Fausta“ u priči „Pank“.

Nikako ne smete propustiti odličnu priču misterije gde saspens raste sa svakom rečenicom ‒ „Velika mogućnost napredovanja“ kao i priču prema kojoj bi morao da bude snimljen film jer ima apsolutno sve elemente neophodne za jedno sjajno filmsko iskustvo ‒ „Devojke na prozorima“. Kad več pišem o filmu tu je i glumac koji podseća na velikog Batu Živojinovića u zombi priči „Lepše nego ptice“.

I za kraj dve koje su me iz raznih razloga dirnule i pomerile ‒ priča o putovanju kroz vreme „Oči boje biske“ gde dobijamo jedan mogući odgovor na onu čuvenu frazu „da mi je ova pamet i one godine“ i „Nećeš da nas lažes“.

Ne dozvolite sebi da propustite ovu divnu knjigu uz izgovor da ne volite žanrovsku literaturu. Zanemarite magični element u pričama i samo uživajte u sjajnom pisanju talentovanog pisca.

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik

 

04.02.2018

Promocija “Priča” u knjižari Delfi SKC, 29.01.2018.

posted by admin

in blog

izlog

IMG_0498

27332722_10211295566129334_1857028062848553377_n

IMG_0509